Епископ Фотије: СВЕЧОВЕК И НАТЧОВЕК
(беседа Епископa Фотија на празник Светог Николаја Жичког, манастир Лелић)
Ваше Преосвештенство, браћо архијереји, часни оци, драга браћо и сестре,
Дозволите ми да вас, по благослову вашег надлежног архијереја, брата Исихија, поздравим са неколико речи на овом дивном сабору у манастиру Лелићу.
Дошао сам да са вама и браћом архијерејима прославимо великог угодника Божијег, српског Златоуста, Светог владику Николаја Охридског и Жичког и Лелићког. Такође, дошао сам из Зворничко-тузланске епархије да вам пренесем благослове немањићких светиња из четрнаестог века: манастира Тавне, Озрена, Ловнице и манастира Папраће.
У доба Немањића имали смо дивне пастире, архијереје од којих су многи канонизовани, али поред њих, и људи који су водили државу су такође били однеговани и васпитани на тим истим идеалима. Иза њих су остале светиње широм српских земаља, од Свете Горе, преко целе Србије и свих простора где су живели православни Срби на данашњем, како кажемо, балканском простору. То је, браћо и сестре, за нас Србе био пут којим је ишао Свети Сава и којим су ишли сви наши свети Срби до Светог владике Николаја. За њега је, добро знате, Ава Јустин рекао да је највећи Србин после Светог Саве.
Зато се и ја радујем што сам добио благослов да данас будем овде, у овој светињи светосавској, светониколајевској и свеправославној. Свети владика Николај је заиста - како сам у једној песмици написао - попут великог храста под који могу стати сви Срби. И у Србији и на свим континентима где живе, Свети владика Николај их наткриљује, чува, штити, призива, сабира, обожује, призива на обожење, управо кроз Свету Литургију и Свете Тајне наше православне Цркве. Зато је данас овде свесрпски и свеправославни сабор. Ту где је Свети владика Николај, ту је близу и Ава Јустин Ћелијски. То су два велика светила српског народа у ово наше доба. Као што је раније Бог подигао Србима у Црној Гори, и Србима уопште, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, тако је у ово наше доба подигао Светог владику Николаја и Светог аву Јустина Ћелијског, да буду стубови који ће осветљавати нашу историју, пут којим да идемо, како да ходимо.
Ако се људи који воде државу у политичком смислу питају како треба да воде државу, нека читају Владику Николаја, нека читају Аву Јустина и неће погрешити. Ако се научници питају шта да чине, докле да иду у трагању за науком, на путу Теслином или другом, нека читају Светог Владику Николаја, нека читају Аву Јустина, нека читају Пупина, нека читају наше велике научнике и знаће којим путем да иду и какво добро у науци да чине. Тако можемо говорити за архитектуру, музику, образовање и просвету уопште. Све оно што заиста потребујемо, дали су нам они.
Зато су и Свети владика Николај и Свети ава Јустин заговарали да се Срби врате светосавској философији живота, да тако живе и млади и стари, и сви људи - они на селу, у манастирима и они који су у војсци, који бране отаџбину - сви да живимо на светосавским, хришћанским идеалима. Јер, тај пут је поплочан, тврд, постојан и он нас води у живот вечни, како певамо у тропару Светом Сави.
Зато је Свети владика Николај велики. Знате његово житије, да не понављам. Овде је поникао у Лелићу, школовао се у Ћелијама, у Ваљеву, а потом у београдској богословији и онда је отишао у свет да изучава светске науке и постао је доктор философије и доктор теологије. Вера у Васкрсење је тема његовог доктората и можемо га слободно назвати теологом Васкрсења Христовог. Али, када је све то обишао и када је са својим народом био у Балканским ратовима и у Првом светском рату - помагао, ишао у мисије, по свету скупљао помоћ хуманитарну, медицинску, бринући се као пастир добри свога народа да помогне да Србија опстане и преживи - Свети владика Николај се вратио у Србију, и онда је, како он негде пише, упознао шта је у ствари права духовност и шта је права вера и наше дубинско смирено православље. Тада је рекао: „Све што сам научио по Европи ништа није према смирењу које је у једној старици, смиреној, која у ствари созерцава Бога, а можда тога није ни свесна; која, смирена, у покајању гледа у своје срце“.
