ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО ХРАМ У ТРНОВУ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
ТРНОВО (Шековићи), 3. јун – Данас је у Трнову, општина Шековићи, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански господин Фотије извршио велико освећење Храма светих цара Константина и царице Јелене. Овај значајан догађај окупио је бројне вернике и представнике локалних власти, међу којима су били и градоначелници и начелници суседних општина Зворник, Шековићи, Осмаци и други.
Поред освећења храма, истог дана је освештан и нови Светосавски дом, као и споменик борцима у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату са подручја Трнова и парохије Тишчанске. Ови догађаји су представљали важан тренутак за локалну заједницу, чувајући сећање на херојство и жртве из прошлости.
Његово Преосвештенство владика Фотије преломио је крсни хлеб са кумом данашње храмовне славе, господином Мирославом Краљевићем, начелником општине Власеница. Господин Краљевић је том приликом добио Орден Светог Саве другог степена, који му је доделио Свети архијерејски Синод Српске Православне Цркве на предлог владике Фотија, за његов значајан допринос животу Цркве на простору Епархије зворничко-тузланске и Парохије тишчанске.
После свечаности, одржано је велико народно весеље и трпеза љубави за све присутне. Овом приликом, Преосвећени владика Фотије одржао је пригодну беседу истичући значај јединства и заједништва у очувању вере и традиције српског народа. Његове речи су дубоко одјекнуле међу присутнима, остављајући снажан утисак и подсећајући на важност духовног наслеђа.
Прво морам да почнем од нашег домаћина, начелника Миће, и свих овде уважених гостију. Поздрављам све, часни оци наши и ви браћо и сестре Срби овде сабрани, са свих простора Републике Српске.
Слушао сам говор начелника Миће и нашег пријатеља и немам много да додам, јер је говорио о духовном значају, националном духу, саборности, мучеништву и страдању наших људи за Републику Српску.
Он је све рекао, али мени остаје да кажем оно што се говори када освећујемо један храм. То је симбол освећења читавог космоса. Наше куполе у храму су слике космоса, Бог је створио свет као украс, а црква је простор у којем се Бог пројављује својим благодатним енергијама и силама. Оно што доживљавамо у храму, доживљавамо и у Цркви и у сваком човеку када се крштава. Он тада постаје храм Духа Светога. Имамо ту најширу космичку теолошку димензију, затим еклисиолошку димензију да је црква тај космос, и на крају, сам крштени човек постаје космос као храм Духа Светога кроз Свету Тајну крштења.
Радујем се што сам овде у јуначком крају. Радујем се због онога што је начелник Мићо рекао, који је свој патриотизам и љубав према Републици Српској доказао тиме што је три пута рањаван и носи ожиљке на себи као јунак, као Обилић, као косовски јунак, али свакако као јунак Републике Српске.
У манастир Ковиљ нам је долазило много људи, а када је било бомбардовање 1999. године, био сам калуђер у Ковиљу и професор у Сремским Карловцима. Долазили су војни обавештајци који су тачно предвиђали какве нас муке чекају и какво страдање, као и бомбардовање. Они су рекли да је за Републику Српску пострадало 35.000 људи. Тих 35.000 људи су у темељима Републике Српске. То не можемо заборавити. Нема тог човека, политике или хуманизма да можемо заборавити. То су наши мученици који су страдали за идеале слободе Републике Српске, нашег Православља, културе, језика и свега онога што ми Срби јесмо. Као епархија, успели смо да канонизујемо све Србе који су страдали у 20. веку, од Балканских ратова па до рата деведесетих. Борци из Одбрамбено-отаџбинског рата нису ушли у ту канонизацију јер треба времена за Цркву да се то испита и установи, али биће у следећем кругу. Они претходни су канонизовани и ми њима сада режемо славски колач и освештавамо жито, а овде данас смо читали молитве, помене и парастосе. Њихова жртва вреди.
