Нова песма Епископа зворничко-тузланског Фотија, Издаја ћирилицом, настала у бурним данима стрепње, чуђења, неверице, туге и питања: “Да ли је ово крај Косовскога боја” Одражава бескрајну упитаност и забринутост над судбином српског народа: “…комунисти нас хтедоше од Бога, од неба одвојити, а глобалисти хоће земљу нам узети”  

Најновија песме Епископа зворничко-тузланског Фотија, Нови Косовски бој, представља песнички и пастирски вапај упућен српском народу у домовини и расејању, али и српским интелектуалцима сабраним у САНУ, Матици српској и другим културним, научним и образовним институцијама. Песма је испевана у духу молитве за буђење и спознају затомљеног дубоко у нама осећаја о значају Косова и Метохије као наше духовне колевке и отаџбине. Без ње, Срби губе темеље и духовне и националне, те тако и значај и пуноћу свог постојања. Косово захтева жртву, подвиг, одрицање, пламено срце вере православне, одлучан став и реч, баш онакву какву нам је Свети кнез Лазар посведочио и оставио у Завет.

Епископ Фотије: Протест против културе заборава   Неуклапање једног народа у глобалистичке политичко-идеолошке промене које су замислили светски моћници, јесте мотив изопштавања тих народа из пре свега, економске, културолошке  - коначно,  егзистенцијалне мапе света. У таквим изолационим притисцима деценијама живи српски народ. Невидели сценарији затирања српског идентитета представљају намеру и чин поништења Срба као народа и он се одвија у неколико равни: економској, социјалној, верској, културно-просветној, образовној… Сведоци смо све учесталијих покушаја својатања знаменитих Срба из разних сфера:  науке (Тесла, Руђер Бошковић, Милутин Миланковић…), књижевности (Меша Селимовић, Иво Андрић…), спорта (Новак Ђоковић…), потом својатање писма и историје (археолошких артефаката, старих ћирилских рукописа, грбова…), културно-историјских споменика, коначно -  надгробних споменика, како би се избрисао сваки траг српског постојања. Другим речима, ради се о покушају културног геноцида. На делу је не само настојање да се драстично умањи број српских жртава усташког терора, него и брижљиво осмишљен пројекат заборава почињеног геноцида. У том контексту песма епископа Фотија Ој Кочићу представља протест против културе заборава, односно фалсификивања српске историје.