КАРДЕЉ ПОДРЖАО ИДЕЈУ О ЕТНИЧКИ ЧИСТОМ КОСОВУ

Како је стварана повољна клима за тиху ликвидацију српског живља

Фото: Едвард Кардељ и Јосип Броз , Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Приватна архива породице Медаковић
Албанско руководство из јужне покрајане, охрабрено од Титовог уставотворца и идеолога, убрзано је "бруталним екцесима" приступило ширењу систематског страха код неалбанског света и развијању осећања да су грађани другог реда и непожељни
 
4. јул 1981.

''КОМУНИСТ" је, крајем јуна 1982. године, објавио делове стенограма са састанка Едварда Кардеља са политичким активом јужне српске покрајине и који је, поред осталог, рекао:

"... ви сами знате како су све традиције и традиционална схватања везана за Косово, и то не само у главама неког танког слоја него, рецимо, ту су одређене негативне традиције дубоко усађене у српском народу у Србији, чак више него код Срба на Косову... Кад се неко почне спуштати низ воду, тешко се може задржати.")

Напокон, барем y изводима, објављују тај чувени разговор Кардеља са друговима на Косову. Овај je имао смелости да хладнокрвно нападне негативну традицију Срба везану за Косово и да на тај начин подстакне великоалбанске апетите за "коначно решење косовског питања". Шта да ce каже после овог иступања!?

Изјаве као што je ова Кардељева биле су довољне да код албанског народа, на челу са његовим политичарима, охрабре жеље да коначно створе етнички чисто Косово. Осећајући да опет, после дужег чекања, има ветар y крму, албански живаљ je сву своју пажњу усредсредио на тај дуго очекивани обрачун. Створена je необично повољна клима за легално спровођење геноцида, за тиху ликвидацију словенског живља. Створен je програм за његово извршење, чија je основна стратегија заснована, с једне стране, на даљем јачању биолошке компоненте, a, с друге, на убрзаном ширењу страха код неалбанског света. Taj свет је морао најпре да изгуби поверење y сопствено тло, морао je да осети да га више нико не штити, да je изручен шиптарској самовољи и да више нема своје политичке представнике. Већина међу њима брзо je схватила да ће на положајима остати само ако ћути, ако без отпора даје алиби својим албанским друговима да мирно изгоне Србе са Косова. Пред очима целе земље истерује ce наш живаљ са земље својих прадедова, a нико није кадар ни да упозори на тај злочин. Такав идеолошки програм пустио je корење на свим нивоима: y фабрикама, рудницима, на селу, y канцеларијама, y аутобусима, свуда и на сваком кораку Срби су "убеђивани" да су на Косову непожељни и да ће, уколико буду остали, безнадежно постати грађани другог реда.

Фото: Извештај „Политике“ о састанку Едварда Кардеља са албанским руководством

И последњем албанском сељаку постало је јасно да некажњено може да учествује y насиљу и стварању имовинске и личне несигурности. Брзо je продрло сазнање да je учествовање y стварању овакве климе "права патриотска дужност", јер ће ce само тако остварити етнички чисто Косово, предуслов за стварање велике Албаније. Суочени смо са народом који ce обрео y пуном замаху своје пробуђене националне свести, коме je визија велике Албаније помутила смисао за реалност. Кад то кажем, мислим на њихову нестрпљивост, на бруталне ексцесе који су морали да добију опште југословенски, пa и светски публицитет. Овом буном почела je бура која je пробудила другу страну. Уместо да ћуте и тихо раде оно што су одавно започели и тако успешно спроводили, албански политичари на Косову, сувише сигурни y постигнуто, претерали су, пукла je пушка и упозорила на проблем. A да су ћутали, ствари би највероватније текле онако како су они желели, једва да би постојала могућност да ce ова добро вођена игра поквари. Све оно што ce дешавало и што ce данас дешава на Косову то само потврђује. Спектакуларни пожар Пећке патријаршије je само сигнал да су ствари отишле предалеко. Иако je y почетку било покушаја да ce то објасни дотрајалим инсталацијама, све оно што ce касније дешавало посведочило je супротно, Патријаршија je планула као жртва намерно подметнутог пожара.

Намера je била да ce ова светиња коначно уклони са лица земље, да ce оствари оно што није успело балистима ни за време Другог светског рата, a ни Турцима, пре тога.
 
Фото: Дејан Медаковић

 
ИГУМАНИЈА ПАРАСКЕВА: БРАНИМО СЕ БОГОМ

Април 1982.