Наша Црква је увек била са својим народом, од светих Немањића, краља Милутина и Драгутина који је владао овим просторима и подигао дивне манастире као што су Папраћа, Ловница, Тавна и Озрен, четири манастира из 14. века. Немањићи су присутни овде, а њихова философија је била јединство Цркве и Државе, симфонија и саборност. То је оно што нас може одржати. Ових дана чујемо страшне ствари, забрањују Србима да се кандидују на изборима. Све је то чини страни фактор да искључе праве патриоте који нису ни криви ни дужни. Борба за Републику Српску постоји и ова резолуција која је изгласана мимо нас, све је то болна рана на нашем духовном телу, српског народа и Цркве. Али будемо ли заједно са својим народом и Црквом, са Патријархом, са Сабором, Синодом, митрополијама, епископијама, са својим свештеницима и са својим светињама, као што смо били у Црној Гори када је требало, па смо победили тамо и режим Мила Ђукановића је отишао хвала Богу. Надамо се да ће доћи прави Србин, као што овде има присутних који знају ко су и шта су и који представљају Његошевску Црну Гору која је увек била српска и православна и понос нашег народа. Република Српска је на тим идеалима и неће бити промењено никад ништа, наравно, и у свим другим српским земљама. Да живимо у заједништву, благослову и љубави.
У Хрватској, где сам био владика од 1999 до 2017, сам доживео распеће и Голготу, слично је и на нашем Косову и Метохији, за које се непрестано молимо и Црква и Сабори и сви да Бог да добро нашем народу. Када је песник рекао: „Све ме ране мога народа боле,“ то значи да ме боле ране нашег народа на Косову, у Македонији, у Србији, у Црној Гори, Републици Српској и свуда где живе православни Срби. То је Немањићко виђење, то је Светосавско виђење и тако треба да живимо и размишљамо. Црква је ту да нас благосиља, исповеда и враћа на пут Светога Саве ако се удаљимо, да нас враћа нашој православној вери, обичајима и себи. То је Црква и надам се да ћете то разумети и да ћемо заједно имати много више освећења цркава и манастира у ово време које нам предстоји, иако Запад није благонаклон према нама. Морамо бити мудри као змије и безазлени као голубови, морамо наћи метод и начин да видимо шта је за нас прихватљиво, а шта није, како да опстанемо као људи и као народ. Поновићу оно што је Мићо рекао: то је САБОРНОСТ. Да своје сународнике у Аустралији и Канади и свуда по свету призивамо и позивамо да дођу и да се врате у Републику Српску, Србију, Црну Гору, да се врате на своје просторе и да могу ту да живе. Верујте, многи наши су говорили да не могу више на Западу да живе, јер су они све изопачили и уништили: морал, етику, нацију, језик, писмо, све. Уводе родну теорију, уводе философију "LGBT" девијација, тзв. џендеризам, не зна се ко је мушко, а ко женско. Све се уништава, све се подвргава философији Содома и Гомора. Ми, браћо Срби, никада нисмо тако живели и не треба тако да живимо. Морамо ићи светосавским путем, путем Православља, путем светости. То су наши темељи.
Радујем се што сам данас овде са својим свештеницима, монасима и вама свима, и да знате да у својим духовним пастирима имате праве људе који се брину за свој народ. Ту смо на бранику вере и нације. Ми са крстом и јеванђељем, а други људи се боре својим оружјем, али тек као заједница и целина имамо снагу и могућности. Лепо је говорити пред овим бројем људи, али је и захтевно.
Ево оца Дарка, вашег свештеника, данас је одликован чином протонамесника, заслужио је. Напредоваће он још када се покаже и на другим местима како добро ради са вама.
Живели, Бог вас благословио и виђаћемо се и на другим местима када наш Патријарх буде дошао, у Братунцу када будемо обележавали страдање нашег народа. Ту смо са нашим народом да носимо заједно крст, али сведочимо и непобедивост светога Православља и нашег Српства.
