БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА ФОТИЈА - 100 ГОД. ЧАСОПИСА „ГЛАС ЦРКВЕ“
Епархија шабачка, поводом сто година од покретања часописа „Глас Цркве“, организовала је 28. децембра 2023. године, научни скуп „Сто година часописа Глас Цркве (1923-2023)“.
Након поздравног слова Епископа Јеротеја, сабрању се обратио Епископ Фотије, који је са присутнима поделио своје искуство на пољу рада у издаваштву и црквеној периодици, упоређујући потребу Цркве у поратној Далмацији и данас у Епархији зворничко-тузланској.
Након поздравног слова Епископа Јеротеја, сабрању се обратио Епископ Фотије, који је са присутнима поделио своје искуство на пољу рада у издаваштву и црквеној периодици, упоређујући потребу Цркве у поратној Далмацији и данас у Епархији зворничко-тузланској.
Фото: Епархија шабачка
Ваша Преосвештенства, часни оци, уважена господо. Владика Јеротеј ми рекао да ћу говорити на овој трибини па сам се ја мало припремио, али ова сестра пре мене је већ рекла све што је требало да се каже о значају издавачке делатности.
Заиста је велики благослов бавити се издаваштвом, поготово црквеним. Мислим да је и веома значајно. Пренео бих вам неко своје искуство. Године 1999. сам као професор Карловачке богословије и монах у Манастиру Ковиљу изабран за Епископа далматинског. Далмација срушена, све уништено. Војска са три стране прешла преко Крајине, од Карловца, Шибеника, Задра и Сплита. Све је било срушено, сравњено. Стигао сам на то згариште по благослову Цркве. Шта чинити? Материјално некако није могло много да се обнавља, није било финансијски могуће, али смо почели да радимо на издавачкој делатности. Рекао бих да смо учинили неупоредиво више на том пољу него што је наша реалност то могла да предвиди. Често у нерегуларним околностима замах добијају неке друге активности, које надокнађују неке које би по логици ствари требале бити превасходне. Једноставно речено, издавали смо више књига него што наша реалност може да поднесе. На тај начин смо показивали да смо живи, да желимо нешто да урадимо, да мисионаримо и да се не одричемо нашег постојања на тим просторима. Доста смо штампали. Обновили смо један од најстаријих црквених часописа „Истина“, који су издавали још професори Задарске богословије, а основао га је епископ Никодим Милаш, наш велики богослов. С обзиром да су за часопис писали професори поменуте Богословије, може се рећи да је часопис био на вишем нивоу од катихетског. Дакле, научни часопис, али било је и црквених часописа које су они издавали за своје вернике. Поред тога је постојао и часопис „Српски лист“ чији уредник је, у почетку, такође био Никодим Милаш. То је био национално-просветитељски часопис. Генерално за Милаша се највише везује просветитељска делатност. Он је веома водио рачуна да народ у Далмацији буде православан и национално освешћен. Ја сам то предање затекао и покушао сам од нуле нешто да направим. Тако смо поново почели да издајемо часопис „Истина“. Објавили смо неких 10-15 бројева који су ипак били мало више теолошки настројени. Поред њега, почели смо да штампамо часопис „Крка“ са садржајем за народ: епископске беседе, извештаји о томе где се неки храм обнавља, свештенички извештаји итд. Зато смо часопису дали име „Крка“ јер сви знају за тај појам у Далмацији, али и шире. Почели смо да штампамо и катихетску литературу. Њу смо бесплатно делили. Штампали смо и „Пилипенду“, приповетку Симе Матавуља. То је прича о човеку из околине Дрниша. Он одлази на пијацу да прода своју последњу кокошку да би преживео. Успут среће човека који је примио ''царску виру'', који је прешао у римокатолике. Он му каже: „Што се ти Пилепенда тако мучиш? Пређи овамо да добијеш бијело брашно“. А Пилипенда му одговори да не жели. „Продаћу ову коку и остати оно што јесам. Не дам српскога Риста“. Наравно, штампали смо и уџбенике за наше богослове у Крки, сабрана дела Никодима Милаша, на десетине светоотачких књига преведених са руског, грчког, па и француског језика. Па и за децу се ту нашао Буквар, као и уџбеник енглеског језика али на православан начин, са тематиком кроз коју деца уче језик, а истовремено се уче вери и појмовима везаним за црквени живот. Шаролика је била издавачка делатност, али надам се богата и да је многима била на духовну корист.
