РУКОПОЛОЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ СВЕТОГ НИКОЛЕ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г.Фотије служио је данас, у 5. недељу по Духовима ,свету архијерејску Литургију у Манастиру светог Николаја Мирликијског комплексу Етно села ''Станишићи'' код Бијељине.
Преосвећеном епископу данас су саслуживали протојереј-ставрофор Славољуб Милошевић, служитељ у манастирском храму; протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у мировини и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
У току свете литургије Владика Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона досадашњег ипођакона и вјероучитеља Немању Мијатовића.
У својој данашњој бесједи Преосвећни владика је присутнима и новорукоположеном ђакону упутио ријечи поуке и утјехе:
Часни оци, драга браћо и сестре
Ево ових дана имамо духовну радост рукоположења у нашој Епархији зворничко-тузланској. И недавно смо имали рукоположење двојице свештеника, а данас смо оца Немању рукоположили у чин ђакона. То су млади људи, теолози, већином су до сада били вероучитељи, а сада треба да ступе у јерархијску службу, да служе са нама Литургије и друга богослужења и да полако преузимају крст богослужења свештеничког у нашој Епархији. Да носе крст наш са нашин народом и нашом светом Српском Православном Црвком. То је благослов Божији, када се подмлађује јерархија то значи да имамо будућност, да имамо људи који су спремни да узму крст свој и ходе за Христом, да слушају речи Јеванђеља Христовога и да слушају Цркву своју, благослов своје Цркве и да иду уским путем, путем спасења. Ево чули сте данас како је Господ Христос дошао у једно место, Гадару, где су, у близини неког гробља, била двојица бесомучних људи који су били толико агресивни да нико поред њих није смео да прође. Једном приликом је Господ са својоим ученицима туда пролазио и видевши их, изагнао је демоне из њих. Они су постали мирни и питоми као јагањци, као нормални људи, какви би требали бити. Међутим, пошто је у тим људима становало мноштво демона, легион, они су тражили од Господа да уђу у свиње које су ту пасле поред, и Господ је одобрио. Онда су те свиње постале демонизоване, изгубиле памет и поскакале са неке литице у провалију. Та се прича често чита и слуша, али се наравно разумева колико се може разумети. У најширем смислу она говори да је Господ Христос дошао на овај свет да прогна демоне од људи и из људи, да их прогна у таму најкрајњу, тамо где ће бити њихово вечно обиталиште после Страшнога и Великгоа Суда Божијега. Али са друге стране, у историји се догађа да они опседају људе, опседају животиње, јављају се у разним облицима покушавајући учинити зло људима, постављајући препреке њиховом спасењу и њиховом приласку Христу и Цркви Христовој, на првом месту. Зато и ови људи који су видели то дивно чудо, да је Христос ослободио тираније ту двојицу људи, цело село, али они ипак нису били спремни да приме Христа у срцу, јер су били још увек земаљски материјални људи. Веће им је благо било богатство од тих стотину и нешто свиња, него ово величанствено дело које је Господ учинио, а то је слобода од демона и демонских сила. Могли су наставити да слободно живе, да раде, да привређују. Они дакле, нису духовно разумели. Према томе, ми можемо да приступимо Христу или Христос нама само зависно од нашег духовног стања, као из оне приче о сејачу и семену. Ако је моје срце каменито. Бог нема простора у моме срцу, ако је са мало земље, ја могу да се одушевим неком речју, неком поуком из Јеванђеља, али ту ћу стати, нисам спреман да идем даље за Христом. Ако сам сличан оном поред пута посејаном семену, где има трња и корова, ту уствари Реч Божија не може да донесе плода, јер су људи тога профила земљаски људи, среброљубиви, страстољубиви, живе у сластима и греху овога света и они не могу, иако нису можда директно против вере, али једноставно тај телесни начин, философија греха их угуши и поједе и не могу да доносе род и плода јеванђелскога. Тек једни, тек трећи дакле, који се помињу и упоређују са добром јеванђелском земљом, они доносе плода по 30, по 60 и по 100. Тако су ето и ови људи били каменитог срца, иако је Господ учинио то велико дело и велико чудо пред њима, ослободивши ове људе тираније демонских сила и њих ослободивши тираније демона и то легиона, једног великог броја. Они су пришли Христу и рекли, хвала теби за то, али иди ти из нашег краја, пошто нису били спремни да приме Христа и да постану Хришћани.
