БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА ФОТИЈА НА ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Манастир Часног крста у Сувом Пољу код Бијељине обиљежио је данас крсну славу Воздвижење Часног Крста, а Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије.
Преосвећени владика Фотије обратио се вјерном народу богонадахнутом бесједом коју преносимо у цијелости:
Има један благословени чин за трпезом љубави, а то је обраћање, које би требало да буде саставни део данашњег догађаја и свете Литургије. Реч благодарности за све то што нам је Бог данас дао, што смо доживели на литургији. На овом богослужењу крстоваскрсном, пошто је манастир посвећен Крсту Христовом - Крстовдану.
Лепо је било данас, пуно народа. Благодарим и новом игуману ове обитељи, оцу Николају, који је претходно био у манастиру Папраћа. Борио се тамо колико је могао и по промислу је овде премештен да га мало поштедимо већих искушења тамо. У Папраћи се археолошке ископине раде, он је мало више за тиховање, зато смо га ставили у мањи манастир гда је мирније. Али манастир је жив. Данас је много народа и деце, живи манастир и то је највећа ствар.
Оно што је отац Нектарије, претходни игуман и братија његова урадили то је, уз наш благослов, овај тријем, негдје кажу једна хладара. Место где можеш мало да се одмориш напољу и где људи седну када дођу, послуже се. Црква је дивно осликана, светоотачким живописом.
Чини ми се да има потребе да направимо и један летњи олтар који би био за овако лепо време. Где би могло више људи да служи пре свега, када дођу монаси, свештеници и други, а са друге стране може и више људи да стане у порту, овако смо збијени, једни у цркви, једни одвојени, други не виде. Дакле све то има потребе да се уради.
Разговарао сам са оцем Николајем, имамо доле ниже један темељ који је урађен раније. Мислим да би тамо требало направити једну већу трпезарију. Ово би могла бити монашка трпезарија, кад је мање људи, а тамо кад је слава, већа просторија са кухињом. Тако да би манастир заокружио оно што му је потребно за живот. Овај манастир не може бити као лавра. Слушамо стално о лаврама, о Кијево печерској лаври, о другим светињама које су сада нападнуте, то су огромни велики манастири. Царска лавра је манастир Хиландар на Светој Гори. Ово овде је мањи манастир, али може да има своју мисију и значај у нашој епархији. Уздамо се у нашег игумана оца Николаја који је добио то послушање. Он има искуства, био је на Фрушкој Гори и види се да има дар да сабира људе.
Драго ми је да смо данас овдје на празник Крстовдана. Јуче сам написао једну песмицу о Крстовдану. Ко је успео да прочита то је мало теологије крста у Старом и Новом Завету и теологија крста у нашем животу, то је та песма рекла. У сваком случају ми живимо у крсту, крстом се распињемо, али крстом и васкрсавамо. Дакле, без крста у Царство небеско, ко жели да уђе, просто је немогуће.
Данашња цивилизација модерна, Западна, чак и Источне религије нпр будизам и то, главни смисао виде у томе да избјегну страдање, да избјегну бол, да избегну оно што они зову маја, тешкоћу, скорб, терет живота и да изиђу из тог круга смрти, чак под цену да уђу у нирвану, нешто што се назива ништавило. Битно је да не улазе у тај ток живота који је страшан и који је у болу, патњи, страдању, невољама, тако то источњаци говоре. И полако то и Запад прихвата. А ми људи који средњим путем идемо, који смо православни, не само Срби, него и сви православни, прихватамо крст као пут спасења. То нам је и Господ рекао. Крстом је побеђена смрт. Крст је средњи, уски пут који нас води у Царство небеско. Ако неко покуша да буде хришћанин комфоран, да живи у комфору без подвига, једног тренутка више неће моћи да испуњава оно што Јеванђеље тражи од нас.
