ЕПИСКОП ФОТИЈЕ НА МАТЕРИЦЕ СЛУЖИО У ПОДНОВЉУ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У XXIX недељу по Духовима 24. децембра, на празник Материца, сада већ традиционално, Светим евхаристијским сабрањем у Подновљу началствовао је Његово Преосвештество Епископ зворничко-тузлански г. Фотије.
Преосвећени владика Фотије се сабраном вјерном народу обратио бесједом коју преносимо у цијелости:
Часни оци, драга браћо и сестре. Диван и благословен дан у Подновљу. Одслужили смо свету Литургију. Добили смо новог свештеника, оца Стефана, да буде са нама овде, да се бори у клиру наше Епархије зворничко-тузланске.
Дошао сам данас овде на позив вашег пароха да будемо заједно на празник Материце. Успут смо мало разговарали о празнику Детињци, Материце и Оци. То су све празници који су у вези са празником Рођења Христовог. Божић – празник даривања. Као што су мудраци дошли са Истока дошли да дарују новорођеног Богомладенца Христа даровима злата, смирне и тамјана. Тако и данас деца родитеље или родитељи децу дарују нешто друго, али је то све божићни дар јер идемо у сусрет Божићу.
Дозволићете ми да кажем како сам радостан што смо данас добили новог свештеника, оца Стефана, који је ревностан. Ја га знам и пре него је био ђакон. Он воли Цркву. Једно време ће провести на пракси и онда ће добити своју парохију. Требају нам млади људи који се боре. Који са народом носе крст овога народа. Када новог свештеника рукополажем, обично кажем у беседи да је потребно да будемо пастири, а не најамници. Разлика између пастира и најамника је огромна. Није случајно да је у светом Јеванђељу поменута управо та разлика да једни могу да буду најамници. То значи да раде само из интереса и неке земаљске добити. Пастир је, уствари, онај који је сличан Христу. Христос је добри пастир. Дакле, они су они који се уподобљавају Христу и приносе себе на жртву за народ, за своју парохију на место где га Црква постави. Е, то је прави пастир. Ја се надам да ће отац Стефан бити добар пастир и да ће носити крст свога народа и своје парохије где буде постављен, а наравно, у ширем смислу гледано и читаве наше Епархије зворничко-тузланске.
Данас браћо и сестре празнујемо једног дивног светитеља, Данила Столпника. Чули сте за столпнике. Кажу да је канонизовано 9 столпника у Православној Цркви. Девет људи који су изабрали да живе једним потпуно посебним начином живота и подвига, да се одвоје од света и попну се на један стуб високи и да тамо пребивају. Просто да се одвоје од земље да би били ближи Богу. Тај подвиг спада у посебне подвиге, негде у рангу јуродивих Христа ради. Тежако подвиг. Аскетски подвиг. Свети Данило Столпник је 30 година провео и онда је византијски цар Лав Мудри, који је царовао тада у V веку, рекао кад су му долазиле велможе он их је водио до столпа и говорио: Ми имамо посебно чудо у царевини, а то је Данило који је на овом стубу и толике године се моли. Наравно, Бог је таквог подвижника подарио великим божанским даровима и он је успео да поред тог столпа оснује по један мушки и женски манастир. Непрестано су људи долазили и питали га на теме вечног живота, спасења, поста и молитве. Он је на све одговарао на један богоугодан начин јер је био човек прозорљив. Био је човек светога живота. Изгонио је демоне, болести исцељивао. Можете ли замислити да неко проведе на једном стубу 30 година! Ми данас не можемо да стојимо 5 минута на једном месту. Некако смо немирни, а он је провео 30 година на једном месту и уподобио се светим столпницима Симеону и Алимпију.
Зашто све ово помињем. Зато што данас живимо у једном времену када нам је много тога тешко да чинимо. Чули смо из данашег читања светога Апостола да је смисао живота да победимо ту острашћену природу у себи: љутњу, мржњу, завист, гордост, стомакоугађање, осуђивање ближњих. То су све страсти које су поробиле нашу душу од младости. То је унутрашњи подвиг, унутрашња борба сваког хришћанина да победи те слабости у себи. Да победи тог старог човека у себи да би из нас просијало оно што је боголико и христолико. Уместо љутње и мржње да имам праштање. Уместо стомакоугађања да постим и молим се Богу.
Кажу свети оци, пошто говоримо о апокалиптичким временима и временима Другог доласка Христовог када ће коначно Црква да победи у историји, Христос да победи Антихриста и све непријатеље Цркве кроз историју – кажу: Биће довољно да човек прекрсти један лист дрвета, да поједе са вером и он ће бити сит. Вера има велику снагу. Молитва има велики благослов и снагу. Тако су многи људи по пустињама живели скромно и у подвигу али Бог их није оставио да умру од глади него су живели од једне биљке или једне јабуке. Наш Патријарх Павле је једне прилике служио у Сарајеву. Журио је назад за Београд и питају чтечеви: Шта ћемо Ваша Светости? Он одговори: Идемо одмах. Али, Ваша Светости нисмо се ништа послужили? Нека, имам ја у својој торби три јабуке. Поделићемо и то ће бити довољно. Он је једноставно био светоотачког духа и тако је живео.
Да се ми вратимо у нашу реалност. Треба се трудити, борити, своју децу давати на Православну веронауку. Чувати од искушења новог светског поретка, од искушења родних теорија које нам се намећу, од искушења лажног учења које нам се намеће кроз медије и кроз школски програм. Кроз тзв ''сурогат образовање'', ако га тако можемо назвати. То морамо препознати да би сачували своју децу у Православљу и Светосављу. Зато је добро да деца дођу недељом и празником на Литургију да се причесте. Да иду на веронауку и слушају свога вероучитеља и онда ће сутра постати добри и честити људи на понос прво својим родитељима, затим месту из кога су и на крају народа из кога потичу. Ако не буде тако, онда ће проблем свима. Зато да се трудимо браћо и сестре јер живимо у једном тешком времену и то добро знамо. Али са друге стране Црква је она која увек побеђује. Ми смо данас на Литургији окусили Христову победу кроз свето Причешће. Сјединили смо се са Христом кроз свето Причешће. Задобили смо највише што нам Бог може дати. Дао нам је самога себе и ми ту благодат треба да сачувамо и након свете Литургије. Да не кренемо одмах да живимо старим начином живота или не дао Бог, богопротивно. Да се мало саберемо. Да се мало призовемо себи. Да се мало боримо са собом. Да мало, како су говорили Оци, стражимо над собом. Да стражимо над својим мислима. Да стражимо над својим умом. Да стражимо над својим стомаком. Да стражимо над својим страстима. Да стражимо над својим језиком шта говоримо, шта причамо јер много причамо, као што сам ја сада почео много да причам. У сваком случају то су духовне борбе и сви треба на њих да пазимо чему нас учи свето Јеванђеље и поуке Отаца.
Још једном, хвала Богу што смо се данас сабрали данас овде код вашег свештеника и духовника који нас је све позвао да будемо заједно на светој Литургији. Имали смо једно дивно рукоположење. Богу смо се помолили и наша Црква, наша Епархије зворничко-тузланска иде напред у сваком погледу. Цркве своје и манастире довршавамо. Све оно што смо почели да завршимо, али на првом месту да гледамо на спасење душа наших, којим путем идемо, како живимо и како своју дечицу и омладину васпитавамо.
Домаћин протонамјесник Велибор Млађеновић је са својом породицом, вјерницима и браћом свештеницима дочекао свог Епископа и предао му часни крст чиме је и отпочело данашње молитвено сабрање.
За благољепије појање су били задужени Србски Православни појци из Београда, предвођени г-дином Марком Качаревићем.
Његовом Преосвештенству данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски замјеник и намјесник дервентски; протојереј Бранко Цвјетковић, парох модрички; протонамјесник Небојша Товирац, парох даздаревачко-тријешнички; јереј Стефан Васиљевић, парох новобеоградски (Архиепископија београдско-карловачка); протојереј-ставрофор Милорад Бајбић, свештеник у мировини; протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон, те ђакон Стефан Лазић.
Преосвећени владика Фотије је у току свете Литургије рукоположио достојног ђакона и вјероучитеља Стефана Лазића у свештени чин презвитера.
Након литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне, на којој је домаћин, свештеник Велибор, даривао Епископа Фотија владичанским инсигнијама као молитвено сјећање да данашњи празник. Исто тако, свештеник Велибор је даривао и новорукоположеног свештеника ручним крстом.
Преосвећени владика Фотије се сабраном вјерном народу обратио бесједом коју преносимо у цијелости:
Часни оци, драга браћо и сестре. Диван и благословен дан у Подновљу. Одслужили смо свету Литургију. Добили смо новог свештеника, оца Стефана, да буде са нама овде, да се бори у клиру наше Епархије зворничко-тузланске.
Дошао сам данас овде на позив вашег пароха да будемо заједно на празник Материце. Успут смо мало разговарали о празнику Детињци, Материце и Оци. То су све празници који су у вези са празником Рођења Христовог. Божић – празник даривања. Као што су мудраци дошли са Истока дошли да дарују новорођеног Богомладенца Христа даровима злата, смирне и тамјана. Тако и данас деца родитеље или родитељи децу дарују нешто друго, али је то све божићни дар јер идемо у сусрет Божићу.
Дозволићете ми да кажем како сам радостан што смо данас добили новог свештеника, оца Стефана, који је ревностан. Ја га знам и пре него је био ђакон. Он воли Цркву. Једно време ће провести на пракси и онда ће добити своју парохију. Требају нам млади људи који се боре. Који са народом носе крст овога народа. Када новог свештеника рукополажем, обично кажем у беседи да је потребно да будемо пастири, а не најамници. Разлика између пастира и најамника је огромна. Није случајно да је у светом Јеванђељу поменута управо та разлика да једни могу да буду најамници. То значи да раде само из интереса и неке земаљске добити. Пастир је, уствари, онај који је сличан Христу. Христос је добри пастир. Дакле, они су они који се уподобљавају Христу и приносе себе на жртву за народ, за своју парохију на место где га Црква постави. Е, то је прави пастир. Ја се надам да ће отац Стефан бити добар пастир и да ће носити крст свога народа и своје парохије где буде постављен, а наравно, у ширем смислу гледано и читаве наше Епархије зворничко-тузланске.
Данас браћо и сестре празнујемо једног дивног светитеља, Данила Столпника. Чули сте за столпнике. Кажу да је канонизовано 9 столпника у Православној Цркви. Девет људи који су изабрали да живе једним потпуно посебним начином живота и подвига, да се одвоје од света и попну се на један стуб високи и да тамо пребивају. Просто да се одвоје од земље да би били ближи Богу. Тај подвиг спада у посебне подвиге, негде у рангу јуродивих Христа ради. Тежако подвиг. Аскетски подвиг. Свети Данило Столпник је 30 година провео и онда је византијски цар Лав Мудри, који је царовао тада у V веку, рекао кад су му долазиле велможе он их је водио до столпа и говорио: Ми имамо посебно чудо у царевини, а то је Данило који је на овом стубу и толике године се моли. Наравно, Бог је таквог подвижника подарио великим божанским даровима и он је успео да поред тог столпа оснује по један мушки и женски манастир. Непрестано су људи долазили и питали га на теме вечног живота, спасења, поста и молитве. Он је на све одговарао на један богоугодан начин јер је био човек прозорљив. Био је човек светога живота. Изгонио је демоне, болести исцељивао. Можете ли замислити да неко проведе на једном стубу 30 година! Ми данас не можемо да стојимо 5 минута на једном месту. Некако смо немирни, а он је провео 30 година на једном месту и уподобио се светим столпницима Симеону и Алимпију.
Зашто све ово помињем. Зато што данас живимо у једном времену када нам је много тога тешко да чинимо. Чули смо из данашег читања светога Апостола да је смисао живота да победимо ту острашћену природу у себи: љутњу, мржњу, завист, гордост, стомакоугађање, осуђивање ближњих. То су све страсти које су поробиле нашу душу од младости. То је унутрашњи подвиг, унутрашња борба сваког хришћанина да победи те слабости у себи. Да победи тог старог човека у себи да би из нас просијало оно што је боголико и христолико. Уместо љутње и мржње да имам праштање. Уместо стомакоугађања да постим и молим се Богу.
