ОСВЕШТАН ТЕМЕЉ СВЕТОСАВСКО–ПАРОХИЈСКОГ ДОМА У БАЛАТУНУ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У прву недељу по Великој Госпојини, а ове године је то 3. септембра, парохијани парохије балатунско-велиноселске сјећају се дана када је њихов храм Света Три Јерарха у Балатуну освештан. Тим поводом Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузланск г. Фотије посјетио је ово село код Бијељине и служио свету архијерејску Литургију.
Мноштво народа предвођени својим свештеником јерејем Ђорђем Грујићем, окупило се да дочека свог Архијереја.
Преосвећени владика Фотије обратио се сабраном народом ријечима поуке на тему данашње јеванђељске приче о злим виноградарима које вам преносимо и цијелости:
Часни оци, уважена господо представници града Бијељине, драга браћо и сестре. Ево нас данас у Балатуну да прославимо име Божије, да прославимо великога угодника Божијег, светог апостола Тадеја, једнога од 70-це, који након светог крштења исцелио цара Авгара. Цар Авгар је живео у време Христово и имао је болест губу. Тражио је да види Христа и није могао. Тада му је Христос послао убрус на коме је био нерукотворени лик Христов уз помоћ кога се исцелио. Остало му је само мало губе на лицу и она је спала кад га је свети апостол Тадеј крстио.
Данас празнујемо и светог Рафаила Шишатовачког мученика који је 1941. године, са многим нашим свештеницима, монасима и народом, одведен у злогласни усташки логор Јасеновац и тамо је пострадао.
Чули сте данас и поучну причу о злим виноградарима. Та прича је препуна богословља и смисла. Она нам говори о томе кад је Господ Христос дошао у овај свет и проповедао је јеванђеље, пред Њим су се старозаветни свештеници показали као зли виноградари јер Га нису препознали. Нису Га препознали као Спаситеља. Нису препознали да је Он дошао да страда и да васкрсне из мртвих. Нису препознали Његово јеванђеље које је јеванђеље истине. Зашто нису ништа од тога препознали? Зато што су се окренули земаљским интересима. Духовно су ослепели и гледали су само телесним очима. Зато су се окренули злу и постали зли виноградари како их именује ова прича. Бог им је кроз Стари Завет слао многе пророке да се покају и они и цео јеврејски народ. Некад су то чинили а некад нису. Многе пророке су прогонили, неке су каменовали итд. На крају је Бог послао Сина свога Господа нашег Исуса Христа и они су га распели на крст, мислећи ако Сина распемо, онда све наслеђе припада нама. Размишљали су и водили се потпуно земаљском и материјалном логиком. Та прича има значај и за нас новозаветни народ. И ми можемо постати зли виноградари Новога Завета, ако не радимо свој посао како треба, ако се не бавимо својом црквеном службом како треба. Ако нисмо добри пастири који чувају своје стадо од разних јеретика и разних учења, од греха и безакоња. Ако не чинимо добро једни другима. Ако не проповедамо реч Божију. Ако не видимо Христа у сваком човеку, посебно у сваком крштеном човеку. И нама Бог шаље многе светитеље за сведочанство, као што је био нама у српском народу свети владика Николај. Срби су га протерали и морао је да живи у Америци. Није био добродошао иако је био најумнији и најсветији човек у то доба. Као и свети ава Јустин кога су затворили у Манастир Ћелије и није смео да изађе јер би га тај режим безбожнички и комунистички убио, као и многе друге светитеље. У Грчкој свети Нектарије Егински био прогоњен од јерархије и свештенства, али га је Бог посветио. Значи, како је човек могао да се удаљи од Бога у Старом Завету тако исто може и у Новом Завету. У Старом Завету је могао бити духован, могао је бити молитвен да кроз псалме и старозаветно богослужење служи Богу. У Новом Завету може кроз свете литургије и друга молитвословља, кроз духовно сагледавање добра. Кроз живљење у добру и служењу добру може да созерцава тајне овога и онога века. А може, са друге стране, да се окрене на зло и да све што чини да чини на зло и Цркви и ближњима како је то било код нас од Другог светског рата, да се сетимо, како су на многим местима сами Срби своје цркве рушили. Још бруталније је било у Совјетском Савезу. Народ може да се заведе и да се покрене на зло исто као и на добро. Тадашња идеологија и политика која је владала је окренула наш народ на зло и безбожништво, да верују да су постали од мајмуна. А мајмуни живе и делују као мајмуни. Тако је та идеологија и завршила.