Из тв емисије о исељавању Срба са Косова, емитоване 14. априла 1982, на ТВ Београд, Дејан Медаковић у свом "Дневнику", забележио је разговор са старешином мананстира Девич, игуманојим Параскевом Симеуновић, која је у том светилишту боравила од 1947. до 1993. године.

Петар Савковић, новинар: - Да ли се много људи иселило?

Игуманија: - Видите, прво да пођемо од Пољанца Пољанце, било негде 48-49 домова, ниједне куће нема више; Краљица, 68 домова, ни једне куће нема; Љубовац и Дуговац, око 60 домова, ни једне куће нема; Преказе Горње и Доње, негде око 30 домова, ни једног нема; Томислав, било је 18 домова, ни једног нема; Клина, било је негде око 28 домова, ни једног нема; Ново Село, било 28 домова, ни једног нема; Лавуша, било 25 кућа, ни једне нема. Све се одселило; Ново Село, било је 18 домова, ни једне куће нема; Олужа, било је 12 домова, ни једне куће нема; Трстеник, било је негде око 45 домова, ниједног више нема; па онда Чикатово, и ту је било негде око 60 кућа са Глоговцем 70, сада више ни једне нема; Броћна, било 28 домова, ни једне куће нема; Крш Брдо, било 18 домова, ни једне куће нема; Лудовић од 12 кућа, ни једна није остала. Сад, ово тамо, Бања, ја не знам тачно.

Новинар: - А куд су се одселили?

Игуманија: - Отишли су према Краљеву, Чачку, Смедереву, Крагујевцу, Смедеревској Паланци, Младеновцу, Аранђеловцу. Тамо су отишли.

Новинар: - Значи, Ви овде такорећи немате верника...

Игуманија: - Све, све је ово припадало манастиру, овде верника више нема. Једино у Србици има негде око 30 домова, домаћинстава. Иначе овде у овој околини нема.

Новинар: - Да ли вас људи овде поштују? Да ли сте на миру, или имате неприлика?

Игуманија: Па старији људи имају према нама поштовања. А ово млађе... Бога ми не може да се прође путем.

Новинар: - Чујте, у овом случају не мислимо да ли Вас они поштују као жену која је свој живот посветила Цркви, него једноставно да ли Вас поштују као човека?

Игуманија: - Како да кажем. То они знају.

Новинар: - Јесте ли имали неке незгоде?

Игуманија: - Не малих, него сам имала од 1947. године па до данас може бити хиљаде. И бивена и тучена, и сломљена ребра, и разбијена глава десет пута. Штета нам се чини. Ми загради, они одгради. Отерају стоку, они нас гоне. Сестри једној избили зуб. Свињу нам убили, једну, другу и трећу сада. Нико не одговара. Два мотора нам дигли. Обили кућу, узели. Живину нам покупили. У башти није с миром, у њиви није с миром. Шта друго могу да кажем?

Новинар: - А ко мислите да то чини?

Игуманија: - Чине комшије Албанци.

Новинар: - Јесте ли се жалили суду?

Игуманија: - Жалила сам се суду и СУП, и у Београд сам ишла у Извршно веће.

Новинар: - И?

Игуманија: - И ништа.

Новинар: - Ништа! И како издржавате?

Игуманија: - Како? То ми знамо како издржавамо. То ми знамо.

Новинар: - Сматрате да је тешко.

Игуманија: - Како да није тешко. Погледајте ту само. Ево цреп скинули са зида. Тамо су нам почупали 20 комада калема. Трешње су нам изломили. Дође на брдо, одозго гађа камењем, псује, гађа овце, гађа свиње, гађа нас. Не можемо да се крећемо. Милиција је долазила. Долази чешће. Али, шта то вреди. Ево скоро су са трактором преврнули трактор у манастирској шуми. Каже, није дошао у манастирску шуму, а посечено је на једном месту 30 комада, на другом месту 7 стабала. После и то дигли. Дошао, прокопао пут, извукао трактор, платио. Нико га не пита ни шта је ни ко је. Ту смо имали сува дрва (показује руком) овде иза зида, двоја кола, све су однели.

Новинар: - Значи, незаштићени сте?

Игуманија: - Па скоро незаштићени.

Новинар: - Чујте, а имате ли неки начин? Имате ли могућности да се браните?

Игуманија: - Па како да кажем? Бранимо се Богом.

