УГЉЕВИК: ИЗЛОЖБА ПОСВЕЋЕНА ПАТРИЈАРХУ ПАВЛУ

„Нико није говорио тише, а да се даље чуо.
 
Нико није био мањег раста, а да се са веће даљине видео.“
 
Матија Бећковић о патријарху Павлу
Центар за културу „Филип Вишњић“, Епархија зворничко-тузланска и Светосавска омладинска организација, дан уочи десетогодишњице од смрти патријарха Павла, отворили су изложбу фотографија овог великог теолога, мислиоца, интелектуалца, али прије свега скромног монаха који је одолијевао људским искушењима. Фотографије су праћене цитатима патријарха Павла, а поставка прати важне тренутке његовог живота као патријарха. О животу и значају патријарха говорили су директор Центра Предраг Вујевић, новинар Владимир Митрић, отац Милан Топић, отац Александар Тешић, изасланик владике Фотија и протођакон др Љубомир Ранковић.
 
Директор Центра Предраг Вујевић отворио је изложбу „најпознатијег српског патријарха у XX вијеку, уважавајућу све патријархе који су му претходили и који ће доћи послије њега“.
 
Отац Александар први је говорио о огромном духовном насљеђу патријарха Павла, човјека који је био украшен најљепшим хришћанским врлинама и због тога упамћен као најомиљенији српски патријарх. Он је закључио да се синоћ говорило о светитељу.
 
„Све моје ријечи потврђује тестамент патријархов. За 95 година свог овоземаљског живота, цијело његово богатство свело се на будилник. А тај будилник је симбол онога што нам је патријарх свима оставио- захтјев да наша душа непрестано буде будна, а савјест чиста“, завршио је отац Александар.



Идејни творац ове изложбе отац Милан Топић истакао је да је изложба израз захвалности патријарху за све што је учинио за српски род. Најважније порука патријарха Павла, према оцу Милану Топићу, је она да увијек будемо људи, а никада нељуди.
 
Владимир Митрић, новинар „Новости“, рекао је да је патријарх Павле, „једна од ретких  знаменитих личности, не само у новијој српској историји, која је имала и има љубав васколиког рода у земљи и расејању, коме није имало шта да се оспори или  замери“.
 
„Био је  за живота назван „свецем који хода“, а, у међувремену, његово дело  и живот, ушли су у најдивнију  легенду нашег рода, у мит и бисер нашег колективног сећања као ретко ко пре њега код својих савременика“, рекао је Митрић.



Протођакон др Љуба Ранковић, уредник „Гласа Цркве“, говорио је емотивно јер је добро познавао покојног патријарха. Рекао је да слике које су изложене доста говоре о патријарху, истичући да се ту добро види да он дјелује другачије од свих нас.
 
„Некако је крајње и потпуно сведен. Нема из његовог лика оне експанзије, нема лика савременог човјека који жели да остави леп први утисак и заблиста. Њему није било стало да остави било какав утисак, сем своје ништавности“, објаснио је протођакон.
 
Говорећи о његовом животу рекао је да је патријарх рођен као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, а био је највећи бескућник у нашој епохи. Рекао је да онај који ће једнога дана постати духовни отац једнога народа, остао без свога оца још у колијевци и да је онај који ће једнога дана бити поглавар једне велике институције свога народа, која се назива мајком народне цркве, у колијевци остао без мајке.
 
Патријарх Павле је током живота увијек истицао улогу мајке: „Највећа је вредност у човечанству – мајка. Јер без мајке, људи не би знали да буду људи. Мајка их је полако подизала и васпитавала и они су дорасли до онога што је потребно“.



Павле је био врло слабашно дијете, те је тако био поштеђен сеоских послова и послат на школовање. Прве разреде завршава у Кућанцима, родном мјесту, потом га шаљу у Тузлу. У нижу гимназију у Тузлу ишао је заједно са великим писцем Мешом Селимовићем.
 
„Ја сам седео у првој клупи, са десне ми је стране био муслиман Меша, а са леве један Хрват и ја сам био у средини. Тако да смо живели, што се каже, као браћа, као своји. Тада се то није тако осећало јер се видело да су времена тешка и да иду још гора па су те разлике и националне и ове друге биле непримећујуће. Сад се то сувише истиче понекада, и националност и вера. А онда је то било, били смо ево другови школски, у истој клупи смо седели Србин, Хрват, муслиман.“
 
Протођакон Ранковић подсјетио је на патријархово спашавање дјечака из ријеке, након чега обољева од туберкулозе коју је излијечио у манастиру Вујан. У знак захвалности изрезбарио је крст, касније познат као Вујански крст. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. Након што је изабран за епископа, послат је на Косово.
 
„Патријарх је 34 године табанао Косовом, највише пешице. Кола није желио, говорио је да ће он као владика имати ауто тек када и последњи Србин и Албанац на Косову буду имали аутомобиле“, нагласио је доброту и скромност патријарха протођакон Ранковић.
 
На сахрану патријарха Павла дошао је „цијели Београд“.
 
Цитирајући Достојевског да не треба гледати народе какви они јесу, него шта би жељели да постану, др Ранковић је истакао, да је живот патријарха Павла „идеал сваког Србина широм целога света и да је то велико знамење свенародног оптимизма и живе хришћанске наде у светлију и срећнију будућност Срба”.
 
 Др Ранковић приводи крају писање књиге о сјећању нашег познатог љекара на лијечење патријарха Павла. Тај љекар је професор др Зоран Ковачевић, бивши начелник Клинике за нефрологију и трансплатације, који је био на челу конзилијума за лијечење патријарха Павла скоро деценију. Промоција ове књиге одржаће се и у Центру за културу.



Изложба фотографија биће постављена у Центру за културу „Филип Вишњић“ до 15. децембра.
 
Погледајте још: (НАЈАВА) ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
 
Извор: kulturaugljevik.net