Кад сам дошао у Епархију зворничко-тузланску овде је било обрнуто. Цркве су биле уређене. Црквени живот је бујао. Много ученика на веронауци. Само вероучитеља је било 140. Близу 95% деце је ишло на веронауку. Потпуно другачија спољашња ситуација него у Далмацији. У Далмацији је било подвижнички, ако данас останеш жив, остао си, ако не преживиш, ниси преживео. Овде је нешто потпуно друго, овде имаш велики посао пред собом. Нажалост, издавачка делатност није уопште била развијена. Ми смо морали да региструјемо издавачку кућу, јер није ни постојала. Насловили смо је „Синај“ и онај је регистрована и у Бања Луци и у Сарајеву. Тако смо почели. Тренутно штампамо три часописа на нивоу Епархије. Први је „Животворни Источник“, затим часопис за средњошколце „Боготражитељ“ и за основце „Православни основац“. Сва три часописа су прилагођена одређеном узрасту и читалачкој публици. Поред тога штампамо и озбиљније теолошке књиге. Штампали смо Флоровског, неколико књиге Светог Фотија Великог, две књиге Светог Исидора Пелусиота, Серафима Роуза и др. Тако да сада штампамо књиге које су виши теолошки ниво, али има и оних које су искључиво катихетског карактера и намене. Катихетска литература нам је неопходна. Можете се чудити да Срби у XX веку, толико векова после Светог Саве, после Кирила и Методија још више, а и даље потребујемо катихетске часописе, књиге и текстове. Али, на жалост требамо. Свака генерација изнова почиње да узраста у Христу и ми на томе морамо да радимо, да од малих ногу образујемо нашу децу на побожним књигама које ће их учити православној вери и етосу, а одраслима да се утврђују у својој вери кроз примере и искуства светих Отаца и подвижника који су својим животом посведочили истине православне вере.
То је у најкраћем што бих рекао на задану тему, могло је боље, али рекох што рекох. У сваком случају драго ми је што сам данас узео учешћа на овом скупу овде у Шапцу. Ја сам некако везан за Шабац, јер сам једно време био администратор ове Епархије по благослову Цркве. Тада смо испратили нашег блаженопочившег владику Лаврентија, а на његово место је изабран владика Јеротеј.
Драго ми је да „Глас Цркве“ постоји цео век. Имао је своје периоде редовног излажења и исто тако кад је прекинуто излажење због ратова и историјских околности, као што је уосталом било и на другим местима. У сваком случају треба то васпостављати и треба радити. Многи људи кажу: Шта ће нам часописи? Ја се са тим апсолутно не слажем. Мени је један човек који је чувао стада у Далмацији рекао: „Владико, ја ваш часопис Крку прочитам од корица до корица чувајући ово стадо“. Тада сам схватио да то што радимо има смисла. Ми никад не знамо коме ће часопис стићи у руке и ко ће га прочитати. Треба издавати књиге, часописе, треба их делити, али наравно, примерено нивоу читалачке публике. За основце нешто најједноставније, за средњошколце на њиховом нивоу и на крају, озбиљни богословски текстови за људе који то могу да прате, како ми у шали кажемо, са фуснотама.
Драгом владици Јеротеју захваљујем што ме данас позвао да овде учествујем и да нешто научим.
Више о овом догађају погледајте ОВДЈЕ
Заиста је велики благослов бавити се издаваштвом, поготово црквеним. Мислим да је и веома значајно. Пренео бих вам неко своје искуство. Године 1999. сам као професор Карловачке богословије и монах у Манастиру Ковиљу изабран за Епископа далматинског. Далмација срушена, све уништено. Војска са три стране прешла преко Крајине, од Карловца, Шибеника, Задра и Сплита. Све је било срушено, сравњено. Стигао сам на то згариште по благослову Цркве. Шта чинити? Материјално некако није могло много да се обнавља, није било финансијски могуће, али смо почели да радимо на издавачкој делатности. Рекао бих да смо учинили неупоредиво више на том пољу него што је наша реалност то могла да предвиди. Често у нерегуларним околностима замах добијају неке друге активности, које надокнађују неке које би по логици ствари требале бити превасходне. Једноставно речено, издавали смо више књига него што наша реалност може да поднесе. На тај начин смо показивали да смо живи, да желимо нешто да урадимо, да мисионаримо и да се не одричемо нашег постојања на тим просторима. Доста смо штампали. Обновили смо један од најстаријих црквених часописа „Истина“, који су издавали још професори Задарске богословије, а основао га је епископ Никодим Милаш, наш велики богослов. С обзиром да су за часопис писали професори поменуте Богословије, може се рећи да је часопис био на вишем нивоу од катихетског. Дакле, научни часопис, али било је и црквених часописа које су они издавали за своје вернике. Поред тога је постојао и часопис „Српски лист“ чији уредник је, у почетку, такође био Никодим Милаш. То је био национално-просветитељски часопис. Генерално за Милаша се највише везује просветитељска делатност. Он је веома водио рачуна да народ у Далмацији буде православан и национално освешћен. Ја сам то предање затекао и покушао сам од нуле нешто да направим. Тако смо поново почели да издајемо часопис „Истина“. Објавили смо неких 10-15 бројева који су ипак били мало више теолошки настројени. Поред њега, почели смо да штампамо часопис „Крка“ са садржајем за народ: епископске беседе, извештаји о томе где се неки храм обнавља, свештенички извештаји итд. Зато смо часопису дали име „Крка“ јер сви знају за тај појам у Далмацији, али и шире. Почели смо да штампамо и катихетску литературу. Њу смо бесплатно делили. Штампали смо и „Пилипенду“, приповетку Симе Матавуља. То је прича о човеку из околине Дрниша. Он одлази на пијацу да прода своју последњу кокошку да би преживео. Успут среће човека који је примио ''царску виру'', који је прешао у римокатолике. Он му каже: „Што се ти Пилепенда тако мучиш? Пређи овамо да добијеш бијело брашно“. А Пилипенда му одговори да не жели. „Продаћу ову коку и остати оно што јесам. Не дам српскога Риста“. Наравно, штампали смо и уџбенике за наше богослове у Крки, сабрана дела Никодима Милаша, на десетине светоотачких књига преведених са руског, грчког, па и француског језика. Па и за децу се ту нашао Буквар, као и уџбеник енглеског језика али на православан начин, са тематиком кроз коју деца уче језик, а истовремено се уче вери и појмовима везаним за црквени живот. Шаролика је била издавачка делатност, али надам се богата и да је многима била на духовну корист.