Тако се то често догађа и у животу нашем, у животу наших људи које сусрећемо, комшија наших, наших верника, наших Срба или друхих људи. Нису спремни да чују Реч Божију, нешто их привлачи више од тога, нешто им је интересантније, нешто им је забавније, нешто је већи магнет за њих него сама Реч Божија. Јер Реч Божија је истина, браћо и сестре, Реч Божија тражи од нас распеће, тражи од нас да охристовимо своје биће, да будемо христолики и боголики. Е то је, да кад само чујеш те речи кажеш, па ја то не могу, а уствари са благодаћу Божијом можемо све и многи су људи достизали високе нивое духовног живота и постајали савршени. То је данас потребно говорити нашим младим људима и свом нашем народу, да је Црква лађа спасења и да ћемо у Цркви чути реч спасења. Онолико колико се та благодат, та реч, косне нашег срца, толико ћемо ми бити после Литургије ревноснији, оно што нисмо пре тога знали знаћемо. Можда смо чули неку реч која нам је недостајала да нам уптпуни мозаик у нашем срцу, у нашем уму, и да кренемо да будемо заиста бољи него што смо били, прави и честити Хришћани, и прави и честити Срби.
Ето, нека би Бог дао свако добро и овој светој обитељи која полако рађа своје плодове, оцу Немањи чин ђаконски да служи, да се вежба у служењу, хвала Богу, да се учи и даље је вероучитељ, али да се припрема за даља служења. А и ми сви, браћо и сестре, да будемо са својом Црквом и својим Светињама. Видите данас у свету, свет је пред апокалиптичким догађајима, пред великим ратом, Армагедоном званим у светом Јеванђељу, у Откровењу Светог Јована Богослова. Али то значи да требамо бити заиста чврсти у вери, постојани, не да се плашимо, него да утеху и заштиту тражимо од Господа, од Пресвете Богородице и њених икона чудотворних, а данас њене три чудотворне иконе празнујемо. Да утеху и заштиту тражимо од наших светитеља, угодника Божијих који су живели у овоме свету, али су Богу угодили и достигли високи ниво светости. Дај Боже да они нам буду пример и путеводитељи ка животу вечном и Царству Небесном. Ево нека сте Богом благословени, живели и срећан вам данашњи Празник и свако добро од Господа.
Након богонадахнуте бесједе преосвећени Владика Фотије је подјелио нафору вјерном народу, а затим је уприличена трпеза љубави за све присутне.
Преосвећеном епископу данас су саслуживали протојереј-ставрофор Славољуб Милошевић, служитељ у манастирском храму; протојереј-ставрофор Славко Максимовић, свештеник у мировини и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
У току свете литургије Владика Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона досадашњег ипођакона и вјероучитеља Немању Мијатовића.
Часни оци, драга браћо и сестре
Ево ових дана имамо духовну радост рукоположења у нашој Епархији зворничко-тузланској. И недавно смо имали рукоположење двојице свештеника, а данас смо оца Немању рукоположили у чин ђакона. То су млади људи, теолози, већином су до сада били вероучитељи, а сада треба да ступе у јерархијску службу, да служе са нама Литургије и друга богослужења и да полако преузимају крст богослужења свештеничког у нашој Епархији. Да носе крст наш са нашин народом и нашом светом Српском Православном Црвком. То је благослов Божији, када се подмлађује јерархија то значи да имамо будућност, да имамо људи који су спремни да узму крст свој и ходе за Христом, да слушају речи Јеванђеља Христовога и да слушају Цркву своју, благослов своје Цркве и да иду уским путем, путем спасења. Ево чули сте данас како је Господ Христос дошао у једно место, Гадару, где су, у близини неког гробља, била двојица бесомучних људи који су били толико агресивни да нико поред њих није смео да прође. Једном приликом је Господ са својоим ученицима туда пролазио и видевши их, изагнао је демоне из њих. Они су постали мирни и питоми као јагањци, као нормални људи, какви би требали бити. Међутим, пошто је у тим људима становало мноштво демона, легион, они су тражили од Господа да уђу у свиње које су ту пасле поред, и Господ је одобрио. Онда су те свиње постале демонизоване, изгубиле памет и поскакале са неке литице у провалију. Та се прича често чита и слуша, али се наравно разумева колико се може разумети. У најширем смислу она говори да је Господ Христос дошао на овај свет да прогна демоне од људи и из људи, да их прогна у таму најкрајњу, тамо где ће бити њихово вечно обиталиште после Страшнога и Великгоа Суда Божијега. Али са друге стране, у историји се догађа да они опседају људе, опседају животиње, јављају се у разним облицима покушавајући учинити зло људима, постављајући препреке њиховом спасењу и њиховом приласку Христу и Цркви Христовој, на првом месту. Зато и ови људи који су видели то дивно чудо, да је Христос ослободио тираније ту двојицу људи, цело село, али они ипак нису били спремни да приме Христа у срцу, јер су били још увек земаљски материјални људи. Веће им је благо било богатство од тих стотину и нешто свиња, него ово величанствено дело које је Господ учинио, а то је слобода од демона и демонских сила. Могли су наставити да слободно живе, да раде, да привређују. Они дакле, нису духовно разумели. Према томе, ми можемо да приступимо Христу или Христос нама само зависно од нашег духовног стања, као из оне приче о сејачу и семену. Ако је моје срце каменито. Бог нема простора у моме срцу, ако је са мало земље, ја могу да се одушевим неком речју, неком поуком из Јеванђеља, али ту ћу стати, нисам спреман да идем даље за Христом. Ако сам сличан оном поред пута посејаном семену, где има трња и корова, ту уствари Реч Божија не може да донесе плода, јер су људи тога профила земљаски људи, среброљубиви, страстољубиви, живе у сластима и греху овога света и они не могу, иако нису можда директно против вере, али једноставно тај телесни начин, философија греха их угуши и поједе и не могу да доносе род и плода јеванђелскога. Тек једни, тек трећи дакле, који се помињу и упоређују са добром јеванђелском земљом, они доносе плода по 30, по 60 и по 100. Тако су ето и ови људи били каменитог срца, иако је Господ учинио то велико дело и велико чудо пред њима, ослободивши ове људе тираније демонских сила и њих ослободивши тираније демона и то легиона, једног великог броја. Они су пришли Христу и рекли, хвала теби за то, али иди ти из нашег краја, пошто нису били спремни да приме Христа и да постану Хришћани.
Тако се то често догађа и у животу нашем, у животу наших људи које сусрећемо, комшија наших, наших верника, наших Срба или друхих људи. Нису спремни да чују Реч Божију, нешто их привлачи више од тога, нешто им је интересантније, нешто им је забавније, нешто је већи магнет за њих него сама Реч Божија. Јер Реч Божија је истина, браћо и сестре, Реч Божија тражи од нас распеће, тражи од нас да охристовимо своје биће, да будемо христолики и боголики. Е то је, да кад само чујеш те речи кажеш, па ја то не могу, а уствари са благодаћу Божијом можемо све и многи су људи достизали високе нивое духовног живота и постајали савршени. То је данас потребно говорити нашим младим људима и свом нашем народу, да је Црква лађа спасења и да ћемо у Цркви чути реч спасења. Онолико колико се та благодат, та реч, косне нашег срца, толико ћемо ми бити после Литургије ревноснији, оно што нисмо пре тога знали знаћемо. Можда смо чули неку реч која нам је недостајала да нам уптпуни мозаик у нашем срцу, у нашем уму, и да кренемо да будемо заиста бољи него што смо били, прави и честити Хришћани, и прави и честити Срби.
Ето, нека би Бог дао свако добро и овој светој обитељи која полако рађа своје плодове, оцу Немањи чин ђаконски да служи, да се вежба у служењу, хвала Богу, да се учи и даље је вероучитељ, али да се припрема за даља служења. А и ми сви, браћо и сестре, да будемо са својом Црквом и својим Светињама. Видите данас у свету, свет је пред апокалиптичким догађајима, пред великим ратом, Армагедоном званим у светом Јеванђељу, у Откровењу Светог Јована Богослова. Али то значи да требамо бити заиста чврсти у вери, постојани, не да се плашимо, него да утеху и заштиту тражимо од Господа, од Пресвете Богородице и њених икона чудотворних, а данас њене три чудотворне иконе празнујемо. Да утеху и заштиту тражимо од наших светитеља, угодника Божијих који су живели у овоме свету, али су Богу угодили и достигли високи ниво светости. Дај Боже да они нам буду пример и путеводитељи ка животу вечном и Царству Небесном. Ево нека сте Богом благословени, живели и срећан вам данашњи Празник и свако добро од Господа.
Након богонадахнуте бесједе преосвећени Владика Фотије је подјелио нафору вјерном народу, а затим је уприличена трпеза љубави за све присутне.