Данас, у времену у ком живимо велика је борба, јер многи свети оци кажу да ми живимо у последњим временима. То не значи ништа негативно, него значи да се једноставно испунила историја да треба крај да буде. Да се заврши ово страдање, да се заврши ова мука од Адама и Еве, провродног греха, од братоубиства Каина и Авеља, од зла које је било потоцима у свету, крви и каквих све не страдања, крај да буде. Пошто тако треба да буде, тако је писано, ми сада треба да се приремимо да то све прихватимо и разумемо. Каже старац Пајсије, читао сам ових дана, Кад људи чују реч последња времена, они се уплаше, а уствари треба да будемо више са Христом и онда нема чега да се плашимо. Ако сам ближе Богу и ближе заједници са Црквом онда се не плашим ничега.
У сваком случају, док год будемо могли радићемо велике ствари, надам се, у овој нашој Епархији зворничко тузланској. Подизаћемо манастире и светиње, освећивати цркве, као што смо неки дан са нашим Патријархом у Зворнику. Обележавање 200 година Старе цркве у Зворнику и освећење нове Саборне цркве. Наши Немањићки манастири: Тавна, Ловница,Папраћа и Озрен то су манастири из 14. века. Они су темељи Православља на овим просторима, од њих да се учимо, градимо, зидамо, па кад буде крај историје да имамо чиме, не да се похвалимо, него да кажемо: Ево Господе, нешто смо учинили. Колико смо могли са својим моћима и то дајемо као принос.
Сећате се недавно смо имали корону несретну. То је један пројекат новог светског поретка да дисциплинује недисциплиноване народе. Знате добро како је то изгледало. У црквама нам нису дали да будемо близу једни других, него смо морали да будемо удаљени или у портама. Тамо где смо имали љетни олтар то је било добро. Људи стоје у порти, удаљени, после приђу да се причесте и то буде добро, јер је богослужење било. Од Хрватске која је сад члан ЕУ, до Лондона и даље нигде се Литургија није служила годину и по дана, чак и две, а ми смо служили само зато што нисмо чланови ЕУ. Добро је да наш градоначелник и људи који су на власти то чују. Кад им неко прича приче, бајке за децу, како цветају руже у ЕУ. То може само да каже неко ко никад није био у ЕУ, никад. Прво, немамо слободе. Не би имали слободе да живимо и идемо у цркву, не би имали слободе да учимо у школама оно што би требали да учимо нашу историју, наш језик и културу, све би то било измењено. Ми би ту били тотални губитници. Да ли је то тим људима који о томе одлучују јасно, то је питање. А морало би бити јасно, толико су писмени ваљда, а и Црква то непрестано говори. Надамо се да ће сада бити трезвенији после тих искустава које су имали две три године, јер сада говоре да припремају неку нову верзију короне. Исплатило се финансијски и било како. Поново ће покушати да нас малтретирају, да нас затварају у станове као у затворе и да експериментишу са нама. Али то су ти дани браћо и сестре. Треба читати свете људе, треба читати свете људе шта су 70-их и 80-их година говорили на Светој Гори. Калуђери као свети старац Пајсије, старац Порфирије, свети Јефрем Катунакијски. Свети људи који су говорили Духом Божијим. Они су тад говорили да то долази. Њима је то било сутра, а нама је прошло 40-50 година. Онај ко је у Духу Светом он је уствари у вечности, њему је прошлост близу, будућност близу, њему је све садашњост, када је у Светом Духу у Христу. Е, такве људе треба слушати. Не ни мене, ни друге, него свете људе шта кажу у том тренутку. Јер ако се будемо свађали, ја кажем овако, онај онако, нема краја томе. Него да имамо смирење пред светим људима, пред светим оцима, који нису можда ни патријарси, ни митрополити, али Бог је њих изабрао да преко њих говори. Ми у Православљу имамо светитеља који ће нас упућивати и упућују нас, на наше добро. Старац Пајсије је говорио да само у Православљу постоје светитељи. У другим религијама постоје добри људи, има их на стотине, хиљаде, али добар човек није исто што и светитељ.