Тако је Свети владика Николај постао емисар на свим странама – у Светој Гори да обнови општежиће, у Европи да јој пренесе реч спасења. Он се борио и рвао са идејом Европе, као и Ава Јустин и многи други, да Европа не иде путем материјализма, путем овога света, јер ће се срушити као Вавилонска кула, него је призивао Европу да се врати Христу. Ако се не буде вратила Христу, онда ће сигурно кренути странпутицом, као и било ко други. Дакле, није био антиевропљанин него је био за Европу, али Европу христолику, боголику, Европу демократску, Европу хришћанску. Али много више од тога био је за Србију православну, за Србију светосавску, за Србију утемељену на Јеванђељу Христовом, за Србију у којој ће Срби да се сложе, обоже и умноже - да живе, дакле, Христом. То је философија Светог владике Николаја, нашег великог учитеља.
Ово данас јесте свесрпски сабор, браћо и сестре. Можда ће нас преко медија чути и други, али добро би било да је ова долина пуна људи, православних Срба, да узму благослов Светог владике Николаја, од његових моштију, и да погледамо једни другима у лице, да погледамо брат брата, пријатељ пријатеља.
Литургија је сабрање, браћо и сестре, око једног и јединог Христа, а ми други смо сви саслужитељи Његови. Због тога се у данашњем Јеванђељу говори о пастиру добром. Пастир добри је на првом месту Христос Господ, али и сви они који су се уподобили Његовом животу, колико је то људима на Земљи могуће, и за њих пишемо „пастир добри“ малим словом, али само да би се разликовали од Христа који је Пастир Добри по преимућству, по божанској сили и моћи. Ми људи смо позвани да будемо једни другима браћа и да живимо у братској љубави.
Читајмо, браћо и сестре, дела Светог владике Николаја. Као студенти тешко смо долазили до њих. Она су тада била забрањена у комунистичкој Србији. Могао је човек да оде у затвор ако се нађе књига Владике Николаја у његовој торби или соби. Значи, реч Божија је била забрањена. Али, хвала Богу, то време прође и слобода дође, али не задуго. Опет ратови деведесетих, опет страдања, опет распећа српска. И опет нам треба Свети владика Николај. Прибегавајмо њему, тражимо одговоре у његовим мисионарским писмима. Писао је многима, писао је свима. Желео је сваком човеку да приближи реч Божију – и тежаку, и философу, и научнику, и владарима овога света. То је пастир добри.
Када је ишао по Западу, људи су прихватали да он беседи и у римокатоличким и англиканским црквама, и било где друго, али не ради екуменизма, него да им каже реч спасења, реч коју православље има рећи Западу и другим хришћанима. Чули смо из данашњег Апостола да су се јеретици кроз историју удаљавали и отпадали од једне, свете, саборне, апостолске Цркве, а Црква ходи победоносно, ево до дана данашњег. И он је, као и Свети ава Јустин, призивао да се људи врате кроз покајање у свето православље, не намећући, не прогонећи, не вршећи насилна покрштавања, него ако чују реч Божију - да чују, ако виде - да виде, како то Јеванђеље каже. За Светог владику Николаја кажу да су у његовим очима видели да се сусрео са Богом. Човек боголик, христолик, човек свечовек, како је он писао, мислећи на Христа и на словенску идеју свечовека. Западна идеја је била натчовек, Ничеов натчовек, који је у ствари читаву Европу у црно завио фашизмом и на нашим просторима усташтвом – то је једна грана фашизма - а свечовек је препорађао људе и препорађа до дана данашњег.
То је словенска идеја, свесрпска идеја, да се враћамо Христу, да се враћамо Светом Сави, да се враћамо Светом владици Николају, Ави Јустину и свим нашим светитељима. То је пут наших Срба. Ко хоће да чује нека чује, ко хоће да види нека види.
Драго ми је да ми се, по благослову брата Исихија, пружила прилика да вам кажем коју реч и да се сусретнемо у Духу Светом на овој Светој Литургији и да се молимо Богу једни за друге. Сви смо на распећу, сви смо распети - и ми Срби у Републици Српској, и наши Срби на Косову и Метохији, и у Србији и свугде где живе православни Срби, широм васељене. То је сигурно тако.
Ко је Србин он је распет, али зато што смо православни. Да нисмо православни, не бисмо толико страдали. Али, веће је наше православље чак и од тог страдања, јер нас оно, у ствари, чини боголиким и христоликим људима, води нас на нашу Голготу са које се васкрсава из мртвих.
Нека сте Богом благословени. Помените и нас у Републици Српској, да опстанемо, да сачувамо нашу свету православну веру, а ми ћемо долазити у ове наше светиње и напајати се благодаћу и учењем наших великих светих отаца, Светог владике Николаја и Светог аве Јустина.
Живели и Бог вас благословио.
