ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА У ЗВОРНИКУ
Захваљујући свом географском положају простор Зворника је и у прошлости био мјесто укрштања путева. Због таквог положаја често је мијењао господаре и имао бурну историју свога постојања. Први пут се помиње као Звоник 1410. године. Постоји неколико претпоставки како је добио име. За осниваче Зворника сматра се властелинска породица Златоносовић, и у то вријеме мјесто се састојало из тврђаве и доњег града. До данас нема археолошких доказа за постојање храма на простору Зворничке тврђаве, али према средњовјековној пракси грађења фортификација такав објекат је морао постојати у тврђави, а вјероватно и у доњем граду који је био насељен невојничким становништвом. Овим простором су господарили још Драгутин Немањић, затим Деспот Ђурађ Бранковић и Стефан Лазаревић. Војним сударима Угарске и Отоманске царевине простор сјевероисточне Босне био је поприште сукоба, тако да је Зворник потпадао под власт и једних и других у зависности од војних успјеха. Важно је нагласити да Дрина све до почетка 19. вијека, а нарочито након 1878. године није имала гранични и политички карактер који тада добија. Са обе стране ријеке владали су исте етничке, културне и историјске прилике.
Након престанка помињања Сребреничке митрополије 1453. године није јасно дефинисан постанак митрополије Зворничке. Постоји неколико претпоставки о настанку епархије и уређењу Цркве на овим просторима. Не искључујући ниједну од њих, казаћемо да је простор сјевероисточне Босне све до укидања Пећке патријаршије био у њеном саставу и да канонски улази у састав црквених јединаца које су предводили насљедници на трону Светога Саве Српског. Друга теза која се са сигурношћу може поставити јесте да је историја црквене организације у овим крајевима уско повезана са доласком Отоманске империје и успостављањем Зворничког санџака. Након укидања Пећке патријаршије 1766. године, њен дотадашњи канонски простор јужно од Саве и Дунава припао је Цариградској патријаршији, а српски митрополити и епископи замијењени су Грцима. Изузетак таквих новонасталих прилика није била ни Зворничка митрополија, чије је сједиште било у граду Зворнику до 1852. године када у вријеме реформи Омер-паше Латаса сједиште бива премјештено у Тузлу, за вријеме столовања митрополита зворничког Агатангела. За разлику од других фанариотских епископа, грчки митрополити на зворничкој катедри нису оставили првенствено негативан траг свог рада. Знали су имати слуха за српски народ, а неријетко су подржавали његове тежње за слободом, због чега су морали бјежати са своје катедре. Зворник, Доња Тузла, Брчко, Бијељина, Модрича и Градачац су биле црквене општине које су предњачиле у својој организацији.
С обзиром да је Зворник био сједиште епископа, он је имао и своје молитвено мјесто, али према правилима и законима Отоманске империје храмови се нису могли правити од чврстог материјала. Прије свега користило се дрво које је било лако доступно, а тиме се нису кршила строга шеријатска правила. Током првих стољећа отоманске власти у Босни и Херцеговини хришћанским поданицима било је дозвољено да обнављају цркве које су ту постојале прије њиховог доласка, а те обнове биле су јасно регулисане издавањем берата и других правних аката да обновљене грађевине не могу превазилазити димензије првобитних.
Досадашња историјска истраживања нису открила како је изгледао храм у Зворнику почетком 19. вијека, каквих је био димензија и шта је имао од инвентара. Како је ту било сједиште митрополита можемо само да кажемо да је незамисливо да Зворник није имао богослужбено мјесто.
Што се тиче молитвеног мјеста професор Миленко Филиповић у свом раду Почеци и прошлост Зворничке митрополије за изградњу храма наводи годину 1823, позивајући се на Љ. Стојановића и његово дјело Стари српски записи и натписи. М. Филиповић каже да је нови храм у Зворнику саграђен 1823. године, управо наводећи Љ. Стојановића као извор. Ова година се сигурно може узети у обзир као вријеме обнове тадашњег храма и црквеног живота у Зворнику након Првог и Другог српског устанка. Претпоставка је да су се локалне отоманске власти одобровољиле у страху од дизања устанка са ове стране Дрине. Како би примирили православно становништво дозволили су обнову и изградњу, вјероватно, оштећеног или порушеног молитвеног мјеста током турбулентног периода Првог и Другог српског устанка. Претпостављамо да је дошло до скрнављења објекта од стране исламизираног становништва или османлијских власти као одговор на учешће Срба Зворника, Бијељине и Јање у Првом српском устанку. Каснији истраживачи су само преузимали овај податак без осврта на чињеницу да је храм у Зворнику својим димензијама и начином израде од чврстог материјала тешко могао бити подигнут 1823. године у облику у којем постоји данас. Наведене околности нас упућују на основану претпоставку да је храм у Зворнику изграђен у периоду изградње православних храмова у Босни и Херцеговини након реформи које је спровео Омер-паша Латас половином 19. вијека. Филиповић је највероватније писао о некој обнови или подизању претходног храма-келије, јер свакако му је био доступан свештеник Драгомир Остојић, парох у Зворнику до 1941. године, који у Љетопису храма из 1909. године даје опис градње данашњег храма, а у другом Љетопису 1938. годинедаје још прецизније податке о градњи храма. Свештеник Драгомир Остојић је могао непосредно свједочити о овоме М. Филиповићу током прикупљања грађе за његов рад прије Другог свјетског рата.
