Епископ Фотије у Мачковцу - СРЕТЕЊЕ ЈЕ ИЗЛАЗАК ПРЕД ЛИЦЕ БОЖИЈЕ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, на празник Сретења Господњег, свету архијерејску Литургију у Мачковцу код Лопара.
Преосвећни владика Фотије се вјерном народу обратио бесједећи о данашњем празнику чије ријечи преносимо у цијелости:
Часни оци, господине начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, драга децо срећан и благословен данашњи дан и данашњи празник Сретења Господњег. Диван празник који се прославља као Господњи али и као Богородични празник. Установљен је још у рано доба.
Чули сте се данас из Светог Јеванђеља како је описан тај догађај, а ја ћу покушати мало пластичније да вам дочарам шта се десило тог дана у граду у Јерусалимском храму. Можете замислити да испред овога храма Пресвета Богородица носи на рукама Господа Христа у узрасту од 40 дана, Богодете Христа, Спаситеља света. Улази иза ње праведни Јосиф носећи две голубице које су приношене као жртва очишћења и измирења. То је по Старом Завету било правило.Они долазећи пред овај део, данашњи иконостас, на врх храма. Ту их дочекује праведни старац Симеон Богопримац који је био стар ни мање ни више него 270 година. Он је био један од преводилаца Светог Писма са јеврејског на грчки језик, такозвана Септуагинта. Учен и мудар човек, свети човек. Њему је Бог обећао да неће видети смрт док не буде видео утеху Израиљеву, док не буде видео Оваплоћеног Месију да се родио у израиљском народу. И када Пресвета Богородица приноси њему Христа као Богодете он препознаје у њему Спаситеља Света, Христа. И тада свети Симеон говори своју чувену химну Сада отпушташ у миру слугу свога Господе, јер видеше очи моје Спасење твоје. То значи да тог тренутка тај старац, а праведни Симеон Богопримац символише читав Стари Завет и све људе који су чекали да виде утеху Израиљеву, види самога Христа. У име свих њих он је изговорио ту химну и тај благослов. Наравно одмах је људима који су били у храму говорио и благовестио о Христу, да је Он Месија, да је Он Спаситељ света и да је Он онај кога су старозаветни пророци наговестили још од Мојсија и свих других који су живели до светог Јована Крститеља. Пошто је у храму био обичај да на једном месту стоје мушкарци, на другом жене, а на трећем девојке, неудате старац Симеон је поставио Богородицу међу девојке да покаже да је она натприродно родила Христа. Не природно како се биолошки рађају у браку него да је рођен од Духа Светога и Марије Дјеве, да је натприродно зачет. Зато је и после рођења Пресвета Богородица остала Дјева и зато јој Симеон каже да стане тамо где девојке стоје. Дакле, многобројна знамења и чудеса су се десила приликом тога доласка Богодетета Христа у Јерусалимски храм у четрдесети дан по рођењу. Чули смо како свети Симеон Богопримац говори свима у храму да је Христос ту, да га је он видео да је то дете Спаситељ света Христос, а са друге стране пророчица Ана проповеда онима који су били испред храма, јер је било много људи који нису стигли ући у храм, а било је и оних који нису смели да уђу у храм, јер нису били верујући. Тада су могли само верујући људи да уђу у храм, припадници изабраног народа. Ми би данас рекли за те испред храма да нису били крштени, били су незнабошци, других вера .Њима је пророчица Ана благовестила да је данас сам Спаситељ ступио у Јерусалимски храм и да се догађа тај дивни празник Сретења. Сретења Бога и човека. Сретења старца Симеона и Богодетета Христа у Јерусалимском храму и да је уствари Месија дошао, да се оваплотио и да је дошао као Спаситељ света и да ће се та благовест о Његовом месијанству пренети по целој земљи. Неће више бити ствар једног народа, јеврејског, него ће та благовест бити пренесена по читавој земљи на све народе. Тако ће после празника Педесетнице апостоли отићи на четири стране проповедајући Христа као Спаситеља и Месију. Прво ће се крстити Сиријци, па Грци, затим Копти, Египћани и други народи. На крају и ми Словени, највише у IX веку за време светих Кирила и Методија и њихових ученика, а потпуно у време Светог Саве. Све је то почело из Јерусалима све је то почело од Сретења Господњег.