А на све ово, шта долази? Хитро ограђивање у медијима од игуманије. Нису, дакле, битне изречене истине, битно је ко их говори, коме се одузима право чак и да их саопшти. Живи сведок мучења, та дивна мајка Параскева са шаком својих монахиња, мученички истрајава и пркоси зулуму. Најтежи ударац доживеће управо од српске руке, од оних због којих храбро сведочи. Српски измећари имаће дрскости да ову јединствену жену јавно одбаце као сведока, кукавички ће се "оградити" од њених изјава, покушавајући да се тако додворе моћнијима од себе.
 
 
ЗАГРЕБАЧКИ ПОСЛУШНИ ГОНИЧИ НЕМОЋНИХ

1. јун 1982.
 
(Када се у гласилу СПЦ "Првославље", 15. маја 1982. појавио "Апел за заштиту Српског живља и њихових светиња на КиМ", реаговали су загребачки новинари Ненад Иванковић, дневни лист "Вјесник", и Зорајда Руњић, недељник "Данас". У својим текстовима стали су отворено на страну албанских сепаратиста и ускратили Цркви право да буде забринута над судбином свог народа. Дејан Медаковић у "Дневнику" бележи:

Наставља се хорско иступање. Већ ce оглашава и напредни "Данас", који уређује Јожа Влаховић, дугогодишњи београдски, a сада загребачки новинар, чији ce одлазак из наше средине завршава y водама "Маспока". Амнестиран, овај политички и новинарски жонглер добио je спасоносни задатак да организује неку врсту загребачког "НИН-а", часописа са моћним залеђем. Обрачун са "Православљем" ће код Влаховићевих послодаваца бити добро оцењен. Нема штете од вехементног обрачунавања са реакционарном Српском црквом, која ce усудила да јавно заплаче над судбином свога народа и својом. Треба joj јавно ударити пацке и ускратити право на те њене давно превазиђене сузе, које теку из њених историјских, a не самоуправних социјалистичких извора. A што су ти извори пресахли, то Влаховић неће и не може да схвати, то га ce не тиче. Он не може да одоли бујици своје "професионалне етике". Пардонирани маспоковац најбоље и најпослушније служи као гонич немоћних. Несносно je са каквом ce то лажном храброшћу шепуре пo јавној арени ти наши новинарски најамници, тај Fussvolk наше борбе за ново друштво. Ова два текста представљају прави ужас због политичке реакције, коју императивно намеће однос снага у нашој држави.

Фото: Конак Пећке патријаршије после пожара
 
СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ НАЈАВЉУЈУ НЕЗАВИСНО КОСОВО


10. јун 1982.

Годишња скупштина САНУ у границама конвенционалног. Дискутанти поводом годишњег извештаја са жаром причају о споредном. Устаљени ритуал. После Скупштине позван сам у кабинет код председника Каназира. Ту затичем секретаре и чланове Извршног одбора у ћаскању са потпредседником Скупштине Србије, Миланом Драговићем. Млађи човек, делује интелигентно. Брзо смо прешли на косовску проблематику. Отворено и са узбуђењем говорили смо о својој забринутости, квалификативи стања били су све тежи. Драговић је показао да је савршено обавештен и још савршеније немоћан. Он је одраз јадног стања у политичким структурама. Испричао је да се тамо ради о народноослободилачком покрету, а такве покрете - то се бар показало - није могуће победити. Стање је отежано чињеницом да је целокупна покрајинска власт повезана са побуном, најнеискреније сарађују на "стишавању" контрареволуције. Троје из власти је смењено, а да је Тито жив, отишло би бар три стотине. Све то испричао је мирно и озбиљно, додајући и огромне милијарде које треба убацити у неразвијену косовску привреду, што далеко премашује чак и оно што једна Америка даје неразвијенима. Споменуо је ту америчку суму од 800.000.000 долара. Још је испричао да га је амерички амбасадор позвао на ручак и да му је отворено рекао да се Срби не варају, јер ће симпатије света бити на страни прогоњене мањине, тј. албанског народа.

"Узалуд ви доказујете супротно, свет тако види целу ту ситуацију са Косовом."

А зашто да је свет и не види тако када се тако понашају и народи у овој земљи, сматрајући да је цео проблем искључиво српски и да њиме не треба оптерећивати остатак Југославије?

Фото: Обрачун са православљем у загребачком недељнику „Данас“

Србима сваким даном постаје све јасније да не могу рачунати на подршку других. Лекцију о томе очитали су ужој Србији чак и Војвођани, бирократска врхушка ове покрајине, ватрени чувари својих аутономашких фотеља.