Међутим и сада живимо у једном тешком времену. Јутрос, долазећи овамо видео сам две застрашујуће ствари које су значајне за све. Јуче је директор Светске здравствене организације рекао да они сматрају да она правила која они донесу морају да се поштују у читавом свету. Нема влада, нема министарстава здравља само оно што они кажу то мора да се поштује и то је истина.
А друго, што је извесни запосленик Ујединњених нација рекао, ако било која Црква или религија не прихвати ЛГБТ агенду, мораће кривично да одговара. Значи, Црква ће морати да прихвати то изопачење, ту болест која је до јуче тако именована, да то прихвати као нешто нормално у нашем народу, чак и у нашој вери. А наша вера учи библијски о том феномену. Једноставно, ми сада присуствујемо стварања једне светске владе и светске, на крају, религије која ће функционисати из једног места и важити за све континенте. Никада такве силе и моћи земаљске није било у историји. Било је великих царевина али су биле ограничене, али ови хоће да владају читавим светом и да то што кажу буде закон за све. Слично као овај наш високи представник који нешто каже и то је то, то је сада закон. Ко то не поштује он ће да одговара. То је то у маломе.
Ми живимо у једном тако тешком времену и то само богомудри људи могу да препознају. Морамо да сачувамо свој народ и своју Цркву од тога глобализма који је као један велики багер који руши и гази све пред собом. Поготово мали народи и мале државе, они неће ни постојати. Велике се можда и одбране али ни њима неће бити лако. Шта хоћу да кажем? Потребно је да будемо сабрани. Потребно је да будемо са својим светињама јер је Бог силнији и моћнији од свих људи, од свих држава и свих влада и свих земаљских и поднебеских сила. Бог је свемоћан али ми смо људи слаби и онда смо подложни томе да паднемо у искушење. Зато требамо бити мудри, поготово они људи који у овом тренутку воде нашу Цркву у јерархијском смислу, него поготово они који воде нашу државу и одлучују пресудно о тим стварима које се тичу свих народа, читавог нашег народа, и других народа, и наше деце. Ево, хвала Богу, недавном смо отворили нови вртић у Бијељини где ће бити од 150-200 деце, да деца одрастају поред Саборне цркве, у једној духовно-културној атмосфери ако тако можемо да кажемо. Али ако буду морали радити ако им неко нешто нареди тамо, ко зна одакле, онда они више нису ни наша деца. Неће они бити ни Срби. Они ће имати други критеријум, друга мерила, други систем вредности. Неко ће га родити а оно ће се васпитавати како каже неки тамо чича из Светске здравствене организације.
У сваком случају, озбиљно је време у коме живимо. Молимо се Богу да нас заштити, да будемо богомудри, да слушамо глас своје Цркве, која је глас Божији у народу и да некако покушамо да се спасемо. Ако слушамо само земаљске владаре они ће нас одвести како њима најбоље одговара, а то значи да буду господари свима. И могу да уцене свакога са новцем или силом, притисцима, санкцијама. У сваком случају, неко ко је човек вере, њему то ништа не треба. Њему треба Бог и заједница и са светима, њему треба Црква Христова.
Желим вам свако добро и да парохија у Балатуну напредује. Овај парохијски дом који треба да се зида, да се и он ускоро заврши. Живели и Бог благословио и свако добро даровао!
Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Јездић, парох при Успењском храму у Брчком; протојереј-ставрофор Ристо Мирковић, свештеник у мировини, а некадашњи парох ових парохија те протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
Архијерејској литургији су молитвено присуствовали и представници Градске управе Бијељина.
Један од догађаја који ће остати посебно уписан у историју ове парохије јесте и данашње освећење темеља светосавско-парохијског дома чија је градња започета.
Епископ зворничко – тузлански Фотије казао да је парохијски дом потребан како свакој црквеној општини, тако и сваком храму.
– Парохијски дом је веома важан, јер се у њему људи након литургује састају да разговарају, да се освеже, али и да кажу своје животне проблеме које имају као људи, а тичу се економије, образовања, који се тичу уопште једне цркве и народа“, рекао је епископ Фотије.
Кум темеља је био господин Милан Дакић из Бијељине, а за своје богоугодно дјело добио је архијерејску грамату на приједлог свешетника Ђорђа и црквеног одбора.
– Црквена кућа, као и сала пријеко је потребно мјештанима, као и свим људима који би се ту дружили. Свједоци смо да у више мјесних заједница свака црквена парохија има свој дом, као и салу за обиљежавања свих битних догађаја, а сада се дешава да ће и Мјесна заједница Балатун имати свој. На позив свештеника Ђорђа, као и Црквеног одбора МЗ Балатун радо сам се одазвао позиву да дам свој допринос. Ако Бог да наставићемо са радовима да се дом заврши у што краћем временском периоду“, истакао је Дакић и овом приликом рекао је да похвалница коју је овом приликом добио за њега представља велику награду за све оно што чини и ради.
– Намјера нам је да Светосавско – парохијски дом буде обједињујућа тачка, те да формирамо комплекс који ће бити користан, најприје духовно, а онда и на практичном нивоу, да пружа све оно што је потребно, како људима, тако и вјерницима“, закључио је јереј Ђорђе Грујић, парох Балатунско – велиноселске парохије.
Архијерејске грамате су добили и градоначелник Љубиша Петровић, те господин Зоран Радић мјештанин села Балатун, такође приложници досадашње изградње.
Као продужетак овог молитвеног сабрања уприличена је трпеза љубави за све присутне.
Мноштво народа предвођени својим свештеником јерејем Ђорђем Грујићем, окупило се да дочека свог Архијереја.
Преосвећени владика Фотије обратио се сабраном народом ријечима поуке на тему данашње јеванђељске приче о злим виноградарима које вам преносимо и цијелости:
Часни оци, уважена господо представници града Бијељине, драга браћо и сестре. Ево нас данас у Балатуну да прославимо име Божије, да прославимо великога угодника Божијег, светог апостола Тадеја, једнога од 70-це, који након светог крштења исцелио цара Авгара. Цар Авгар је живео у време Христово и имао је болест губу. Тражио је да види Христа и није могао. Тада му је Христос послао убрус на коме је био нерукотворени лик Христов уз помоћ кога се исцелио. Остало му је само мало губе на лицу и она је спала кад га је свети апостол Тадеј крстио.
Данас празнујемо и светог Рафаила Шишатовачког мученика који је 1941. године, са многим нашим свештеницима, монасима и народом, одведен у злогласни усташки логор Јасеновац и тамо је пострадао.