Свети Оци Цркве су говорили да после Сретења када год видимо лице ближњега свога, видимо лице Бога свога. Тиме што је Христос постао Човјек он се поистоветио са сваким човеком, поготово са сваком крштеном душом. Зато ми сада сусрећући једни друге у храму треба да видимо Бога у другоме човеку, на лицу његовом, благодат његову. Јер ми смо вером, крштењем и Светим Тајнама постали христолики људи, боголики људи и тако би требало да буде наше опхођење. У пустињи старци кад су виђали једни друге они су правили метаније, поклањали су се, јер су говорили када видех лице брата свога, видех лице Бога свога. Са толиким поштовањем су се односили једни према другима. Нажалост, тај идеал се данас изгубио. Врло често данас када видимо неког другог ми помислимо: Ево мога супарника, ево мога противника, ево мога непријатеља и долази до сукоба међу људима и народима. А уствари Сретење нас позива да видимо Бога у другоме, нашег ближњег, нашег брата у Христу, нашу сестру у Христу. То би била нека порука за нас и за наш живот.
Ја сам написао поводом Сретења пјесму која каже ''из Сретења у наша сретања, од Сретења наша сусретања''. Од сада се ми више не сусрећемо као обични људи, него се сусрећемо као благодатни христоси, као обожене, оцрковљене личности. То је велика новина и велика тајна овога празника. Када нам неко дође у кућу да га поштујемо. Зашто је код нас важан положајник? Уноси нам у дом лице тог човека ког видимо. Он, ако је добар, ако је светог живота, ако је благочестив уноси тај свој благослов у наш дом. Читаве године да нам дом буде благословен, а благословен је лицем тог човека, његовим делом и животом. Тако и на улици када сусретнемо некога то је сусрет лице у лице, сусрет са Богом и са ближњим, а поготово када дођемо у свети храм. Ту су иконе Господа Христа и Богородице, светитеља наших, једни друге сусрећемо. Дакле, излазимо пред лице Божије. То је уствари Литургија, то је уствари Сретење. На свакој Литургији излазимо у сретање Господу. Стојимо пред иконом Христовом и пред иконом Пресвете Богородице и наших светитеља и треба из тога сусрета да изиђемо бољи, да изиђемо освећенији, смиренији, покајанији и духовно узрасли.
У сваком случају, данашњи празник је велики и благословен празник, упућује нас на заједништво Бога и човека, на Цркву Божију и на међусобну братску заједницу и љубав.
Нека Бог да да тако буде и у нашем српском народу, да ови људи који наш народ воде у политичком, државном и друштвеном смислу, да га воде путем Сретења, путем љубави Божије, путем заједнице у Христу и путем Спасења.
Велики број вјерника заједно са својим свештеницима протојерејем Душком Ђурићем, старјешином храма и јерејем Остојом Дикићем дочекало је Преосвећеног владику Фотија. Прото Душко се најприје захвалио Епископу на посјети, а затим га замолио да се моли за сав народ Мајевице који у овом периоду историје пролази кроз одређена већа искушења.
Епископу Фотију су данас саслуживали протојереј-ставрофор Драгомир Лазаревић, умировљени парох мачковачки; протојереј Душко Ђурић, старјешина храма; протојереј Спасоја Радовановић, парох лопарски; јереј Остоја Дикић, други парох мачковачки и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
За пјевницом је појао ђакон Жељко Јефтић заједно са теолозима из ове парохије, али и члановима хора који поју при овом светом храму.
Светој Литургији су молитвено присуствовали и господин Радо Савић, начелник општине Лопаре и делегат из реда српског народа у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ Желимир Нешковић.
Након богослужења владика Фотије је испред храма одслужио помен погинулим борцима у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995.године.