Данас покушавају да нам наметну осећај као да се ми правимо бољи од других. Хајде да се заједно молимо Богу у исту цркву да идемо. То не може. То за православно учење није могуће. Ми се морамо молити Богу како смо добили предање једне свете саборне и апостолске Цркве и никако другачије. Што не значи да смо горди, али не можемо да оставимо предање које нам је Црква дала да чувамо и тако непромењено предамо генерацијама које после нас долазе. Као што владика кад рукополаже новог свештеника онда му предаје Агнец, део светог хлеба, који је претворен у Тело Христово да би он предао после другим генерацима, другим народима, народу коме ће он бити пастир. То тако иде од Тајне вечере. Нема ту измене и промене, један је Христос и јуче и данас и сутра. Тако и ми морамо неизмењено предање да предамо генерацијама које долазе после нас, нико нам није дао за право да кажемо: Ми то сада све мењамо, прилагођавамо овој ситуацији, прилагођавамо оној ситуацији. Немамо мандат за то. Био патријарх, био владика или не знам ни ја ко, не може. Црква је изнад, правило служења Литургије је изнад нас. Формирано у 4. веку од светог Јована Златоустог и светог Василија Великог и ја не могу ту да мењам ништа, немам право. Могу бити било шта и било ко, немам право. Имамо од кога да учимо, имамо шта да учимо, имамо свете оце који нас руководе, имамо Цркву која нас благосиља, имамо Свете Тајне којима се причешћујемо као што смо се данас овде причестили Телом и Крвљу Христовом, имамо крст којим се распињемо, али и који васкрсава. Зашто је Господ рекао - Ко не узме крст свој и не ходи за мном, не може бити мој ученик. Подразумева се да морамо носити крст, а под крстом је значи и болест и слабост и немоћи, несавршенства. Све оно што је смртно, што је огреховљено у нама, слабо. То треба да носиш да би ходио за Христом. Тек тада можемо бити ученици Христови. То је просто духовни живот и борба. Не треба се чудити кад је неко обремењен више, неко мање. То је крст који је дан да човек изнесе на своју Голготу, као што је народни крст.
Ми имамо, као народ свој крст Косово. Како је владика Његош говорио, Косово је наше грдно судилиште. Ту се нама суди, где смо духовно, где смо национално, где смо у верском погледу, тамо нам се суди. Ту видимо где смо стигли, да ли идемо добрим путем или не. Косово је наше огледало. Пре неки дан сам прочитао текст а говори како су Срби у Америци заборавили своје порекло. Не реагују на неправду према Србима на Западу, а поготово на неправду у нашој матичној Србији на Косову. Њима је тамо добро, они су се уклопили у америчке и аустралијске начине живота, али да ли брину о онима који су распети а који су њихово порекло. Пуно тога би свако од нас могао да каже, да ли сам се јутрос помолио Богу за нове страдалнике и мученике и за оне који ће можда данас бити ухапшени и ко зна ко ће све бити ухапшен тамо. Сутра то може бити овде код нас. Они ће то пресликати, ако успеју да наметну на Косову, да у сваку цркву и манастир може да уђе полиција, јер потенцијално у том манастиру може да се нађе оружје или шта су прогласили тамо. Нисмо ми далеко, али требамо се трудити да будемо људи колико је до нас, како је говорио наш старац свети Патријарх Павле, да будемо људи и да будемо прави хришћани они који се боре за истину и веру.
У сваком случају лепо нам је овде данас било. Манастир Часног Крста. Једини у епархији посвећен Крсту, да нас подсећа на ту символику Крста и Васкрсења. То је суштина наше вере. Без Крста нема Васкрсења.