У Љетопису зворничке парохије из 1909. године, чији је препис прослиједио свештеник Драгомир Остојић Епархијском црквеном суду 1909. године, пише да је садашњи храм подигнут на мјесту дотадашње цркве од дрвене грађе која је била посвећена Рођењу Светог Јована Крститеља. Овај израз потврђује да је у Зворнику постојао храм и да је у потпуности одговара приликама времена у којима је постојао. Дакле, то је била мања дрвена црква, келија која је била посвећена као и каснији храм истом празнику, а до изградње новог храма долази вјероватно због промјене друштвених околности у Босни и Херцеговини, увећања броја православних житеља у Зворнику, као и њихове финансијске моћи да подигну један овакав храм. Свједочење свештеника Драгомира Остојића јесте врло драгоцијено, јер он је син свештеника Василија Остојића који је био зворнички парох у вријеме подизања храма и могао је своме сину да вјеродостојно пренесе све околности и прилике у вези градње храма у Зворнику.Међутим, један детаљ у наведеномЉетописузаслужује посебну пажњу. Наиме, у Љетопису се каже да су темељи храма постављени 1867. године, а да је храм освећен 1869. године руком зворничког митрополита Дионисија Илијевића. Истакнута годинаосвећења је неподударна са годинама столовања Епископа Дионисија Илијевића на трону зворничких митрополита. Митрополит Дионисије је столовао у два наврата као митрополит зворнички први пут од 1865. до 1868. године, а други пут знатно дуже од 1873. до 1891. године. У Љетопису се наводи да је он осветио 1869. године „о Духовима“ храм у Зворнику. Протојереј Павле Катанић, парох бијељински, пред Други свјетски рат оставља спис који је пронађен 2008. године. У том Љетопису о храму Светог великомученика Георгија у Бијељининаводи да је храм осветио зворнички митрополит Пајсије 1869. године. Дакле,податак из Љетописа 1909. о години освећења храма дефинитивно није тачан, а то потврђује податак из Љетописа 1938. године истог аутора, гдје се наводи да је храм осветио митрополит зворнички Дионисије Илијевић 1868. године на празник Светог пророка Илије. Ако прихватимо овај податак онда имамо могућност трдити да је и прота Павле Катанић унио тачан податак о освећењу бијељинског храма 1869. године.
Љетописи зворничке цркве нам свједоче да је храм подигнут на каменим темељима, озидан циглом и покривен цријепом. Мајстор је био Таса Наумовић, чије презиме аутору оба љетописа није било познато, али на основу досадашњих истраживања може се закључити да је ријеч омајстору Таси Наумовићу. Таса је био мајстор који је за свој рад плаћен 1080 дуката, а укупни трошкови градње износили су 4000 дуката. План цркве је израђен у Шапцу одакле је био мајстор Таса Наумовић. Породица Нумовић је доселила у Шабац из Крушева, вароши недалеко од Охрида, која је током 18. вијека насељена избјеглицама из Москопоља – Цинцарима, између осталог познатим и по неимарској вјештини. Овај неимар је градио цркве у Лозници, Обудовцу, Тузли, Брчкоми вјероватно у Бијељини. Упоређујући два љетописа о храмовима у Бијељини и Зворнику претпостављамода је неимару Таси Наумовићу било потребногодину данада сагради прво храму Зворнику, а затим за исти временски рок и храм у Бијељини који је освећен 1869. године. На основу досадашње историографије немогуће је са сигурношњћу потврдити да је Таса Наумовић градиои храм у Бијељини, али на основу архитектуре храма која је готово истовјетна архитектури зворничког храма може се извести такав закључак. На основу упоређивања храма у Зворнику са храмом Светог Георгија у Бијељини закључујемо да је ријеч о двије готово истовјетне грађевине са по једном дрвеном куполицом. Навели смо да су храмови у Зворнику и Бијељини грађени шездестих година 19. вијека. У наредној деценији, након изградње храма у Лозници са три куполице, такав храм Таса Наумовић је градио и у Обудовцу. Такође, на основу сачуване старе разгледнице из Брчког видимо да је и тамошњи храм, грађен 1874. године, био са три дрвене куполе, а Живко Црногорчевић у својим мемоарима наводи Тасу као градитеља конака у Брчком. Међутим, може се поуздано закључити да је и храм у Брчком подигао исти мајстор. Изградња храмова са једном или више купола јавља се нарочито од друге половине 19. вијека и то почиње да буде одлика црквеног градитељства у Босни и Херцеговини након једног периода застоја у нашем градитељству који је почео крајем 17. вијека као посљедица аустријско-турских ратовања на простору сјевероисточне Босне. Дакле, овај период пред аустроугарску окупацију и након реформи које је у Босни и Херцеговини за двије године спровео Омер-паша Латас, представља обнову византијског и националног насљеђа, те у одређеној мјери градитељи се угледају на српску средњовјековну традицију и управо се ту може удјенути и храм Рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику.