Христос воскресе!
манастир Лелић, 03. мај 2023. године
Дозволите ми да вас, по благослову вашег надлежног архијереја, брата Исихија, поздравим са неколико речи на овом дивном сабору у манастиру Лелићу.
Дошао сам да са вама и браћом архијерејима прославимо великог угодника Божијег, српског Златоуста, Светог владику Николаја Охридског и Жичког и Лелићког. Такође, дошао сам из Зворничко-тузланске епархије да вам пренесем благослове немањићких светиња из четрнаестог века: манастира Тавне, Озрена, Ловнице и манастира Папраће.
У доба Немањића имали смо дивне пастире, архијереје од којих су многи канонизовани, али поред њих, и људи који су водили државу су такође били однеговани и васпитани на тим истим идеалима. Иза њих су остале светиње широм српских земаља, од Свете Горе, преко целе Србије и свих простора где су живели православни Срби на данашњем, како кажемо, балканском простору. То је, браћо и сестре, за нас Србе био пут којим је ишао Свети Сава и којим су ишли сви наши свети Срби до Светог владике Николаја. За њега је, добро знате, Ава Јустин рекао да је највећи Србин после Светог Саве.
Зато се и ја радујем што сам добио благослов да данас будем овде, у овој светињи светосавској, светониколајевској и свеправославној. Свети владика Николај је заиста - како сам у једној песмици написао - попут великог храста под који могу стати сви Срби. И у Србији и на свим континентима где живе, Свети владика Николај их наткриљује, чува, штити, призива, сабира, обожује, призива на обожење, управо кроз Свету Литургију и Свете Тајне наше православне Цркве. Зато је данас овде свесрпски и свеправославни сабор. Ту где је Свети владика Николај, ту је близу и Ава Јустин Ћелијски. То су два велика светила српског народа у ово наше доба. Као што је раније Бог подигао Србима у Црној Гори, и Србима уопште, Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, тако је у ово наше доба подигао Светог владику Николаја и Светог аву Јустина Ћелијског, да буду стубови који ће осветљавати нашу историју, пут којим да идемо, како да ходимо.
Ако се људи који воде државу у политичком смислу питају како треба да воде државу, нека читају Владику Николаја, нека читају Аву Јустина и неће погрешити. Ако се научници питају шта да чине, докле да иду у трагању за науком, на путу Теслином или другом, нека читају Светог Владику Николаја, нека читају Аву Јустина, нека читају Пупина, нека читају наше велике научнике и знаће којим путем да иду и какво добро у науци да чине. Тако можемо говорити за архитектуру, музику, образовање и просвету уопште. Све оно што заиста потребујемо, дали су нам они.
Зато су и Свети владика Николај и Свети ава Јустин заговарали да се Срби врате светосавској философији живота, да тако живе и млади и стари, и сви људи - они на селу, у манастирима и они који су у војсци, који бране отаџбину - сви да живимо на светосавским, хришћанским идеалима. Јер, тај пут је поплочан, тврд, постојан и он нас води у живот вечни, како певамо у тропару Светом Сави.
Зато је Свети владика Николај велики. Знате његово житије, да не понављам. Овде је поникао у Лелићу, школовао се у Ћелијама, у Ваљеву, а потом у београдској богословији и онда је отишао у свет да изучава светске науке и постао је доктор философије и доктор теологије. Вера у Васкрсење је тема његовог доктората и можемо га слободно назвати теологом Васкрсења Христовог. Али, када је све то обишао и када је са својим народом био у Балканским ратовима и у Првом светском рату - помагао, ишао у мисије, по свету скупљао помоћ хуманитарну, медицинску, бринући се као пастир добри свога народа да помогне да Србија опстане и преживи - Свети владика Николај се вратио у Србију, и онда је, како он негде пише, упознао шта је у ствари права духовност и шта је права вера и наше дубинско смирено православље. Тада је рекао: „Све што сам научио по Европи ништа није према смирењу које је у једној старици, смиреној, која у ствари созерцава Бога, а можда тога није ни свесна; која, смирена, у покајању гледа у своје срце“.
Тако је Свети владика Николај постао емисар на свим странама – у Светој Гори да обнови општежиће, у Европи да јој пренесе реч спасења. Он се борио и рвао са идејом Европе, као и Ава Јустин и многи други, да Европа не иде путем материјализма, путем овога света, јер ће се срушити као Вавилонска кула, него је призивао Европу да се врати Христу. Ако се не буде вратила Христу, онда ће сигурно кренути странпутицом, као и било ко други. Дакле, није био антиевропљанин него је био за Европу, али Европу христолику, боголику, Европу демократску, Европу хришћанску. Али много више од тога био је за Србију православну, за Србију светосавску, за Србију утемељену на Јеванђељу Христовом, за Србију у којој ће Срби да се сложе, обоже и умноже - да живе, дакле, Христом. То је философија Светог владике Николаја, нашег великог учитеља.