Кад сам дошао у Епархију зворничко-тузланску овде је било обрнуто. Цркве су биле уређене. Црквени живот је бујао. Много ученика на веронауци. Само вероучитеља је било 140. Близу 95% деце је ишло на веронауку. Потпуно другачија спољашња ситуација него у Далмацији. У Далмацији је било подвижнички, ако данас останеш жив, остао си, ако не преживиш, ниси преживео. Овде је нешто потпуно друго, овде имаш велики посао пред собом. Нажалост, издавачка делатност није уопште била развијена. Ми смо морали да региструјемо издавачку кућу, јер није ни постојала. Насловили смо је „Синај“ и онај је регистрована и у Бања Луци и у Сарајеву. Тако смо почели. Тренутно штампамо три часописа на нивоу Епархије. Први је „Животворни Источник“, затим часопис за средњошколце „Боготражитељ“ и за основце „Православни основац“. Сва три часописа су прилагођена одређеном узрасту и читалачкој публици. Поред тога штампамо и озбиљније теолошке књиге. Штампали смо Флоровског, неколико књиге Светог Фотија Великог, две књиге Светог Исидора Пелусиота, Серафима Роуза и др. Тако да сада штампамо књиге које су виши теолошки ниво, али има и оних које су искључиво катихетског карактера и намене. Катихетска литература нам је неопходна. Можете се чудити да Срби у XX веку, толико векова после Светог Саве, после Кирила и Методија још више, а и даље потребујемо катихетске часописе, књиге и текстове. Али, на жалост требамо. Свака генерација изнова почиње да узраста у Христу и ми на томе морамо да радимо, да од малих ногу образујемо нашу децу на побожним књигама које ће их учити православној вери и етосу, а одраслима да се утврђују у својој вери кроз примере и искуства светих Отаца и подвижника који су својим животом посведочили истине православне вере.
То је у најкраћем што бих рекао на задану тему, могло је боље, али рекох што рекох. У сваком случају драго ми је што сам данас узео учешћа на овом скупу овде у Шапцу. Ја сам некако везан за Шабац, јер сам једно време био администратор ове Епархије по благослову Цркве. Тада смо испратили нашег блаженопочившег владику Лаврентија, а на његово место је изабран владика Јеротеј.
Драго ми је да „Глас Цркве“ постоји цео век. Имао је своје периоде редовног излажења и исто тако кад је прекинуто излажење због ратова и историјских околности, као што је уосталом било и на другим местима. У сваком случају треба то васпостављати и треба радити. Многи људи кажу: Шта ће нам часописи? Ја се са тим апсолутно не слажем. Мени је један човек који је чувао стада у Далмацији рекао: „Владико, ја ваш часопис Крку прочитам од корица до корица чувајући ово стадо“. Тада сам схватио да то што радимо има смисла. Ми никад не знамо коме ће часопис стићи у руке и ко ће га прочитати. Треба издавати књиге, часописе, треба их делити, али наравно, примерено нивоу читалачке публике. За основце нешто најједноставније, за средњошколце на њиховом нивоу и на крају, озбиљни богословски текстови за људе који то могу да прате, како ми у шали кажемо, са фуснотама.
Драгом владици Јеротеју захваљујем што ме данас позвао да овде учествујем и да нешто научим.
Више о овом догађају погледајте ОВДЈЕ
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ИЗДАВАЧКА КУЋА СИНАЈ ЕПАРХИЈА ШАБАЧКА ШАБАЦ