Прилоге за изградњу храма су највише давали Срби – Зворничани, а према свједочанству проте Драгомира Остојића из 1909. године помоћ за изградњу дошла је и из Србије у износу од 10.000 гроша, што се потврђује и у Љетопису из 1938. Године. Иконостас за храм је донешен из Лознице и дар је тамошњих Срба. Ипак, највећи допринос градњи дали су: Стеван Ковачевић са својим синовима Алексом, Милошем и Манојлом, Тривко Ристић и прото зворнички Василије Остојић. Као доказ за градњу храма у вријеме проте Василија Остојића може послужити и оригинални портрет овог свештеника из 1912. године на којем је поред њега осликан и храм, што се може довести у везу са осликавањем на фрескама ктитора и неимара храмова током средњовјековне историје. Прота Василије је са већ наведеним парохијанима 1872. године приложио звоно, на коме је стајао текст: „Ово звоно приложише цркви зворничкој Милош Ковачевић, Тривко Ристић и поп Василије Остојић“. Звоно је изливено у Пешти, а пренешено је из Лознице преко скелее на Шепку сакривено у бурету меда. Двије године након употребе звоно је конфисковала локална отоманска власт и држала га у кули доњег зворничког града. Према Љетопису поред овог звона ту се чувало и звоно заробљено у Лозници крајем Првог српског устанак, тачније 1815. године. На овом звону је стајао натпис: “Сије звоно приложи г. Антон Богићевић војвода ко храму Покрова Матере Божје у Лозници љета 1811. Богић, (Ј)Ефта, Милош, синови его“. Након доласка аустријске војске 1878. године и заузимања Зворника, прото Василије је од команданта тражио и добио оба звона, а она су се налазила на зворничком храму све до Првог свјетског рата. Љетопис биљежи и то да се литургија служила на антиминсу који је осветио митрополит Стефан Стратимировић 11. октобра 1803. године.
Након завршетка изградње храма није наступило никакво благостање за зворничке Србе, који су били у сталном страху од одмазде локалних власти, јер су Османлије настојале да утврде границу према кнежевини Србији. Ништа боља ситуација није била ни након доласка аустријске власти у Босну и Херцеговину, јер је монархија радила на раздвајању Срба са обе стране Дрине, сводећи контакте становништва на најмању могућу мјеру. Ово се односило како на културне, просвјетне тако и економске односе православног српског живља са обе стране Дрине. Сталним утицајима на рад српских школа, црквеношколских општина, утицајима при избору епископата и тихој асимилацији, те оспоравању народног језика и писма, аустријске власти су довеле Србе у ситуацију да су покретали борбу за црквено-школску аутономију.
Након Сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата, Зворник се нашао у зони борбених дејстава, а локални Срби бивају хапшени као државни непријатељи. Међу првима је ухапшен и свештеник из Козлука свештеномученик Петар Лазаревић, а објешен је у Тузли 24. августа 1914. године. Страдање дрињачког пароха Тимотија Поповића у близини данашњег гробља у Каракају даје слику околности у којима су живјели православни Срби. Након завршетка рата и васпостављањем јединствене Српске Православне Цркве наступа период када почиње обнова црквеног живота на простору епископије зворничко-тузланске, а што је нарочито изражено избором за епархијског архијереја Нектарија (Круља) 1928. године.
Зворнички храм је претрпио оштећења током рата. Са храма су током Првог свјетског рата однесени веће и мање звоно, а средње је остало. Тек године 1927. храм добија новатри звона. Међуратни период црквеног живота на простору Епархије зворничко-тузланске уско је везан за дјело и рад епископа Нектарија, гдје се он показао као велики обновитељ и градитељ, како материјалног тако и духовног живота. Истакао се као један од заговорника богомољачког покрета чије је дјеловање било изузетно снажно и распрострањено у Епархији зворничко-тузланској. Богомољачки покрет је нарочито био прихваћен на Мајевици, у Брчком, Бијељини и Зворнику. Забиљежено је да је 1933. године у манастиру Тавна одржан сабор покрета којем је присуствовао и Свети Николај Жички и Охридски. Ово ће се нарочито осјетити након Другог свјетског рата када је десетковано епархијско свештенство и монаштво обнављано управо из богомољачких породица, упркос изузетно насилној атеистичкој пропаганди у послератном периоду.
Почетком Другог свјетског рата Зворник, као и цијела Босна и Херцеговина, улази у састав Независне државе Хрватске. Страдање свештенства и народа поприма до тада невиђене размјере, а зворнички свештеници бивају интернирани у логор Цапраг. Током рата спаљен је одређен дио црквеноопштинске архиве и богослужбених књига, а само захваљујући парохијанима Станку Николићу и Марку Благојевићу, њиховим преговорима, молбама и убјеђивањима спашен је звонички храм од рушења. Тешку судбину са народом је дјелило и српско православно свештенство. Тако су преко Тузле протјерани за логор у Цапрагу код Сиска свештеници Милан Петковић из Дрињаче, Драгомир Остојић из Зворника, Јован Лазаревић из Козлука, и други. Зворнички парох Драгомир Остојић из логора бива протјеран у Србију, те се настањује у Бањи Ковиљачи гдје почетком септембра 1941. године страда од артиљеријске гранате.
У ближој или даљој околини храма Рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику десила су се три случаја вођења борбених дејстава. Први пут устаници су се сукобили са фашистичком војском 11. септембра 1941. године када се одиграо напад на Зворник од стране устаника, а саме борбе вођене су у близини цркве. Партизанске јединице су 4. јула 1943. године извеле напад на град и освојиле га, а у њиховим рукама је остао до 8. јула када су се под великом борбом морали повући, а највеће борбе уз употребу артиљерије и тешких митраљеза вођене су у реону гдје се налази храм. Трећи пут су борбена дејства вођена приликом повлачења окупационих снага из Зворника 1945. године, када је кориштена тешка артиљерија. С обзиром да се храм налазио у близини или у самом центру борбених дејстава, током Другог свјетског рата је био оштећен.
Након ослобођења и стварања комунистичке државе наступиле су друштвене вриједности које нису биле наклоњене Српској Православној Цркви, те прва значајнија обнова зворничког храма бива тек у вријеме протојереја Тодора Трипуновића 1965. године и у вријеме протојереја Зарије Зарића 1975. године. Након ове обнове чином малог освећења храм је освештао Епископ зворничко-тузлански Лонгин (Томић) на Митровдан 1975. године. Током деведесетих година храм је поново обновљен и урађена је фасада. У порти је подигнут објекат за паљење свијећа са сувенирницом, а радови на фасади су извођени и 2013. године. Током 2018. и 2019. године извршено је санирање влаге у храму, урађен гранитни под, промијењена је столарија, измијењене су електро инсталације и омалтерисана је унутрашњост храма и започет фрескопис. Чином малог освећења храм је освештао епископ зворничко-тузлански Фотије 07. јула 2020. године.
Храм је дјелимично живописао у периоду од 1982. до 1985. године академски сликар Димитрије Риђички из Новог Сада. Исти умјетник је, између осталих дјела, осликао и иконостас у храму Светих Јоакима и Ане у Дубници, живописао је храм Светог Николаја у Жабљу. Живопис је завршио 2021. године Гојко Ристановић из Београда, а освештан је руком Епископа зворничко-тузланског Фотија на празник Рођења Светог Јована Крститеља 2023. године. Нови иконостас израдио је 1985. године Милан Милошевић из Прељине код Чачка, са синовима Драганом и Момчилом, а иконе на иконостасу живописао је Драган Марунић из Београда.
Протонамјесник Немња Ерак
Извори:
Након престанка помињања Сребреничке митрополије 1453. године није јасно дефинисан постанак митрополије Зворничке. Постоји неколико претпоставки о настанку епархије и уређењу Цркве на овим просторима. Не искључујући ниједну од њих, казаћемо да је простор сјевероисточне Босне све до укидања Пећке патријаршије био у њеном саставу и да канонски улази у састав црквених јединаца које су предводили насљедници на трону Светога Саве Српског. Друга теза која се са сигурношћу може поставити јесте да је историја црквене организације у овим крајевима уско повезана са доласком Отоманске империје и успостављањем Зворничког санџака. Након укидања Пећке патријаршије 1766. године, њен дотадашњи канонски простор јужно од Саве и Дунава припао је Цариградској патријаршији, а српски митрополити и епископи замијењени су Грцима. Изузетак таквих новонасталих прилика није била ни Зворничка митрополија, чије је сједиште било у граду Зворнику до 1852. године када у вријеме реформи Омер-паше Латаса сједиште бива премјештено у Тузлу, за вријеме столовања митрополита зворничког Агатангела. За разлику од других фанариотских епископа, грчки митрополити на зворничкој катедри нису оставили првенствено негативан траг свог рада. Знали су имати слуха за српски народ, а неријетко су подржавали његове тежње за слободом, због чега су морали бјежати са своје катедре. Зворник, Доња Тузла, Брчко, Бијељина, Модрича и Градачац су биле црквене општине које су предњачиле у својој организацији.
С обзиром да је Зворник био сједиште епископа, он је имао и своје молитвено мјесто, али према правилима и законима Отоманске империје храмови се нису могли правити од чврстог материјала. Прије свега користило се дрво које је било лако доступно, а тиме се нису кршила строга шеријатска правила. Током првих стољећа отоманске власти у Босни и Херцеговини хришћанским поданицима било је дозвољено да обнављају цркве које су ту постојале прије њиховог доласка, а те обнове биле су јасно регулисане издавањем берата и других правних аката да обновљене грађевине не могу превазилазити димензије првобитних.
Досадашња историјска истраживања нису открила како је изгледао храм у Зворнику почетком 19. вијека, каквих је био димензија и шта је имао од инвентара. Како је ту било сједиште митрополита можемо само да кажемо да је незамисливо да Зворник није имао богослужбено мјесто.
Што се тиче молитвеног мјеста професор Миленко Филиповић у свом раду Почеци и прошлост Зворничке митрополије за изградњу храма наводи годину 1823, позивајући се на Љ. Стојановића и његово дјело Стари српски записи и натписи. М. Филиповић каже да је нови храм у Зворнику саграђен 1823. године, управо наводећи Љ. Стојановића као извор. Ова година се сигурно може узети у обзир као вријеме обнове тадашњег храма и црквеног живота у Зворнику након Првог и Другог српског устанка. Претпоставка је да су се локалне отоманске власти одобровољиле у страху од дизања устанка са ове стране Дрине. Како би примирили православно становништво дозволили су обнову и изградњу, вјероватно, оштећеног или порушеног молитвеног мјеста током турбулентног периода Првог и Другог српског устанка. Претпостављамо да је дошло до скрнављења објекта од стране исламизираног становништва или османлијских власти као одговор на учешће Срба Зворника, Бијељине и Јање у Првом српском устанку. Каснији истраживачи су само преузимали овај податак без осврта на чињеницу да је храм у Зворнику својим димензијама и начином израде од чврстог материјала тешко могао бити подигнут 1823. године у облику у којем постоји данас. Наведене околности нас упућују на основану претпоставку да је храм у Зворнику изграђен у периоду изградње православних храмова у Босни и Херцеговини након реформи које је спровео Омер-паша Латас половином 19. вијека. Филиповић је највероватније писао о некој обнови или подизању претходног храма-келије, јер свакако му је био доступан свештеник Драгомир Остојић, парох у Зворнику до 1941. године, који у Љетопису храма из 1909. године даје опис градње данашњег храма, а у другом Љетопису 1938. годинедаје још прецизније податке о градњи храма. Свештеник Драгомир Остојић је могао непосредно свједочити о овоме М. Филиповићу током прикупљања грађе за његов рад прије Другог свјетског рата.
У Љетопису зворничке парохије из 1909. године, чији је препис прослиједио свештеник Драгомир Остојић Епархијском црквеном суду 1909. године, пише да је садашњи храм подигнут на мјесту дотадашње цркве од дрвене грађе која је била посвећена Рођењу Светог Јована Крститеља. Овај израз потврђује да је у Зворнику постојао храм и да је у потпуности одговара приликама времена у којима је постојао. Дакле, то је била мања дрвена црква, келија која је била посвећена као и каснији храм истом празнику, а до изградње новог храма долази вјероватно због промјене друштвених околности у Босни и Херцеговини, увећања броја православних житеља у Зворнику, као и њихове финансијске моћи да подигну један овакав храм. Свједочење свештеника Драгомира Остојића јесте врло драгоцијено, јер он је син свештеника Василија Остојића који је био зворнички парох у вријеме подизања храма и могао је своме сину да вјеродостојно пренесе све околности и прилике у вези градње храма у Зворнику.Међутим, један детаљ у наведеномЉетописузаслужује посебну пажњу. Наиме, у Љетопису се каже да су темељи храма постављени 1867. године, а да је храм освећен 1869. године руком зворничког митрополита Дионисија Илијевића. Истакнута годинаосвећења је неподударна са годинама столовања Епископа Дионисија Илијевића на трону зворничких митрополита. Митрополит Дионисије је столовао у два наврата као митрополит зворнички први пут од 1865. до 1868. године, а други пут знатно дуже од 1873. до 1891. године. У Љетопису се наводи да је он осветио 1869. године „о Духовима“ храм у Зворнику. Протојереј Павле Катанић, парох бијељински, пред Други свјетски рат оставља спис који је пронађен 2008. године. У том Љетопису о храму Светог великомученика Георгија у Бијељининаводи да је храм осветио зворнички митрополит Пајсије 1869. године. Дакле,податак из Љетописа 1909. о години освећења храма дефинитивно није тачан, а то потврђује податак из Љетописа 1938. године истог аутора, гдје се наводи да је храм осветио митрополит зворнички Дионисије Илијевић 1868. године на празник Светог пророка Илије. Ако прихватимо овај податак онда имамо могућност трдити да је и прота Павле Катанић унио тачан податак о освећењу бијељинског храма 1869. године.
Љетописи зворничке цркве нам свједоче да је храм подигнут на каменим темељима, озидан циглом и покривен цријепом. Мајстор је био Таса Наумовић, чије презиме аутору оба љетописа није било познато, али на основу досадашњих истраживања може се закључити да је ријеч омајстору Таси Наумовићу. Таса је био мајстор који је за свој рад плаћен 1080 дуката, а укупни трошкови градње износили су 4000 дуката. План цркве је израђен у Шапцу одакле је био мајстор Таса Наумовић. Породица Нумовић је доселила у Шабац из Крушева, вароши недалеко од Охрида, која је током 18. вијека насељена избјеглицама из Москопоља – Цинцарима, између осталог познатим и по неимарској вјештини. Овај неимар је градио цркве у Лозници, Обудовцу, Тузли, Брчкоми вјероватно у Бијељини. Упоређујући два љетописа о храмовима у Бијељини и Зворнику претпостављамода је неимару Таси Наумовићу било потребногодину данада сагради прво храму Зворнику, а затим за исти временски рок и храм у Бијељини који је освећен 1869. године. На основу досадашње историографије немогуће је са сигурношњћу потврдити да је Таса Наумовић градиои храм у Бијељини, али на основу архитектуре храма која је готово истовјетна архитектури зворничког храма може се извести такав закључак. На основу упоређивања храма у Зворнику са храмом Светог Георгија у Бијељини закључујемо да је ријеч о двије готово истовјетне грађевине са по једном дрвеном куполицом. Навели смо да су храмови у Зворнику и Бијељини грађени шездестих година 19. вијека. У наредној деценији, након изградње храма у Лозници са три куполице, такав храм Таса Наумовић је градио и у Обудовцу. Такође, на основу сачуване старе разгледнице из Брчког видимо да је и тамошњи храм, грађен 1874. године, био са три дрвене куполе, а Живко Црногорчевић у својим мемоарима наводи Тасу као градитеља конака у Брчком. Међутим, може се поуздано закључити да је и храм у Брчком подигао исти мајстор. Изградња храмова са једном или више купола јавља се нарочито од друге половине 19. вијека и то почиње да буде одлика црквеног градитељства у Босни и Херцеговини након једног периода застоја у нашем градитељству који је почео крајем 17. вијека као посљедица аустријско-турских ратовања на простору сјевероисточне Босне. Дакле, овај период пред аустроугарску окупацију и након реформи које је у Босни и Херцеговини за двије године спровео Омер-паша Латас, представља обнову византијског и националног насљеђа, те у одређеној мјери градитељи се угледају на српску средњовјековну традицију и управо се ту може удјенути и храм Рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику.
Прилоге за изградњу храма су највише давали Срби – Зворничани, а према свједочанству проте Драгомира Остојића из 1909. године помоћ за изградњу дошла је и из Србије у износу од 10.000 гроша, што се потврђује и у Љетопису из 1938. Године. Иконостас за храм је донешен из Лознице и дар је тамошњих Срба. Ипак, највећи допринос градњи дали су: Стеван Ковачевић са својим синовима Алексом, Милошем и Манојлом, Тривко Ристић и прото зворнички Василије Остојић. Као доказ за градњу храма у вријеме проте Василија Остојића може послужити и оригинални портрет овог свештеника из 1912. године на којем је поред њега осликан и храм, што се може довести у везу са осликавањем на фрескама ктитора и неимара храмова током средњовјековне историје. Прота Василије је са већ наведеним парохијанима 1872. године приложио звоно, на коме је стајао текст: „Ово звоно приложише цркви зворничкој Милош Ковачевић, Тривко Ристић и поп Василије Остојић“. Звоно је изливено у Пешти, а пренешено је из Лознице преко скелее на Шепку сакривено у бурету меда. Двије године након употребе звоно је конфисковала локална отоманска власт и држала га у кули доњег зворничког града. Према Љетопису поред овог звона ту се чувало и звоно заробљено у Лозници крајем Првог српског устанак, тачније 1815. године. На овом звону је стајао натпис: “Сије звоно приложи г. Антон Богићевић војвода ко храму Покрова Матере Божје у Лозници љета 1811. Богић, (Ј)Ефта, Милош, синови его“. Након доласка аустријске војске 1878. године и заузимања Зворника, прото Василије је од команданта тражио и добио оба звона, а она су се налазила на зворничком храму све до Првог свјетског рата. Љетопис биљежи и то да се литургија служила на антиминсу који је осветио митрополит Стефан Стратимировић 11. октобра 1803. године.
Након завршетка изградње храма није наступило никакво благостање за зворничке Србе, који су били у сталном страху од одмазде локалних власти, јер су Османлије настојале да утврде границу према кнежевини Србији. Ништа боља ситуација није била ни након доласка аустријске власти у Босну и Херцеговину, јер је монархија радила на раздвајању Срба са обе стране Дрине, сводећи контакте становништва на најмању могућу мјеру. Ово се односило како на културне, просвјетне тако и економске односе православног српског живља са обе стране Дрине. Сталним утицајима на рад српских школа, црквеношколских општина, утицајима при избору епископата и тихој асимилацији, те оспоравању народног језика и писма, аустријске власти су довеле Србе у ситуацију да су покретали борбу за црквено-школску аутономију.
Након Сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата, Зворник се нашао у зони борбених дејстава, а локални Срби бивају хапшени као државни непријатељи. Међу првима је ухапшен и свештеник из Козлука свештеномученик Петар Лазаревић, а објешен је у Тузли 24. августа 1914. године. Страдање дрињачког пароха Тимотија Поповића у близини данашњег гробља у Каракају даје слику околности у којима су живјели православни Срби. Након завршетка рата и васпостављањем јединствене Српске Православне Цркве наступа период када почиње обнова црквеног живота на простору епископије зворничко-тузланске, а што је нарочито изражено избором за епархијског архијереја Нектарија (Круља) 1928. године.
Зворнички храм је претрпио оштећења током рата. Са храма су током Првог свјетског рата однесени веће и мање звоно, а средње је остало. Тек године 1927. храм добија новатри звона. Међуратни период црквеног живота на простору Епархије зворничко-тузланске уско је везан за дјело и рад епископа Нектарија, гдје се он показао као велики обновитељ и градитељ, како материјалног тако и духовног живота. Истакао се као један од заговорника богомољачког покрета чије је дјеловање било изузетно снажно и распрострањено у Епархији зворничко-тузланској. Богомољачки покрет је нарочито био прихваћен на Мајевици, у Брчком, Бијељини и Зворнику. Забиљежено је да је 1933. године у манастиру Тавна одржан сабор покрета којем је присуствовао и Свети Николај Жички и Охридски. Ово ће се нарочито осјетити након Другог свјетског рата када је десетковано епархијско свештенство и монаштво обнављано управо из богомољачких породица, упркос изузетно насилној атеистичкој пропаганди у послератном периоду.
Почетком Другог свјетског рата Зворник, као и цијела Босна и Херцеговина, улази у састав Независне државе Хрватске. Страдање свештенства и народа поприма до тада невиђене размјере, а зворнички свештеници бивају интернирани у логор Цапраг. Током рата спаљен је одређен дио црквеноопштинске архиве и богослужбених књига, а само захваљујући парохијанима Станку Николићу и Марку Благојевићу, њиховим преговорима, молбама и убјеђивањима спашен је звонички храм од рушења. Тешку судбину са народом је дјелило и српско православно свештенство. Тако су преко Тузле протјерани за логор у Цапрагу код Сиска свештеници Милан Петковић из Дрињаче, Драгомир Остојић из Зворника, Јован Лазаревић из Козлука, и други. Зворнички парох Драгомир Остојић из логора бива протјеран у Србију, те се настањује у Бањи Ковиљачи гдје почетком септембра 1941. године страда од артиљеријске гранате.
У ближој или даљој околини храма Рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику десила су се три случаја вођења борбених дејстава. Први пут устаници су се сукобили са фашистичком војском 11. септембра 1941. године када се одиграо напад на Зворник од стране устаника, а саме борбе вођене су у близини цркве. Партизанске јединице су 4. јула 1943. године извеле напад на град и освојиле га, а у њиховим рукама је остао до 8. јула када су се под великом борбом морали повући, а највеће борбе уз употребу артиљерије и тешких митраљеза вођене су у реону гдје се налази храм. Трећи пут су борбена дејства вођена приликом повлачења окупационих снага из Зворника 1945. године, када је кориштена тешка артиљерија. С обзиром да се храм налазио у близини или у самом центру борбених дејстава, током Другог свјетског рата је био оштећен.
Након ослобођења и стварања комунистичке државе наступиле су друштвене вриједности које нису биле наклоњене Српској Православној Цркви, те прва значајнија обнова зворничког храма бива тек у вријеме протојереја Тодора Трипуновића 1965. године и у вријеме протојереја Зарије Зарића 1975. године. Након ове обнове чином малог освећења храм је освештао Епископ зворничко-тузлански Лонгин (Томић) на Митровдан 1975. године. Током деведесетих година храм је поново обновљен и урађена је фасада. У порти је подигнут објекат за паљење свијећа са сувенирницом, а радови на фасади су извођени и 2013. године. Током 2018. и 2019. године извршено је санирање влаге у храму, урађен гранитни под, промијењена је столарија, измијењене су електро инсталације и омалтерисана је унутрашњост храма и започет фрескопис. Чином малог освећења храм је освештао епископ зворничко-тузлански Фотије 07. јула 2020. године.
Храм је дјелимично живописао у периоду од 1982. до 1985. године академски сликар Димитрије Риђички из Новог Сада. Исти умјетник је, између осталих дјела, осликао и иконостас у храму Светих Јоакима и Ане у Дубници, живописао је храм Светог Николаја у Жабљу. Живопис је завршио 2021. године Гојко Ристановић из Београда, а освештан је руком Епископа зворничко-тузланског Фотија на празник Рођења Светог Јована Крститеља 2023. године. Нови иконостас израдио је 1985. године Милан Милошевић из Прељине код Чачка, са синовима Драганом и Момчилом, а иконе на иконостасу живописао је Драган Марунић из Београда.
Протонамјесник Немња Ерак
Извори:
- Љетопис храма Рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику из 1909. године, Архив епархије зворничко-тузланске, Фонд старих Љетописа
- Љетопис храм Рођења Светог Јована Крститеља у Зворнику из 1938. године, Архив Епархије зворничко-тузланске, Фонд старих Љетописа
- Љетопис српске православне парохије бијењинске градске 1940. године, Архив Епархије зворничко-тузланске, Фонд старих Љетописа
- Шематизам епархије зворничко-тузланске, Тузла 1978;
- Други шематизам епархије зворничко-тузланске 2015. године, Бијељина-Тузла 2015;
- Мазалић Ђоко. Звоник (Зворник) стари град на Дрини, Прилог босанској архитектури средњег века и турског времена. Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине. 1955; св. X: стр. 73–115.
- Гаврановић Данило, Непознати примјерак Служабника Божидара Љубавића – Горажданина из Библиотеке Епархије зворничко-тузланске, у: Српска Горажданска штампарија у свјетлости науке и културе, Зборник радова са научног скупа Пале 8 новембар 2019, удружени издавачи 2020.
- Грујић М. Радослав, Зворничка епархија. у: Станојевић С. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка. Књ. 1, А-З. Загреб: Би- блиографски завод; 1925. р. стр. 806.
- Црногорчевић Живко, Мемоари Живка Црногорчевића : (из Тузле) приредио Миленко Филиповић, Сарајево 1966.
- Шево Љиљана, Босна – земља која се повија али не мијења? Осврт на архитектуру православних цркава у Босни и Херцеговини од 1851. до 1875. године, (545–564), у: Андрићев Латас, Грац, Букурешт, Београд, Бањалука: Удружени издавачи.
- Митровић Борјан, Неовизантизам и национални стил у српскоправославној сакралној архитектури у Босни и Херцеговини од средине 19. вијека до 1878, у Осам вијекова вијекова митрополије дабробосанске, зборник радова Фоча 2021, Пале, Бањалука: Удружени издавачи, 2022.
-