Од људи који су представници власти у држави, наш градоначелник Бијељине је често са нама на богослужењима и зна и прати развој градњу и зидање цркава и манастира на нашим просторима и помаже, што је добро, то је добра ствар. Људи који воде државу треба да схвате да је њихова одговорност јако велика. Они немај имунитет да раде шта хоће. Они полажу рачуне. Ако нису свесни требали би бити, да ће положити рачуне за то што раде и историји и народу и Цркви и Богу. Не да кажу моје две године мандата, пет година, шта мене брига кад то прође. Није то тако. За те две године он може да усвоји родну теорију у нашој Републици Српској, да деца не знају да ли су мушко или женско, да се то учи, философија Содома и Гомора. Ко је потписао, неки Петар Петровић, кад је потписао, тамо кад је био министрић или доминистрић, помоћник или ко већ. А кад ти то брате потписа, што потписа. Ма шта ја знам шта сам потписао. А ми сви ћемо имати проблем. Сва она деца која су данас била око крста, сутра неће бити око крста, ако се буде та наука учила.
Дакле велику одговорност имају људи који су на власти, а тога нису свесни. Као што и ми црквене личности имамо одговорност, зависно по своме чину, што већи чин већа одговорност. Није ово привилегија, не, јер ће суд Божији почети прво од дома Божијег, значи од Цркве. Ми ћемо први ићи на суд, ми свештенослужитељи. Патријарси, митрополити, свештеници, па тек онда обичан народ. Код Бога нема привилегија типа земљаских, то је мој пријатељ њега форсирам и он је амнестиран. Код Бога је другачије, праведно. Ти људи да схвате да нису самостални, да нису аутономни, да могу да раде шта хоће и да полажу рачуне страним плаћеницима, не знам ни ја којим, странцима овим, странцима оним, који су кроз историју били доказани наши непријатељи, из 19. века, из 20. века, имамо књиге, Балкански рат, Први рат, Други рат, рат '90-их, шта нам треба више? Сад опет кажу, они су бољи него наши. Али добро, надам се да неко разуме од тих људи која је то одговорност.
Ми смо имали тај експеримент са вакцинама, оне су страшне. Био је то страшан експеримент све време, нико од тих људи мање више није хтео да чује глас Цркве и људи који говоре о опасностима, јер је чувао своју позицију тиме да то проводи. Шта ће бити после са народом, да ли ће поумирати, отровати се, ништа то њега није било брига ни шта ће бити сутра. Нама сутра могу да наметну гору ствар од тога сто пута. Уместо да каже, господо, дошла је наредба нека одозго из Брисела, не знам одакле, шта да радимо? На оваквом састанку, градоначелник, председник месне заједнице, шта да радимо, дал да прихватамо то или не? Ја нисам нигде чуо да је тако било. Он проводи то као да је наредба не знам ни ја која. Па стани, питај свој народ, питај Цркву човече Божији, то је минимум што мораш и што би требао питати. Ниси ти најпаметнији па да знаш све како и шта треба чинити.
Заморио сам вас већ, али ето враћам се опет, лепо нам је данас да смо овде били и трудићемо се да се овај манастир гради и изгради оно што смо рекли. Ту је и градоначелник, и он ће помоћи ако Бог да. Претходни градоначелник је помогао да направимо пут до манастира, јер раније је био летњи пут, па кад пада киша ниси могао доћи. Има пуно тога што ми у Епархији зворничко-тузланској треба да урадимо, а то не можемо без државе и наших људи који су на власти и зато негујемо тај немањићки приступ симфоније, јединства државе и цркве, двоглави орао изнад којег је круна, круна Божији. Бог то благосиља, такав начин заједништва и сарадњу.
Опростите што сам одужио, али тако је то кад Владика крене, разрачунава се и са самим собом. Надам се да је било користи и да ћемо се ако Бог да виђати и у овом, али и у свим манастирима широм наше Епархије зворничко-тузланске, у свим нашим светињама које имамо и које градимо, зидамо и обнављамо.
Живели и Бог вас благословио.