Ово данас јесте свесрпски сабор, браћо и сестре. Можда ће нас преко медија чути и други, али добро би било да је ова долина пуна људи, православних Срба, да узму благослов Светог владике Николаја, од његових моштију, и да погледамо једни другима у лице, да погледамо брат брата, пријатељ пријатеља.
Литургија је сабрање, браћо и сестре, око једног и јединог Христа, а ми други смо сви саслужитељи Његови. Због тога се у данашњем Јеванђељу говори о пастиру добром. Пастир добри је на првом месту Христос Господ, али и сви они који су се уподобили Његовом животу, колико је то људима на Земљи могуће, и за њих пишемо „пастир добри“ малим словом, али само да би се разликовали од Христа који је Пастир Добри по преимућству, по божанској сили и моћи. Ми људи смо позвани да будемо једни другима браћа и да живимо у братској љубави.
Читајмо, браћо и сестре, дела Светог владике Николаја. Као студенти тешко смо долазили до њих. Она су тада била забрањена у комунистичкој Србији. Могао је човек да оде у затвор ако се нађе књига Владике Николаја у његовој торби или соби. Значи, реч Божија је била забрањена. Али, хвала Богу, то време прође и слобода дође, али не задуго. Опет ратови деведесетих, опет страдања, опет распећа српска. И опет нам треба Свети владика Николај. Прибегавајмо њему, тражимо одговоре у његовим мисионарским писмима. Писао је многима, писао је свима. Желео је сваком човеку да приближи реч Божију – и тежаку, и философу, и научнику, и владарима овога света. То је пастир добри.
Када је ишао по Западу, људи су прихватали да он беседи и у римокатоличким и англиканским црквама, и било где друго, али не ради екуменизма, него да им каже реч спасења, реч коју православље има рећи Западу и другим хришћанима. Чули смо из данашњег Апостола да су се јеретици кроз историју удаљавали и отпадали од једне, свете, саборне, апостолске Цркве, а Црква ходи победоносно, ево до дана данашњег. И он је, као и Свети ава Јустин, призивао да се људи врате кроз покајање у свето православље, не намећући, не прогонећи, не вршећи насилна покрштавања, него ако чују реч Божију - да чују, ако виде - да виде, како то Јеванђеље каже. За Светог владику Николаја кажу да су у његовим очима видели да се сусрео са Богом. Човек боголик, христолик, човек свечовек, како је он писао, мислећи на Христа и на словенску идеју свечовека. Западна идеја је била натчовек, Ничеов натчовек, који је у ствари читаву Европу у црно завио фашизмом и на нашим просторима усташтвом – то је једна грана фашизма - а свечовек је препорађао људе и препорађа до дана данашњег.
То је словенска идеја, свесрпска идеја, да се враћамо Христу, да се враћамо Светом Сави, да се враћамо Светом владици Николају, Ави Јустину и свим нашим светитељима. То је пут наших Срба. Ко хоће да чује нека чује, ко хоће да види нека види.
Драго ми је да ми се, по благослову брата Исихија, пружила прилика да вам кажем коју реч и да се сусретнемо у Духу Светом на овој Светој Литургији и да се молимо Богу једни за друге. Сви смо на распећу, сви смо распети - и ми Срби у Републици Српској, и наши Срби на Косову и Метохији, и у Србији и свугде где живе православни Срби, широм васељене. То је сигурно тако.
Ко је Србин он је распет, али зато што смо православни. Да нисмо православни, не бисмо толико страдали. Али, веће је наше православље чак и од тог страдања, јер нас оно, у ствари, чини боголиким и христоликим људима, води нас на нашу Голготу са које се васкрсава из мртвих.
Нека сте Богом благословени. Помените и нас у Републици Српској, да опстанемо, да сачувамо нашу свету православну веру, а ми ћемо долазити у ове наше светиње и напајати се благодаћу и учењем наших великих светих отаца, Светог владике Николаја и Светог аве Јустина.
Живели и Бог вас благословио.
Христос воскресе!
манастир Лелић, 03. мај 2023. године
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПОСЈЕТЕ ЕПАРХИЈА ВАЉЕВСКА МАНАСТИР ЛЕЛИЋ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ
