ПРАЗНИК ОТАЦА - РУКОПОЛОЖЕЊЕ У ПУЧИЛАМА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г.Фотије началствoвао је на светом евхаристијском сабрању у XXX недељу по Духовима - Светих Отаца, када прослављамо празник Оци, 31. децембра 2023. године у селу Пучиле код Бијељине.
Првојерарха наше епархије је дочекао протонамјесник Стефан Ераковић,старјешина храма светих Јоакима и Ане, са мноштвом вјерника и браћом свештеницима. Отац Стефан је предао крст и замоли владику Фотија да се моли за парохијане пучиљанске који се неизмјерно радују свакој посјети свога епископа.
Хор Свети краљ Драгутин из Дворова је појао док је епископ Фотије улазио у свети храм а и касније током богослужења.
Његовом Преосвештенству данас су саслуживали: протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и парох угљевички; протојереј Радиша Јокић, парох у храму Светог Пантелејмона у Бијељини; протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон и ђакон Немања Јокић, ђакон у храму Светог Димитрија у Шамцу.
У току Свете Литургије, на мјесту које прописују канони, Преосвећени владика Фотије је рукоположио достојног ђакона и вјероучитеља Немању Јокића у чин презвитера.
Мноштво народа је стајало и испред храма, јер нису могли сви да стану у храм, али су се готово сви причестили Пресветим Тајнама Христовим што је Епископ Фотије посебно похвалио казавши да су побиједили у великој борби која се одвија у сваком од нас када требамо да одлучимо да ли да уопште долазимо у свети храм, да постимо и да се причешћујемо.
Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас у последњој недељи пред празник Рођења Господњега -Божића, празника Отаца како је назван у нашем народу. То је благослов да оци на овај дан буду везани и да деци дарове дарују. Нешто за школу, кућу или њихову личну потребу, а уствари то предање које имамо за Детињце, Материце и Оце је повезано са даривањем Господа Христа од стране тројице мудраца који су са Истока дошли и донели дарове Господу као Цару, као Богу и као Архијереју. Ово је символичком смислу пренешено на ниво породице да би се тога сећали. Наши прави дарови које Господу приносимо током читаве године јесу наша добра дела. То су сва добра дела која смо учинили од Божића до Божића. То је наше уздарје Богу, наше амин Богу. Ако сам гладнога нахранио, жеднога напојио, сиротињи помогао, болеснога или у тамници некога посетио. Ако сам било какво добро дело учинио то су та добра дела која ми носимо пред Богомладенца Христа и он их благосиља. Тако и ми, браћо и сестре, у нашем животу који је препун искушења и подвига. Та линија која иде ка Христу она мора да постоји. То је тај уски пут којим ходе подвижници вере. Разгрћу и склањају све испред себе да би Христу приступили, не насиљем, не дао Бог, него жељом да буду са Христом.
Данас смо из Јеванђеља чули поучну причу како један благочестив младић, добар и побожан, жели да иде за Христом. Он пита Христа: Како ја могу постати Твој ученик или како да задобијем Царство Небеско, а то је исто? Господ га подсећа на старозаветни закон који је Бог дао пророку Мојсију - Држи заповести, не убиј, не кради, не чини ништа што не приличи, поштуј оца и матер своју. То значи, живи у заповестима старога декалога, Старога Завета, моралног закона којег је Бог дао преко Мојсија. Младић одговара Господу: Ја сам све то учинио од младости своје. Е сад, Нови Завет тражи више него што је Стари Завет тражио од човека, а то је да човек тежи да буде савршен. То можда у Старом Завету није могло, јер се Христос још није оваплотио. Ако хоћеш да будеш савршен остави све и хајде са мном, каже Христос младићу. Али тај младић, нажалост, то више није могао да прати. Његово се срце ипак везало за богатство овога света, а не за Христа. Нови Завет од нас тражи да је Христос у нашем срцу и да Христа следимо и да је Христос светлост наша за којом ми ходимо у животу. То је борба и ту борбу има не само Богати младић него свако од нас свакога дана. Ви који сте се изборили данас да дођете у Цркву то је та борба коју сте имали - Да ли да дођем, да ли да не дођем и на крају сте дошли. Још већу борбу су имали они који су се одлучили да се причесте Телом и Крвљу Христовом. Колико год нам је Бог дао живота суштина је да стремимо ка Христу, да идемо ка Господу, да се не плашимо Господа, јер Господ је благ и кротак. Господ је изворна љубав, али ми имамо страх зато што се у наша срца уселе демонске силе и демони изазивају страх у срцу човековом и лоша дела. Када учиниш дело које није благословено оно ставља препреку између тога човека и Бога као што је стављена препрека између Адама и Бога са којим је Адам у Рају разговарао. Када је грех учинио сакрио се иза некога жбуна мислећи да га Бог не види. То је психологија греха, када год нешто незаконито учинимо ми се повлачимо и немамо више слободу пред Богом, слободу у молитви, губимо слободу обраћања Богу, а онда и приступања Светом Причешћу. И нажалост наш српски народ највише сам себи даје епитимије. Дође у цркву и каже нисам ја достојан да се причестим тамо су свештеници и свети људи, ко сам ја, ја сам нико и ништа, слабо и постим и сам себе искључује из Цркве, а то није добро. Треба свога свештеника да пита: Оче, имам те и те дилеме, тај и тај проблем, могу ли ја да се причестим и онда ће чути прави одговор Цркве.
Данас смо имали и благослов да је ђакон Немања постао свештеник наше Српске Православне Цркве и Епархије зворничко-тузланске. За њега су ми до данас само добро причали и свештеници и други људи који познају њега и његову породицу. Честита породица, свети корен и онда су и гране свете. Био је вероучитељ, па ђакон и ево данас је постао свештеник, хвала Богу. Да буде са нама овде заједно и да крст сведочења Јеванђеља Христовога заједно носимо, да довршавамо што није довршено, да ову децу нашу водимо путем Светог Саве. Да будемо честити свештеници и пастири, што је најважније. Да људи у нама виде пастире, а пастир је онај који је спреман да страда за своју паству, тј за Цркву. То вјерници негде у дубини препознају и разазнају. Тим путем отац Немања иде. До сада је био врло добар, ако можемо рећи по школским оценама, а од сада ће бити одличан. Надамо се напретку и благослову. Данас је примио дар Светог Духа да врши Свету Литургију и обавља Свете Тајне, крштава народ Божији и да кроз Свето Крштење и покајање приводи Цркви Божијој.
И на крају бих рекао, чули сте у помену да нам се упокојила наша игуманија из Манастира Тавне, мати Марта у 81. години живота. Дуго је била у Тавни. Практично недуго после Другог светског рата, у тешким условима, дошла је у манастир. Касније се прихватила тешког послушања да буде игуманија манастира, да организује сестринство и да чува светињу. Они који су је знали говорили су: Та игуманија је јунак игуманија. На трактору кад треба дрва да се секу. Кад треба било који посао она је била ту са сестрама, није се разликовала од њих. Зато је данас помињемо да је Бог прими у Царство Небеско, а ја дубоко верујем да хоће, јер такве старице су данас реткост, са таквим начином размишљања и таквом вером и страдањем, можемо слободно рећи за Христа и за светињу којој служи. Ако Бог да сутра ће бити заупокојена Литургија у 9 сати у манастиру Тавни, а опело ће почети у 12 сати, такође у Тавни. Ко буде могао нека дође да је испратимо достојанствено, јер је она многе људе примала, она и њене сестре. Манастир Тавна је постао расадник Православља за младе људе. Многи људи су ту долазили, чак из иностранства и ту се крштавали, јер су препознали да Тавна има старину. Заиста има јер је манастир из XIV века, Немањићки манастир. Препознали су да ту имају слободу да се крсте и приме Православље. Нека је Господ прими у Царство Небеско, а она ће се, ако Бог да и колико буде имала слободу, молити Богу за нас и за наше спасење.
Након заамвоне молитве Преосвећени Владика Фотије је одслужио мали помен новопрестављеној слушкињи Божијој, високопреподобној мати Марти, игуманији манастира Тавна која је синоћ уснула у Господу у 81. години живота.
По завршетку свете литургије епископ Фотије је подијелио нафору вјерном народу, а дјечици која су дошла у храм је подјелио дјечије молитвенике.
Првојерарха наше епархије је дочекао протонамјесник Стефан Ераковић,старјешина храма светих Јоакима и Ане, са мноштвом вјерника и браћом свештеницима. Отац Стефан је предао крст и замоли владику Фотија да се моли за парохијане пучиљанске који се неизмјерно радују свакој посјети свога епископа.
Хор Свети краљ Драгутин из Дворова је појао док је епископ Фотије улазио у свети храм а и касније током богослужења.
Његовом Преосвештенству данас су саслуживали: протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски и парох угљевички; протојереј Радиша Јокић, парох у храму Светог Пантелејмона у Бијељини; протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон и ђакон Немања Јокић, ђакон у храму Светог Димитрија у Шамцу.
У току Свете Литургије, на мјесту које прописују канони, Преосвећени владика Фотије је рукоположио достојног ђакона и вјероучитеља Немању Јокића у чин презвитера.
Мноштво народа је стајало и испред храма, јер нису могли сви да стану у храм, али су се готово сви причестили Пресветим Тајнама Христовим што је Епископ Фотије посебно похвалио казавши да су побиједили у великој борби која се одвија у сваком од нас када требамо да одлучимо да ли да уопште долазимо у свети храм, да постимо и да се причешћујемо.
Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас у последњој недељи пред празник Рођења Господњега -Божића, празника Отаца како је назван у нашем народу. То је благослов да оци на овај дан буду везани и да деци дарове дарују. Нешто за школу, кућу или њихову личну потребу, а уствари то предање које имамо за Детињце, Материце и Оце је повезано са даривањем Господа Христа од стране тројице мудраца који су са Истока дошли и донели дарове Господу као Цару, као Богу и као Архијереју. Ово је символичком смислу пренешено на ниво породице да би се тога сећали. Наши прави дарови које Господу приносимо током читаве године јесу наша добра дела. То су сва добра дела која смо учинили од Божића до Божића. То је наше уздарје Богу, наше амин Богу. Ако сам гладнога нахранио, жеднога напојио, сиротињи помогао, болеснога или у тамници некога посетио. Ако сам било какво добро дело учинио то су та добра дела која ми носимо пред Богомладенца Христа и он их благосиља. Тако и ми, браћо и сестре, у нашем животу који је препун искушења и подвига. Та линија која иде ка Христу она мора да постоји. То је тај уски пут којим ходе подвижници вере. Разгрћу и склањају све испред себе да би Христу приступили, не насиљем, не дао Бог, него жељом да буду са Христом.
Данас смо из Јеванђеља чули поучну причу како један благочестив младић, добар и побожан, жели да иде за Христом. Он пита Христа: Како ја могу постати Твој ученик или како да задобијем Царство Небеско, а то је исто? Господ га подсећа на старозаветни закон који је Бог дао пророку Мојсију - Држи заповести, не убиј, не кради, не чини ништа што не приличи, поштуј оца и матер своју. То значи, живи у заповестима старога декалога, Старога Завета, моралног закона којег је Бог дао преко Мојсија. Младић одговара Господу: Ја сам све то учинио од младости своје. Е сад, Нови Завет тражи више него што је Стари Завет тражио од човека, а то је да човек тежи да буде савршен. То можда у Старом Завету није могло, јер се Христос још није оваплотио. Ако хоћеш да будеш савршен остави све и хајде са мном, каже Христос младићу. Али тај младић, нажалост, то више није могао да прати. Његово се срце ипак везало за богатство овога света, а не за Христа. Нови Завет од нас тражи да је Христос у нашем срцу и да Христа следимо и да је Христос светлост наша за којом ми ходимо у животу. То је борба и ту борбу има не само Богати младић него свако од нас свакога дана. Ви који сте се изборили данас да дођете у Цркву то је та борба коју сте имали - Да ли да дођем, да ли да не дођем и на крају сте дошли. Још већу борбу су имали они који су се одлучили да се причесте Телом и Крвљу Христовом. Колико год нам је Бог дао живота суштина је да стремимо ка Христу, да идемо ка Господу, да се не плашимо Господа, јер Господ је благ и кротак. Господ је изворна љубав, али ми имамо страх зато што се у наша срца уселе демонске силе и демони изазивају страх у срцу човековом и лоша дела. Када учиниш дело које није благословено оно ставља препреку између тога човека и Бога као што је стављена препрека између Адама и Бога са којим је Адам у Рају разговарао. Када је грех учинио сакрио се иза некога жбуна мислећи да га Бог не види. То је психологија греха, када год нешто незаконито учинимо ми се повлачимо и немамо више слободу пред Богом, слободу у молитви, губимо слободу обраћања Богу, а онда и приступања Светом Причешћу. И нажалост наш српски народ највише сам себи даје епитимије. Дође у цркву и каже нисам ја достојан да се причестим тамо су свештеници и свети људи, ко сам ја, ја сам нико и ништа, слабо и постим и сам себе искључује из Цркве, а то није добро. Треба свога свештеника да пита: Оче, имам те и те дилеме, тај и тај проблем, могу ли ја да се причестим и онда ће чути прави одговор Цркве.