Преосвећени владика Фотије обратио се вјерном народу богонадахнутом бесједом коју преносимо у цијелости:
Има један благословени чин за трпезом љубави, а то је обраћање, које би требало да буде саставни део данашњег догађаја и свете Литургије. Реч благодарности за све то што нам је Бог данас дао, што смо доживели на литургији. На овом богослужењу крстоваскрсном, пошто је манастир посвећен Крсту Христовом - Крстовдану.
Лепо је било данас, пуно народа. Благодарим и новом игуману ове обитељи, оцу Николају, који је претходно био у манастиру Папраћа. Борио се тамо колико је могао и по промислу је овде премештен да га мало поштедимо већих искушења тамо. У Папраћи се археолошке ископине раде, он је мало више за тиховање, зато смо га ставили у мањи манастир гда је мирније. Али манастир је жив. Данас је много народа и деце, живи манастир и то је највећа ствар.
Оно што је отац Нектарије, претходни игуман и братија његова урадили то је, уз наш благослов, овај тријем, негдје кажу једна хладара. Место где можеш мало да се одмориш напољу и где људи седну када дођу, послуже се. Црква је дивно осликана, светоотачким живописом.
Чини ми се да има потребе да направимо и један летњи олтар који би био за овако лепо време. Где би могло више људи да служи пре свега, када дођу монаси, свештеници и други, а са друге стране може и више људи да стане у порту, овако смо збијени, једни у цркви, једни одвојени, други не виде. Дакле све то има потребе да се уради.
Разговарао сам са оцем Николајем, имамо доле ниже један темељ који је урађен раније. Мислим да би тамо требало направити једну већу трпезарију. Ово би могла бити монашка трпезарија, кад је мање људи, а тамо кад је слава, већа просторија са кухињом. Тако да би манастир заокружио оно што му је потребно за живот. Овај манастир не може бити као лавра. Слушамо стално о лаврама, о Кијево печерској лаври, о другим светињама које су сада нападнуте, то су огромни велики манастири. Царска лавра је манастир Хиландар на Светој Гори. Ово овде је мањи манастир, али може да има своју мисију и значај у нашој епархији. Уздамо се у нашег игумана оца Николаја који је добио то послушање. Он има искуства, био је на Фрушкој Гори и види се да има дар да сабира људе.
Драго ми је да смо данас овдје на празник Крстовдана. Јуче сам написао једну песмицу о Крстовдану. Ко је успео да прочита то је мало теологије крста у Старом и Новом Завету и теологија крста у нашем животу, то је та песма рекла. У сваком случају ми живимо у крсту, крстом се распињемо, али крстом и васкрсавамо. Дакле, без крста у Царство небеско, ко жели да уђе, просто је немогуће.
Данашња цивилизација модерна, Западна, чак и Источне религије нпр будизам и то, главни смисао виде у томе да избјегну страдање, да избјегну бол, да избегну оно што они зову маја, тешкоћу, скорб, терет живота и да изиђу из тог круга смрти, чак под цену да уђу у нирвану, нешто што се назива ништавило. Битно је да не улазе у тај ток живота који је страшан и који је у болу, патњи, страдању, невољама, тако то источњаци говоре. И полако то и Запад прихвата. А ми људи који средњим путем идемо, који смо православни, не само Срби, него и сви православни, прихватамо крст као пут спасења. То нам је и Господ рекао. Крстом је побеђена смрт. Крст је средњи, уски пут који нас води у Царство небеско. Ако неко покуша да буде хришћанин комфоран, да живи у комфору без подвига, једног тренутка више неће моћи да испуњава оно што Јеванђеље тражи од нас.