Чули сте данас и поучну причу о злим виноградарима. Та прича је препуна богословља и смисла. Она нам говори о томе кад је Господ Христос дошао у овај свет и проповедао је јеванђеље, пред Њим су се старозаветни свештеници показали као зли виноградари јер Га нису препознали. Нису Га препознали као Спаситеља. Нису препознали да је Он дошао да страда и да васкрсне из мртвих. Нису препознали Његово јеванђеље које је јеванђеље истине. Зашто нису ништа од тога препознали? Зато што су се окренули земаљским интересима. Духовно су ослепели и гледали су само телесним очима. Зато су се окренули злу и постали зли виноградари како их именује ова прича. Бог им је кроз Стари Завет слао многе пророке да се покају и они и цео јеврејски народ. Некад су то чинили а некад нису. Многе пророке су прогонили, неке су каменовали итд. На крају је Бог послао Сина свога Господа нашег Исуса Христа и они су га распели на крст, мислећи ако Сина распемо, онда све наслеђе припада нама. Размишљали су и водили се потпуно земаљском и материјалном логиком. Та прича има значај и за нас новозаветни народ. И ми можемо постати зли виноградари Новога Завета, ако не радимо свој посао како треба, ако се не бавимо својом црквеном службом како треба. Ако нисмо добри пастири који чувају своје стадо од разних јеретика и разних учења, од греха и безакоња. Ако не чинимо добро једни другима. Ако не проповедамо реч Божију. Ако не видимо Христа у сваком човеку, посебно у сваком крштеном човеку. И нама Бог шаље многе светитеље за сведочанство, као што је био нама у српском народу свети владика Николај. Срби су га протерали и морао је да живи у Америци. Није био добродошао иако је био најумнији и најсветији човек у то доба. Као и свети ава Јустин кога су затворили у Манастир Ћелије и није смео да изађе јер би га тај режим безбожнички и комунистички убио, као и многе друге светитеље. У Грчкој свети Нектарије Егински био прогоњен од јерархије и свештенства, али га је Бог посветио. Значи, како је човек могао да се удаљи од Бога у Старом Завету тако исто може и у Новом Завету. У Старом Завету је могао бити духован, могао је бити молитвен да кроз псалме и старозаветно богослужење служи Богу. У Новом Завету може кроз свете литургије и друга молитвословља, кроз духовно сагледавање добра. Кроз живљење у добру и служењу добру може да созерцава тајне овога и онога века. А може, са друге стране, да се окрене на зло и да све што чини да чини на зло и Цркви и ближњима како је то било код нас од Другог светског рата, да се сетимо, како су на многим местима сами Срби своје цркве рушили. Још бруталније је било у Совјетском Савезу. Народ може да се заведе и да се покрене на зло исто као и на добро. Тадашња идеологија и политика која је владала је окренула наш народ на зло и безбожништво, да верују да су постали од мајмуна. А мајмуни живе и делују као мајмуни. Тако је та идеологија и завршила.
Међутим и сада живимо у једном тешком времену. Јутрос, долазећи овамо видео сам две застрашујуће ствари које су значајне за све. Јуче је директор Светске здравствене организације рекао да они сматрају да она правила која они донесу морају да се поштују у читавом свету. Нема влада, нема министарстава здравља само оно што они кажу то мора да се поштује и то је истина.
А друго, што је извесни запосленик Ујединњених нација рекао, ако било која Црква или религија не прихвати ЛГБТ агенду, мораће кривично да одговара. Значи, Црква ће морати да прихвати то изопачење, ту болест која је до јуче тако именована, да то прихвати као нешто нормално у нашем народу, чак и у нашој вери. А наша вера учи библијски о том феномену. Једноставно, ми сада присуствујемо стварања једне светске владе и светске, на крају, религије која ће функционисати из једног места и важити за све континенте. Никада такве силе и моћи земаљске није било у историји. Било је великих царевина али су биле ограничене, али ови хоће да владају читавим светом и да то што кажу буде закон за све. Слично као овај наш високи представник који нешто каже и то је то, то је сада закон. Ко то не поштује он ће да одговара. То је то у маломе.