Овај свечани догађај ће дуго остати у сећању мештана Трнова и околних општина, као сведочанство о верској и културној посвећености ове заједнице.
Поред освећења храма, истог дана је освештан и нови Светосавски дом, као и споменик борцима у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату са подручја Трнова и парохије Тишчанске. Ови догађаји су представљали важан тренутак за локалну заједницу, чувајући сећање на херојство и жртве из прошлости.
Његово Преосвештенство владика Фотије преломио је крсни хлеб са кумом данашње храмовне славе, господином Мирославом Краљевићем, начелником општине Власеница. Господин Краљевић је том приликом добио Орден Светог Саве другог степена, који му је доделио Свети архијерејски Синод Српске Православне Цркве на предлог владике Фотија, за његов значајан допринос животу Цркве на простору Епархије зворничко-тузланске и Парохије тишчанске.
После свечаности, одржано је велико народно весеље и трпеза љубави за све присутне. Овом приликом, Преосвећени владика Фотије одржао је пригодну беседу истичући значај јединства и заједништва у очувању вере и традиције српског народа. Његове речи су дубоко одјекнуле међу присутнима, остављајући снажан утисак и подсећајући на важност духовног наслеђа.
Прво морам да почнем од нашег домаћина, начелника Миће, и свих овде уважених гостију. Поздрављам све, часни оци наши и ви браћо и сестре Срби овде сабрани, са свих простора Републике Српске.
Слушао сам говор начелника Миће и нашег пријатеља и немам много да додам, јер је говорио о духовном значају, националном духу, саборности, мучеништву и страдању наших људи за Републику Српску.
Он је све рекао, али мени остаје да кажем оно што се говори када освећујемо један храм. То је симбол освећења читавог космоса. Наше куполе у храму су слике космоса, Бог је створио свет као украс, а црква је простор у којем се Бог пројављује својим благодатним енергијама и силама. Оно што доживљавамо у храму, доживљавамо и у Цркви и у сваком човеку када се крштава. Он тада постаје храм Духа Светога. Имамо ту најширу космичку теолошку димензију, затим еклисиолошку димензију да је црква тај космос, и на крају, сам крштени човек постаје космос као храм Духа Светога кроз Свету Тајну крштења.
Радујем се што сам овде у јуначком крају. Радујем се због онога што је начелник Мићо рекао, који је свој патриотизам и љубав према Републици Српској доказао тиме што је три пута рањаван и носи ожиљке на себи као јунак, као Обилић, као косовски јунак, али свакако као јунак Републике Српске.
У манастир Ковиљ нам је долазило много људи, а када је било бомбардовање 1999. године, био сам калуђер у Ковиљу и професор у Сремским Карловцима. Долазили су војни обавештајци који су тачно предвиђали какве нас муке чекају и какво страдање, као и бомбардовање. Они су рекли да је за Републику Српску пострадало 35.000 људи. Тих 35.000 људи су у темељима Републике Српске. То не можемо заборавити. Нема тог човека, политике или хуманизма да можемо заборавити. То су наши мученици који су страдали за идеале слободе Републике Српске, нашег Православља, културе, језика и свега онога што ми Срби јесмо. Као епархија, успели смо да канонизујемо све Србе који су страдали у 20. веку, од Балканских ратова па до рата деведесетих. Борци из Одбрамбено-отаџбинског рата нису ушли у ту канонизацију јер треба времена за Цркву да се то испита и установи, али биће у следећем кругу. Они претходни су канонизовани и ми њима сада режемо славски колач и освештавамо жито, а овде данас смо читали молитве, помене и парастосе. Њихова жртва вреди.
Наша Црква је увек била са својим народом, од светих Немањића, краља Милутина и Драгутина који је владао овим просторима и подигао дивне манастире као што су Папраћа, Ловница, Тавна и Озрен, четири манастира из 14. века. Немањићи су присутни овде, а њихова философија је била јединство Цркве и Државе, симфонија и саборност. То је оно што нас може одржати. Ових дана чујемо страшне ствари, забрањују Србима да се кандидују на изборима. Све је то чини страни фактор да искључе праве патриоте који нису ни криви ни дужни. Борба за Републику Српску постоји и ова резолуција која је изгласана мимо нас, све је то болна рана на нашем духовном телу, српског народа и Цркве. Али будемо ли заједно са својим народом и Црквом, са Патријархом, са Сабором, Синодом, митрополијама, епископијама, са својим свештеницима и са својим светињама, као што смо били у Црној Гори када је требало, па смо победили тамо и режим Мила Ђукановића је отишао хвала Богу. Надамо се да ће доћи прави Србин, као што овде има присутних који знају ко су и шта су и који представљају Његошевску Црну Гору која је увек била српска и православна и понос нашег народа. Република Српска је на тим идеалима и неће бити промењено никад ништа, наравно, и у свим другим српским земљама. Да живимо у заједништву, благослову и љубави.
У Хрватској, где сам био владика од 1999 до 2017, сам доживео распеће и Голготу, слично је и на нашем Косову и Метохији, за које се непрестано молимо и Црква и Сабори и сви да Бог да добро нашем народу. Када је песник рекао: „Све ме ране мога народа боле,“ то значи да ме боле ране нашег народа на Косову, у Македонији, у Србији, у Црној Гори, Републици Српској и свуда где живе православни Срби. То је Немањићко виђење, то је Светосавско виђење и тако треба да живимо и размишљамо. Црква је ту да нас благосиља, исповеда и враћа на пут Светога Саве ако се удаљимо, да нас враћа нашој православној вери, обичајима и себи. То је Црква и надам се да ћете то разумети и да ћемо заједно имати много више освећења цркава и манастира у ово време које нам предстоји, иако Запад није благонаклон према нама. Морамо бити мудри као змије и безазлени као голубови, морамо наћи метод и начин да видимо шта је за нас прихватљиво, а шта није, како да опстанемо као људи и као народ. Поновићу оно што је Мићо рекао: то је САБОРНОСТ. Да своје сународнике у Аустралији и Канади и свуда по свету призивамо и позивамо да дођу и да се врате у Републику Српску, Србију, Црну Гору, да се врате на своје просторе и да могу ту да живе. Верујте, многи наши су говорили да не могу више на Западу да живе, јер су они све изопачили и уништили: морал, етику, нацију, језик, писмо, све. Уводе родну теорију, уводе философију "LGBT" девијација, тзв. џендеризам, не зна се ко је мушко, а ко женско. Све се уништава, све се подвргава философији Содома и Гомора. Ми, браћо Срби, никада нисмо тако живели и не треба тако да живимо. Морамо ићи светосавским путем, путем Православља, путем светости. То су наши темељи.
Радујем се што сам данас овде са својим свештеницима, монасима и вама свима, и да знате да у својим духовним пастирима имате праве људе који се брину за свој народ. Ту смо на бранику вере и нације. Ми са крстом и јеванђељем, а други људи се боре својим оружјем, али тек као заједница и целина имамо снагу и могућности. Лепо је говорити пред овим бројем људи, али је и захтевно.
Ево оца Дарка, вашег свештеника, данас је одликован чином протонамесника, заслужио је. Напредоваће он још када се покаже и на другим местима како добро ради са вама.
Живели, Бог вас благословио и виђаћемо се и на другим местима када наш Патријарх буде дошао, у Братунцу када будемо обележавали страдање нашег народа. Ту смо са нашим народом да носимо заједно крст, али сведочимо и непобедивост светога Православља и нашег Српства.
Овај свечани догађај ће дуго остати у сећању мештана Трнова и околних општина, као сведочанство о верској и културној посвећености ове заједнице.
ЦАР КОНСТАНТИН ХРАМОВНА СЛАВА ТИШЧА ТРНОВО ОСВЕЋЕЊЕ ОРДЕН ЧИН ГРАДОНАЧЕЛНИК