Данас, у времену у ком живимо велика је борба, јер многи свети оци кажу да ми живимо у последњим временима. То не значи ништа негативно, него значи да се једноставно испунила историја да треба крај да буде. Да се заврши ово страдање, да се заврши ова мука од Адама и Еве, провродног греха, од братоубиства Каина и Авеља, од зла које је било потоцима у свету, крви и каквих све не страдања, крај да буде. Пошто тако треба да буде, тако је писано, ми сада треба да се приремимо да то све прихватимо и разумемо. Каже старац Пајсије, читао сам ових дана, Кад људи чују реч последња времена, они се уплаше, а уствари треба да будемо више са Христом и онда нема чега да се плашимо. Ако сам ближе Богу и ближе заједници са Црквом онда се не плашим ничега.
У сваком случају, док год будемо могли радићемо велике ствари, надам се, у овој нашој Епархији зворничко тузланској. Подизаћемо манастире и светиње, освећивати цркве, као што смо неки дан са нашим Патријархом у Зворнику. Обележавање 200 година Старе цркве у Зворнику и освећење нове Саборне цркве. Наши Немањићки манастири: Тавна, Ловница,Папраћа и Озрен то су манастири из 14. века. Они су темељи Православља на овим просторима, од њих да се учимо, градимо, зидамо, па кад буде крај историје да имамо чиме, не да се похвалимо, него да кажемо: Ево Господе, нешто смо учинили. Колико смо могли са својим моћима и то дајемо као принос.
Сећате се недавно смо имали корону несретну. То је један пројекат новог светског поретка да дисциплинује недисциплиноване народе. Знате добро како је то изгледало. У црквама нам нису дали да будемо близу једни других, него смо морали да будемо удаљени или у портама. Тамо где смо имали љетни олтар то је било добро. Људи стоје у порти, удаљени, после приђу да се причесте и то буде добро, јер је богослужење било. Од Хрватске која је сад члан ЕУ, до Лондона и даље нигде се Литургија није служила годину и по дана, чак и две, а ми смо служили само зато што нисмо чланови ЕУ. Добро је да наш градоначелник и људи који су на власти то чују. Кад им неко прича приче, бајке за децу, како цветају руже у ЕУ. То може само да каже неко ко никад није био у ЕУ, никад. Прво, немамо слободе. Не би имали слободе да живимо и идемо у цркву, не би имали слободе да учимо у школама оно што би требали да учимо нашу историју, наш језик и културу, све би то било измењено. Ми би ту били тотални губитници. Да ли је то тим људима који о томе одлучују јасно, то је питање. А морало би бити јасно, толико су писмени ваљда, а и Црква то непрестано говори. Надамо се да ће сада бити трезвенији после тих искустава које су имали две три године, јер сада говоре да припремају неку нову верзију короне. Исплатило се финансијски и било како. Поново ће покушати да нас малтретирају, да нас затварају у станове као у затворе и да експериментишу са нама. Али то су ти дани браћо и сестре. Треба читати свете људе, треба читати свете људе шта су 70-их и 80-их година говорили на Светој Гори. Калуђери као свети старац Пајсије, старац Порфирије, свети Јефрем Катунакијски. Свети људи који су говорили Духом Божијим. Они су тад говорили да то долази. Њима је то било сутра, а нама је прошло 40-50 година. Онај ко је у Духу Светом он је уствари у вечности, њему је прошлост близу, будућност близу, њему је све садашњост, када је у Светом Духу у Христу. Е, такве људе треба слушати. Не ни мене, ни друге, него свете људе шта кажу у том тренутку. Јер ако се будемо свађали, ја кажем овако, онај онако, нема краја томе. Него да имамо смирење пред светим људима, пред светим оцима, који нису можда ни патријарси, ни митрополити, али Бог је њих изабрао да преко њих говори. Ми у Православљу имамо светитеља који ће нас упућивати и упућују нас, на наше добро. Старац Пајсије је говорио да само у Православљу постоје светитељи. У другим религијама постоје добри људи, има их на стотине, хиљаде, али добар човек није исто што и светитељ.