Ми живимо у једном тако тешком времену и то само богомудри људи могу да препознају. Морамо да сачувамо свој народ и своју Цркву од тога глобализма који је као један велики багер који руши и гази све пред собом. Поготово мали народи и мале државе, они неће ни постојати. Велике се можда и одбране али ни њима неће бити лако. Шта хоћу да кажем? Потребно је да будемо сабрани. Потребно је да будемо са својим светињама јер је Бог силнији и моћнији од свих људи, од свих држава и свих влада и свих земаљских и поднебеских сила. Бог је свемоћан али ми смо људи слаби и онда смо подложни томе да паднемо у искушење. Зато требамо бити мудри, поготово они људи који у овом тренутку воде нашу Цркву у јерархијском смислу, него поготово они који воде нашу државу и одлучују пресудно о тим стварима које се тичу свих народа, читавог нашег народа, и других народа, и наше деце. Ево, хвала Богу, недавном смо отворили нови вртић у Бијељини где ће бити од 150-200 деце, да деца одрастају поред Саборне цркве, у једној духовно-културној атмосфери ако тако можемо да кажемо. Али ако буду морали радити ако им неко нешто нареди тамо, ко зна одакле, онда они више нису ни наша деца. Неће они бити ни Срби. Они ће имати други критеријум, друга мерила, други систем вредности. Неко ће га родити а оно ће се васпитавати како каже неки тамо чича из Светске здравствене организације.
У сваком случају, озбиљно је време у коме живимо. Молимо се Богу да нас заштити, да будемо богомудри, да слушамо глас своје Цркве, која је глас Божији у народу и да некако покушамо да се спасемо. Ако слушамо само земаљске владаре они ће нас одвести како њима најбоље одговара, а то значи да буду господари свима. И могу да уцене свакога са новцем или силом, притисцима, санкцијама. У сваком случају, неко ко је човек вере, њему то ништа не треба. Њему треба Бог и заједница и са светима, њему треба Црква Христова.
Желим вам свако добро и да парохија у Балатуну напредује. Овај парохијски дом који треба да се зида, да се и он ускоро заврши. Живели и Бог благословио и свако добро даровао!
Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Јездић, парох при Успењском храму у Брчком; протојереј-ставрофор Ристо Мирковић, свештеник у мировини, а некадашњи парох ових парохија те протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
Архијерејској литургији су молитвено присуствовали и представници Градске управе Бијељина.
Један од догађаја који ће остати посебно уписан у историју ове парохије јесте и данашње освећење темеља светосавско-парохијског дома чија је градња започета.
Епископ зворничко – тузлански Фотије казао да је парохијски дом потребан како свакој црквеној општини, тако и сваком храму.
– Парохијски дом је веома важан, јер се у њему људи након литургује састају да разговарају, да се освеже, али и да кажу своје животне проблеме које имају као људи, а тичу се економије, образовања, који се тичу уопште једне цркве и народа“, рекао је епископ Фотије.
Кум темеља је био господин Милан Дакић из Бијељине, а за своје богоугодно дјело добио је архијерејску грамату на приједлог свешетника Ђорђа и црквеног одбора.
– Црквена кућа, као и сала пријеко је потребно мјештанима, као и свим људима који би се ту дружили. Свједоци смо да у више мјесних заједница свака црквена парохија има свој дом, као и салу за обиљежавања свих битних догађаја, а сада се дешава да ће и Мјесна заједница Балатун имати свој. На позив свештеника Ђорђа, као и Црквеног одбора МЗ Балатун радо сам се одазвао позиву да дам свој допринос. Ако Бог да наставићемо са радовима да се дом заврши у што краћем временском периоду“, истакао је Дакић и овом приликом рекао је да похвалница коју је овом приликом добио за њега представља велику награду за све оно што чини и ради.
– Намјера нам је да Светосавско – парохијски дом буде обједињујућа тачка, те да формирамо комплекс који ће бити користан, најприје духовно, а онда и на практичном нивоу, да пружа све оно што је потребно, како људима, тако и вјерницима“, закључио је јереј Ђорђе Грујић, парох Балатунско – велиноселске парохије.
Архијерејске грамате су добили и градоначелник Љубиша Петровић, те господин Зоран Радић мјештанин села Балатун, такође приложници досадашње изградње.
Као продужетак овог молитвеног сабрања уприличена је трпеза љубави за све присутне.
