Проф. Др Ксенија Кончаревић: ПРОРОК И ТАЈНОВИДИЛАЦ ДОСТОЈЕВСКИ (ПРВИ ДЕО)


Достојевски је проживео дубоко трагичан живот. Његова усамљеност је била безгранична. Генијални увиди аутора „Злочина и казне“, „Идиота“, „Браће Карамазових“, „Кротке“ били су неприступачни за савременике, који су видели у њему само проповедника хуманости, песника «понижених и увређених», «јадника». Људима XIX-ог века свeт Достојевског чинио се фанатастичним. Тургењев, Гончаров и Лав Толстој су епски представљали неуништиви поредак руског «космоса», – а Достојевски је викао, да је тај «космос» климав, да се испод њега комеша хаос. Усред свеопштег благостања једино је он говорио о кризи културе и надолазећим на свет нечувеним катастрофама. Ишчашеност и очајање аутора «Записа из подземља» чинили су се саврeменицима чудаштвом и болешћу. Достојевски је био прозван «болесним, суровим талентом» и убрзо заборављен. Духовна веза између писца и генерација 80-их и 90-их година се прекинула. Почетком XX-ог века, пред прву руску револуцију, символисти су „открили“ Достојевског. Историјске основе руског живота су се уздрмале; родиле су се нове душе, са новим трагичним осећањем света. Аутор „Злих духова“ је постао њихов учитељ; они су били захваћени његовим пророчким немиром (забринутошћу). У књигама и чланцима Н. Берђајева, Д. Мерешковског, С. Булгакова, А. Вољинског, В. Иванова и В. Розанова по први пут се раскрила философска дијалектика Достојевског, по први пут је била оцењена духовна револуција, коју је он произвео. Стваралаштво писца је задобило трећу димензију: метафизичку дубину. Заслуга је символиста – надилажење чисто психолошког приступа творцу „романа-трагедија“. XX век је увидео у Достојевском не само талентованог „психопату“, већ и религиозног мислиоца.
 
Друго „откриће“ Достојевског догодило се после револуције 1917. године. Током 1905. катастрофа се само предосећала и јављала у виду потмулих подземних удара, да би се 1917. распалила. Са самозадовољним „културним“ благостањем XIX века било је заувек завршено. Русија, а са њом и читав свет, ступали су у страшну еру непознатих социјалних и духовних потреса; предосећања аутора „Злих духова“ су се оправдала. Катастрофични поглед на свет „болесног талента“ постао је духовна клима епохе.
 
У историји изучавања Достојевског, 1921. година – у којој је обележено 100 година од пишчевог рођења – важан је датум. У Русији и иностранству појављује се низ младих истраживача (А. Долињин, В. Комарович, Л. Гросман, Г. Чулков, В. Виноградов. Ј. Тинјанов, А. Бем), који започињу научно-историјско-литерарно изучавање стваралаштва великог писца. Објављују се архиви, издају се непозната или заборављена дела Достојевског, појављују се његова сабрана писма; знатно се обогаћује мемоарска литература, излазе многобројне монографије и зборници чланака.
 
Поколење символиста открило је Достојевског – философа; поколење потоњих проучавалаца открива Достојевског – уметника. Мит о естетској безобличности и стилској немарности аутора „Карамазових“ коначно је срушен. Изучавање поетике писца, његове композиције, технике и стила уводи нас у естетски свет великог романсијера.
 
Константин Мочуљски један је од првих православних проучавалаца Достојевског. Предавао је на Софијском универзитету, а од 1922. на руском одељењу Сорбоне (до 1940. или 1944. г). Од 1934. предаје на Свето-Сергијевском богословском институту у Паризу. Ево како он карактерише живот и стваралаштво високоврхог генија руске и светске литературе:
 
„Живот и стваралаштво Достојевског су нераздељиви. Он је „живео у литератури“; она је била његово животно дело и трагична судбина. У свим својим делима он је решавао загонетку своје личности, и говорио само о ономе што је лично преживео. Достојевски је увек тежио форми исповести; његово стваралаштво се раскрива пред нама, као једна огромна исповест, као целосно откривење његовог универзалног духа“.
 
Достојевским се од православних мислилаца веома усппешно бавио и архиепископ Јован Шавовској. „Човек је створен за рај и не може се умирити, док не нађе рај. Као риба, избачена на песак несавршених вредности, човек се својом дубином отима ка стихији, која му је сродна.
 
Достојевски је знао за ово начело раја. И знао је да срећу достиже само онај, ко зна за нешто што је веће од среће. Усред својих стваралачких замисли и животних страдања Достојевски је схватао, да пуноћа живота није само у побеђивању зла, већ и у победи над неверним добром. „Срећа је у чистом погледу и у беспрекорности срца, а не у „спољашњем““, – каже он. И верује у неопходност, целебност и непобедивост ватреног добра. Прва пројава овакве вере у човеку јесте осећање одговорности – не само за своје зло, него и за опште зло. Како је без овога могуће социјално устројавање људи? Преставши да будемо носиоцима добра, сами то не примећујући, ми ширимо зло. И идући по улици са злим изразом лица, сматра Достојевски, може се ранити душа детета, које пролази поред нас и зачети у њему зло.
 
Постоји кружна порука добра и зла. Пожар у стану мог суседа је и мој пожар; мој пожар је и пожар мог суседа. Ми људи смо повезани као удови једног тела. Међу нама је мноштво непоновљивих лица, али је природа једна. И због тога су пророци и писци-духовидци – наше општечовечанско добро, а доктринери, који не верују ни у душу човека, ни у Бога Живога – заједничка наша болест, заједничка несрећа“.
 
Професор др Ксенија Кончаревић

Извор: Чудо

Од истог аутора:

ДОЖИВЉАВАМО МЕТАСТАЗУ ЛИБЕРАЛНОКАПИТАЛИСТИЧКОГ ПОРЕТКА
 

 

ДОСТОЈЕВСКИ КСЕНИЈА КОНЧАРЕВИЋ