Кажу свети оци, пошто говоримо о апокалиптичким временима и временима Другог доласка Христовог када ће коначно Црква да победи у историји, Христос да победи Антихриста и све непријатеље Цркве кроз историју – кажу: Биће довољно да човек прекрсти један лист дрвета, да поједе са вером и он ће бити сит. Вера има велику снагу. Молитва има велики благослов и снагу. Тако су многи људи по пустињама живели скромно и у подвигу али Бог их није оставио да умру од глади него су живели од једне биљке или једне јабуке. Наш Патријарх Павле је једне прилике служио у Сарајеву. Журио је назад за Београд и питају чтечеви: Шта ћемо Ваша Светости? Он одговори: Идемо одмах. Али, Ваша Светости нисмо се ништа послужили? Нека, имам ја у својој торби три јабуке. Поделићемо и то ће бити довољно. Он је једноставно био светоотачког духа и тако је живео.
Да се ми вратимо у нашу реалност. Треба се трудити, борити, своју децу давати на Православну веронауку. Чувати од искушења новог светског поретка, од искушења родних теорија које нам се намећу, од искушења лажног учења које нам се намеће кроз медије и кроз школски програм. Кроз тзв ''сурогат образовање'', ако га тако можемо назвати. То морамо препознати да би сачували своју децу у Православљу и Светосављу. Зато је добро да деца дођу недељом и празником на Литургију да се причесте. Да иду на веронауку и слушају свога вероучитеља и онда ће сутра постати добри и честити људи на понос прво својим родитељима, затим месту из кога су и на крају народа из кога потичу. Ако не буде тако, онда ће проблем свима. Зато да се трудимо браћо и сестре јер живимо у једном тешком времену и то добро знамо. Али са друге стране Црква је она која увек побеђује. Ми смо данас на Литургији окусили Христову победу кроз свето Причешће. Сјединили смо се са Христом кроз свето Причешће. Задобили смо највише што нам Бог може дати. Дао нам је самога себе и ми ту благодат треба да сачувамо и након свете Литургије. Да не кренемо одмах да живимо старим начином живота или не дао Бог, богопротивно. Да се мало саберемо. Да се мало призовемо себи. Да се мало боримо са собом. Да мало, како су говорили Оци, стражимо над собом. Да стражимо над својим мислима. Да стражимо над својим умом. Да стражимо над својим стомаком. Да стражимо над својим страстима. Да стражимо над својим језиком шта говоримо, шта причамо јер много причамо, као што сам ја сада почео много да причам. У сваком случају то су духовне борбе и сви треба на њих да пазимо чему нас учи свето Јеванђеље и поуке Отаца.
Још једном, хвала Богу што смо се данас сабрали данас овде код вашег свештеника и духовника који нас је све позвао да будемо заједно на светој Литургији. Имали смо једно дивно рукоположење. Богу смо се помолили и наша Црква, наша Епархије зворничко-тузланска иде напред у сваком погледу. Цркве своје и манастире довршавамо. Све оно што смо почели да завршимо, али на првом месту да гледамо на спасење душа наших, којим путем идемо, како живимо и како своју дечицу и омладину васпитавамо.
Домаћин протонамјесник Велибор Млађеновић је са својом породицом, вјерницима и браћом свештеницима дочекао свог Епископа и предао му часни крст чиме је и отпочело данашње молитвено сабрање.
За благољепије појање су били задужени Србски Православни појци из Београда, предвођени г-дином Марком Качаревићем.
Његовом Преосвештенству данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски замјеник и намјесник дервентски; протојереј Бранко Цвјетковић, парох модрички; протонамјесник Небојша Товирац, парох даздаревачко-тријешнички; јереј Стефан Васиљевић, парох новобеоградски (Архиепископија београдско-карловачка); протојереј-ставрофор Милорад Бајбић, свештеник у мировини; протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон, те ђакон Стефан Лазић.
Преосвећени владика Фотије је у току свете Литургије рукоположио достојног ђакона и вјероучитеља Стефана Лазића у свештени чин презвитера.
Након литургије уприличена је трпеза љубави за све присутне, на којој је домаћин, свештеник Велибор, даривао Епископа Фотија владичанским инсигнијама као молитвено сјећање да данашњи празник. Исто тако, свештеник Велибор је даривао и новорукоположеног свештеника ручним крстом.