Напослијетку је услиједила и трпеза љубави за све присутне вјернике у организацији црквене општине Мачковац.
Преосвећни владика Фотије се вјерном народу обратио бесједећи о данашњем празнику чије ријечи преносимо у цијелости:
Часни оци, господине начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, драга децо срећан и благословен данашњи дан и данашњи празник Сретења Господњег. Диван празник који се прославља као Господњи али и као Богородични празник. Установљен је још у рано доба.
Чули сте се данас из Светог Јеванђеља како је описан тај догађај, а ја ћу покушати мало пластичније да вам дочарам шта се десило тог дана у граду у Јерусалимском храму. Можете замислити да испред овога храма Пресвета Богородица носи на рукама Господа Христа у узрасту од 40 дана, Богодете Христа, Спаситеља света. Улази иза ње праведни Јосиф носећи две голубице које су приношене као жртва очишћења и измирења. То је по Старом Завету било правило.Они долазећи пред овај део, данашњи иконостас, на врх храма. Ту их дочекује праведни старац Симеон Богопримац који је био стар ни мање ни више него 270 година. Он је био један од преводилаца Светог Писма са јеврејског на грчки језик, такозвана Септуагинта. Учен и мудар човек, свети човек. Њему је Бог обећао да неће видети смрт док не буде видео утеху Израиљеву, док не буде видео Оваплоћеног Месију да се родио у израиљском народу. И када Пресвета Богородица приноси њему Христа као Богодете он препознаје у њему Спаситеља Света, Христа. И тада свети Симеон говори своју чувену химну Сада отпушташ у миру слугу свога Господе, јер видеше очи моје Спасење твоје. То значи да тог тренутка тај старац, а праведни Симеон Богопримац символише читав Стари Завет и све људе који су чекали да виде утеху Израиљеву, види самога Христа. У име свих њих он је изговорио ту химну и тај благослов. Наравно одмах је људима који су били у храму говорио и благовестио о Христу, да је Он Месија, да је Он Спаситељ света и да је Он онај кога су старозаветни пророци наговестили још од Мојсија и свих других који су живели до светог Јована Крститеља. Пошто је у храму био обичај да на једном месту стоје мушкарци, на другом жене, а на трећем девојке, неудате старац Симеон је поставио Богородицу међу девојке да покаже да је она натприродно родила Христа. Не природно како се биолошки рађају у браку него да је рођен од Духа Светога и Марије Дјеве, да је натприродно зачет. Зато је и после рођења Пресвета Богородица остала Дјева и зато јој Симеон каже да стане тамо где девојке стоје. Дакле, многобројна знамења и чудеса су се десила приликом тога доласка Богодетета Христа у Јерусалимски храм у четрдесети дан по рођењу. Чули смо како свети Симеон Богопримац говори свима у храму да је Христос ту, да га је он видео да је то дете Спаситељ света Христос, а са друге стране пророчица Ана проповеда онима који су били испред храма, јер је било много људи који нису стигли ући у храм, а било је и оних који нису смели да уђу у храм, јер нису били верујући. Тада су могли само верујући људи да уђу у храм, припадници изабраног народа. Ми би данас рекли за те испред храма да нису били крштени, били су незнабошци, других вера .Њима је пророчица Ана благовестила да је данас сам Спаситељ ступио у Јерусалимски храм и да се догађа тај дивни празник Сретења. Сретења Бога и човека. Сретења старца Симеона и Богодетета Христа у Јерусалимском храму и да је уствари Месија дошао, да се оваплотио и да је дошао као Спаситељ света и да ће се та благовест о Његовом месијанству пренети по целој земљи. Неће више бити ствар једног народа, јеврејског, него ће та благовест бити пренесена по читавој земљи на све народе. Тако ће после празника Педесетнице апостоли отићи на четири стране проповедајући Христа као Спаситеља и Месију. Прво ће се крстити Сиријци, па Грци, затим Копти, Египћани и други народи. На крају и ми Словени, највише у IX веку за време светих Кирила и Методија и њихових ученика, а потпуно у време Светог Саве. Све је то почело из Јерусалима све је то почело од Сретења Господњег.