Данас покушавају да нам наметну осећај као да се ми правимо бољи од других. Хајде да се заједно молимо Богу у исту цркву да идемо. То не може. То за православно учење није могуће. Ми се морамо молити Богу како смо добили предање једне свете саборне и апостолске Цркве и никако другачије. Што не значи да смо горди, али не можемо да оставимо предање које нам је Црква дала да чувамо и тако непромењено предамо генерацијама које после нас долазе. Као што владика кад рукополаже новог свештеника онда му предаје Агнец, део светог хлеба, који је претворен у Тело Христово да би он предао после другим генерацима, другим народима, народу коме ће он бити пастир. То тако иде од Тајне вечере. Нема ту измене и промене, један је Христос и јуче и данас и сутра. Тако и ми морамо неизмењено предање да предамо генерацијама које долазе после нас, нико нам није дао за право да кажемо: Ми то сада све мењамо, прилагођавамо овој ситуацији, прилагођавамо оној ситуацији. Немамо мандат за то. Био патријарх, био владика или не знам ни ја ко, не може. Црква је изнад, правило служења Литургије је изнад нас. Формирано у 4. веку од светог Јована Златоустог и светог Василија Великог и ја не могу ту да мењам ништа, немам право. Могу бити било шта и било ко, немам право. Имамо од кога да учимо, имамо шта да учимо, имамо свете оце који нас руководе, имамо Цркву која нас благосиља, имамо Свете Тајне којима се причешћујемо као што смо се данас овде причестили Телом и Крвљу Христовом, имамо крст којим се распињемо, али и који васкрсава. Зашто је Господ рекао - Ко не узме крст свој и не ходи за мном, не може бити мој ученик. Подразумева се да морамо носити крст, а под крстом је значи и болест и слабост и немоћи, несавршенства. Све оно што је смртно, што је огреховљено у нама, слабо. То треба да носиш да би ходио за Христом. Тек тада можемо бити ученици Христови. То је просто духовни живот и борба. Не треба се чудити кад је неко обремењен више, неко мање. То је крст који је дан да човек изнесе на своју Голготу, као што је народни крст.
Ми имамо, као народ свој крст Косово. Како је владика Његош говорио, Косово је наше грдно судилиште. Ту се нама суди, где смо духовно, где смо национално, где смо у верском погледу, тамо нам се суди. Ту видимо где смо стигли, да ли идемо добрим путем или не. Косово је наше огледало. Пре неки дан сам прочитао текст а говори како су Срби у Америци заборавили своје порекло. Не реагују на неправду према Србима на Западу, а поготово на неправду у нашој матичној Србији на Косову. Њима је тамо добро, они су се уклопили у америчке и аустралијске начине живота, али да ли брину о онима који су распети а који су њихово порекло. Пуно тога би свако од нас могао да каже, да ли сам се јутрос помолио Богу за нове страдалнике и мученике и за оне који ће можда данас бити ухапшени и ко зна ко ће све бити ухапшен тамо. Сутра то може бити овде код нас. Они ће то пресликати, ако успеју да наметну на Косову, да у сваку цркву и манастир може да уђе полиција, јер потенцијално у том манастиру може да се нађе оружје или шта су прогласили тамо. Нисмо ми далеко, али требамо се трудити да будемо људи колико је до нас, како је говорио наш старац свети Патријарх Павле, да будемо људи и да будемо прави хришћани они који се боре за истину и веру.
У сваком случају лепо нам је овде данас било. Манастир Часног Крста. Једини у епархији посвећен Крсту, да нас подсећа на ту символику Крста и Васкрсења. То је суштина наше вере. Без Крста нема Васкрсења.