Запањио ме тај Драговић који све зна, а ништа не може, који мирно седи у фотељи из које посматра геноцид над сопственим народом, над онима које заступа. Немоћан је до мере која алармантно открива стање потпуне парализе. Тај човек спада у боље људе, не може се порећи да има и памети и политичке вештине. Kao политичар из уже Србије, доведен je до стања y којем ce не могу вући потези. Албански националисти добро знају то стање, проучили су га до краја, стратегија њихове борбе полази управо од те потпуне неефикасности нашег одбрамбеног система. Он не функционише, a супротна страна сваким даном увећава број и снагу својих присталица. Оне ce регрутују y мржњи и солидарности младих, посебно интелигенције, која са великом страшћу, скоро избезумљено, жели само свој етнички простор. To je бујица која ce не може зауставити празним декларацијама и папирнатим политичким фразама.

Исто вече на телевизији, y емисији "Монитор", храбри Рајко Ђурђевић довео je пред ТВ камере Даницу Милинчић, мајку чијег су сина убили Албанци пред њеним очима y Самодрежи. Желећи да га спасе, она je голим рукама покушала да спречи убиство. Пуцали су y срце младића кроз мајчине руке. После убиства, мајка je са другим малолетним сином утекла са Косова. "Предала сам ce Београду", тако je рекла. И још je рекла да не верује властима на Косову, била je и код Душана Драгосавца, и ништа. И мужа су joj убили, пре 15 година. Приказали су и њено напуштено имање. Стока лута сама, пас на ланцу лаје, све je ту, само je живот утекао. Слушамо причу о геноциду над сопственим народом, као да ce то дешава на другој планети.


ПРЕПЛАШЕНА ЖЕНА ЈАВНО КАЖЕ ДА НЕ ВЕРУЈЕ ВЛАСТИМА КОСОВО

11. јун 1982.
 
Срео сам Михиза, узбуђен је емисијом. "Ако српски народ пређе преко тога што је чуо од ове жене, онда са њим могу да раде шта хоће", каже огорчено.

У Академији сви су узбуђени. Кажем Антонију Исаковићу да је дужност Академије да се огласи, да искаже своју забринутост над судбином Срба на Косову, Академија не може ћутати пред овим тако очигледним геноцидом. Одговорио ми је да би било добро када би иницијатива дошла из Одељења.

Фото: Порушена црква у Самодржи у којој се причестила српска војска уочи Косовског боја и место трагедије породице Миличић

"Политика" доноси уоквирену вест "Даница Милинчић се враћа на Косово". Председник Скупштине Србије Бранко Пешић примио је јуче ову несрећну жену. После дужег разговора, одлучила је да се врати на своје имање. И то је неки резултат, до прве прилике. Докле смо стигли, када председник Скупштине лично убеђује једну преплашену жену, која јавно каже да не верује властима, да се врати кући?! Као да моћници њеним повратком траже охрабрење и за себе, желе да оставе утисак о својој чврстини и успешном успостављању реда.
 
14. јун 1982.

Сасвим испитивачки, кажем Сими Ћирковићу да Академија треба да упути писмо Влади Србије, y којем би изразила забринутост због догађаја на Косову. Не протест, већ забринутост, тек толико да упозоримо власти на наше право и дужност да мислимо о судбини нације. Он ce одмах намрштио, a онда рекао да Влада све зна о Косову и да ми нисмо компетентни да предузимамо такве ствари, њему je таква мисао страна.

Олако ce y име Академије одриче права да суди о тако виталним догађајима који угрожавају нацију y основи. Оваквом логиком руковођени су многи наши интелектуалци, тако из наше свести ишчезава и најмања солидарност са невољама народа. Хладнокрвно ce препуштамо комотној формули о компетенцији. Живимо y устаљеном поретку, y окошталом систему мишљења који неутралише свако озбиљније размишљање, сваки хумани ангажман.

Задивио ме je брзином којом доноси судове о тако судбоносним збивањима сопствене нације. Када сам о овоме разговарао са Крестићем, спремно je рекао да ће предложити на седници Одељења да оно сугерише Извршном одбору да реагује на косовске догађаје. Њему та идеја није страна.

Извор: Новости
Фото: Игуман Макарије, Тито и Јованка Броз у Дечанима 1967. године
 
 

 

КОСОВО И МЕТОХИЈА СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ЕДВАРД КАРДЕЉ ТИТО ЈУГОСЛАВИЈА КОМУНИЗАМ

 

offline