Свети Оци Цркве су говорили да после Сретења када год видимо лице ближњега свога, видимо лице Бога свога. Тиме што је Христос постао Човјек он се поистоветио са сваким човеком, поготово са сваком крштеном душом. Зато ми сада сусрећући једни друге у храму треба да видимо Бога у другоме човеку, на лицу његовом, благодат његову. Јер ми смо вером, крштењем и Светим Тајнама постали христолики људи, боголики људи и тако би требало да буде наше опхођење. У пустињи старци кад су виђали једни друге они су правили метаније, поклањали су се, јер су говорили када видех лице брата свога, видех лице Бога свога. Са толиким поштовањем су се односили једни према другима. Нажалост, тај идеал се данас изгубио. Врло често данас када видимо неког другог ми помислимо: Ево мога супарника, ево мога противника, ево мога непријатеља и долази до сукоба међу људима и народима. А уствари Сретење нас позива да видимо Бога у другоме, нашег ближњег, нашег брата у Христу, нашу сестру у Христу. То би била нека порука за нас и за наш живот.
Ја сам написао поводом Сретења пјесму која каже ''из Сретења у наша сретања, од Сретења наша сусретања''. Од сада се ми више не сусрећемо као обични људи, него се сусрећемо као благодатни христоси, као обожене, оцрковљене личности. То је велика новина и велика тајна овога празника. Када нам неко дође у кућу да га поштујемо. Зашто је код нас важан положајник? Уноси нам у дом лице тог човека ког видимо. Он, ако је добар, ако је светог живота, ако је благочестив уноси тај свој благослов у наш дом. Читаве године да нам дом буде благословен, а благословен је лицем тог човека, његовим делом и животом. Тако и на улици када сусретнемо некога то је сусрет лице у лице, сусрет са Богом и са ближњим, а поготово када дођемо у свети храм. Ту су иконе Господа Христа и Богородице, светитеља наших, једни друге сусрећемо. Дакле, излазимо пред лице Божије. То је уствари Литургија, то је уствари Сретење. На свакој Литургији излазимо у сретање Господу. Стојимо пред иконом Христовом и пред иконом Пресвете Богородице и наших светитеља и треба из тога сусрета да изиђемо бољи, да изиђемо освећенији, смиренији, покајанији и духовно узрасли.
У сваком случају, данашњи празник је велики и благословен празник, упућује нас на заједништво Бога и човека, на Цркву Божију и на међусобну братску заједницу и љубав.
Нека Бог да да тако буде и у нашем српском народу, да ови људи који наш народ воде у политичком, државном и друштвеном смислу, да га воде путем Сретења, путем љубави Божије, путем заједнице у Христу и путем Спасења.
Велики број вјерника заједно са својим свештеницима протојерејем Душком Ђурићем, старјешином храма и јерејем Остојом Дикићем дочекало је Преосвећеног владику Фотија. Прото Душко се најприје захвалио Епископу на посјети, а затим га замолио да се моли за сав народ Мајевице који у овом периоду историје пролази кроз одређена већа искушења.
Епископу Фотију су данас саслуживали протојереј-ставрофор Драгомир Лазаревић, умировљени парох мачковачки; протојереј Душко Ђурић, старјешина храма; протојереј Спасоја Радовановић, парох лопарски; јереј Остоја Дикић, други парох мачковачки и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
За пјевницом је појао ђакон Жељко Јефтић заједно са теолозима из ове парохије, али и члановима хора који поју при овом светом храму.
Светој Литургији су молитвено присуствовали и господин Радо Савић, начелник општине Лопаре и делегат из реда српског народа у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ Желимир Нешковић.
Након богослужења владика Фотије је испред храма одслужио помен погинулим борцима у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату од 1992. до 1995.године.
Напослијетку је услиједила и трпеза љубави за све присутне вјернике у организацији црквене општине Мачковац.