Данас смо имали и благослов да је ђакон Немања постао свештеник наше Српске Православне Цркве и Епархије зворничко-тузланске. За њега су ми до данас само добро причали и свештеници и други људи који познају њега и његову породицу. Честита породица, свети корен и онда су и гране свете. Био је вероучитељ, па ђакон и ево данас је постао свештеник, хвала Богу. Да буде са нама овде заједно и да крст сведочења Јеванђеља Христовога заједно носимо, да довршавамо што није довршено, да ову децу нашу водимо путем Светог Саве. Да будемо честити свештеници и пастири, што је најважније. Да људи у нама виде пастире, а пастир је онај који је спреман да страда за своју паству, тј за Цркву. То вјерници негде у дубини препознају и разазнају. Тим путем отац Немања иде. До сада је био врло добар, ако можемо рећи по школским оценама, а од сада ће бити одличан. Надамо се напретку и благослову. Данас је примио дар Светог Духа да врши Свету Литургију и обавља Свете Тајне, крштава народ Божији и да кроз Свето Крштење и покајање приводи Цркви Божијој.
И на крају бих рекао, чули сте у помену да нам се упокојила наша игуманија из Манастира Тавне, мати Марта у 81. години живота. Дуго је била у Тавни. Практично недуго после Другог светског рата, у тешким условима, дошла је у манастир. Касније се прихватила тешког послушања да буде игуманија манастира, да организује сестринство и да чува светињу. Они који су је знали говорили су: Та игуманија је јунак игуманија. На трактору кад треба дрва да се секу. Кад треба било који посао она је била ту са сестрама, није се разликовала од њих. Зато је данас помињемо да је Бог прими у Царство Небеско, а ја дубоко верујем да хоће, јер такве старице су данас реткост, са таквим начином размишљања и таквом вером и страдањем, можемо слободно рећи за Христа и за светињу којој служи. Ако Бог да сутра ће бити заупокојена Литургија у 9 сати у манастиру Тавни, а опело ће почети у 12 сати, такође у Тавни. Ко буде могао нека дође да је испратимо достојанствено, јер је она многе људе примала, она и њене сестре. Манастир Тавна је постао расадник Православља за младе људе. Многи људи су ту долазили, чак из иностранства и ту се крштавали, јер су препознали да Тавна има старину. Заиста има јер је манастир из XIV века, Немањићки манастир. Препознали су да ту имају слободу да се крсте и приме Православље. Нека је Господ прими у Царство Небеско, а она ће се, ако Бог да и колико буде имала слободу, молити Богу за нас и за наше спасење.
Након заамвоне молитве Преосвећени Владика Фотије је одслужио мали помен новопрестављеној слушкињи Божијој, високопреподобној мати Марти, игуманији манастира Тавна која је синоћ уснула у Господу у 81. години живота.
По завршетку свете литургије епископ Фотије је подијелио нафору вјерном народу, а дјечици која су дошла у храм је подјелио дјечије молитвенике.