Од људи који су представници власти у држави, наш градоначелник Бијељине је често са нама на богослужењима и зна и прати развој градњу и зидање цркава и манастира на нашим просторима и помаже, што је добро, то је добра ствар. Људи који воде државу треба да схвате да је њихова одговорност јако велика. Они немај имунитет да раде шта хоће. Они полажу рачуне. Ако нису свесни требали би бити, да ће положити рачуне за то што раде и историји и народу и Цркви и Богу. Не да кажу моје две године мандата, пет година, шта мене брига кад то прође. Није то тако. За те две године он може да усвоји родну теорију у нашој Републици Српској, да деца не знају да ли су мушко или женско, да се то учи, философија Содома и Гомора. Ко је потписао, неки Петар Петровић, кад је потписао, тамо кад је био министрић или доминистрић, помоћник или ко већ. А кад ти то брате потписа, што потписа. Ма шта ја знам шта сам потписао. А ми сви ћемо имати проблем. Сва она деца која су данас била око крста, сутра неће бити око крста, ако се буде та наука учила.
Дакле велику одговорност имају људи који су на власти, а тога нису свесни. Као што и ми црквене личности имамо одговорност, зависно по своме чину, што већи чин већа одговорност. Није ово привилегија, не, јер ће суд Божији почети прво од дома Божијег, значи од Цркве. Ми ћемо први ићи на суд, ми свештенослужитељи. Патријарси, митрополити, свештеници, па тек онда обичан народ. Код Бога нема привилегија типа земљаских, то је мој пријатељ њега форсирам и он је амнестиран. Код Бога је другачије, праведно. Ти људи да схвате да нису самостални, да нису аутономни, да могу да раде шта хоће и да полажу рачуне страним плаћеницима, не знам ни ја којим, странцима овим, странцима оним, који су кроз историју били доказани наши непријатељи, из 19. века, из 20. века, имамо књиге, Балкански рат, Први рат, Други рат, рат '90-их, шта нам треба више? Сад опет кажу, они су бољи него наши. Али добро, надам се да неко разуме од тих људи која је то одговорност.
Ми смо имали тај експеримент са вакцинама, оне су страшне. Био је то страшан експеримент све време, нико од тих људи мање више није хтео да чује глас Цркве и људи који говоре о опасностима, јер је чувао своју позицију тиме да то проводи. Шта ће бити после са народом, да ли ће поумирати, отровати се, ништа то њега није било брига ни шта ће бити сутра. Нама сутра могу да наметну гору ствар од тога сто пута. Уместо да каже, господо, дошла је наредба нека одозго из Брисела, не знам одакле, шта да радимо? На оваквом састанку, градоначелник, председник месне заједнице, шта да радимо, дал да прихватамо то или не? Ја нисам нигде чуо да је тако било. Он проводи то као да је наредба не знам ни ја која. Па стани, питај свој народ, питај Цркву човече Божији, то је минимум што мораш и што би требао питати. Ниси ти најпаметнији па да знаш све како и шта треба чинити.
Заморио сам вас већ, али ето враћам се опет, лепо нам је данас да смо овде били и трудићемо се да се овај манастир гради и изгради оно што смо рекли. Ту је и градоначелник, и он ће помоћи ако Бог да. Претходни градоначелник је помогао да направимо пут до манастира, јер раније је био летњи пут, па кад пада киша ниси могао доћи. Има пуно тога што ми у Епархији зворничко-тузланској треба да урадимо, а то не можемо без државе и наших људи који су на власти и зато негујемо тај немањићки приступ симфоније, јединства државе и цркве, двоглави орао изнад којег је круна, круна Божији. Бог то благосиља, такав начин заједништва и сарадњу.
Опростите што сам одужио, али тако је то кад Владика крене, разрачунава се и са самим собом. Надам се да је било користи и да ћемо се ако Бог да виђати и у овом, али и у свим манастирима широм наше Епархије зворничко-тузланске, у свим нашим светињама које имамо и које градимо, зидамо и обнављамо.
Живели и Бог вас благословио.
ВОЗДВИЖЕЊЕ ЧАСНОГ КРСТА ХРАМОВНА СЛАВА МАНАСТИР ЧАСНОГ КРСТА АРХИМАНДРИТ НИКОЛАЈ ГРАДОНАЧЕЛНИК ЉУБИША ПЕТРОВИЋ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ
