О. ИГОР ФОМИН - НА ПРАВОМ ПУТУ
У мојој свештеничкој пракси је био један необичан случај. Једном ме је рођака из забитог села замолила да дођем како бих помогао да се сагради нешто налик на прелаз преко реке. „Марљиви“ сељани су стари мост размонтирали и дали у старо гвожђе. Дошао сам, али нисам одмах могао да се латим посла. Тетка је хтела да ми прво покаже свој молитвени дом* у суседном селу, полуразрушену цркву у суседству, а уз то је молила и да свратимо у продавницу. Све смо то обишли, погледали, урадили. Чинило се да може да се започне посао, али ништа од тога. Стално су нас задржавали. У молитвену кућу је дошла удовица, замолила да одслужим парастос за њеног мужа. Причљиве тете су моју рођаку у продавници задржале још петнаестак минута. На путу у цркву нас је зауставио директор школе и стао да прекорева моју рођаку због њеног немарног ђака. Нервирао сам се. Времена је било све мање. Најзад смо ипак сели у кола, спремни да идемо до реке. И управо у том тренутку се однекуд појави и закуца на прозор чудни млади човек, од око 29 година, са наочарима, сав зајапурен, задихан.
Пита: ‒ Да нисте из цркве?
Кажем: ‒ Јесам. ‒ Свештеник? ‒ Да. ‒ Знате, ја идем да се обесим. Желим пре тога да се код Вас исповедим.
Имао је жестоке породичне свађе, мушко самољубље и понос су били крајње повређени. А један грех, као што је познато, за собом вуче други, и тако све до помисли о самоубиству. Имао сам са собом и требник, и Јеванђеље, и крст. Изашао сам, све сам то узео, ставио на себе епитрахиљ, прочитао предвиђене молитве, сместивши се у разрушеном звонику са „пећинским сликарством“ на зидовима. На средини је зјапила јама у којој је ложена ватра, очигледно су ту нешто раније пекли ражњиће. Саслушао сам веома дугу исповест тог младог човека. Време је неприметно пролетело, али, како се после испоставило, разговарали смо веома дуго. И човек се предомислио, није се убио. Милошћу Божјом до данас је жив и здрав, размотрио је свој живот, схватио своје грешке. Живот је био спасен! И ево шта сада мислим. Слава милостивом Богу Који је одвео свештеника 400 километара од његове куће, задржао га где треба и колико треба да би дао могућност очајном човеку да закуца на прозор његовог аутомобила и да потом стане на прави пут. Тај момак је ту могућност искористио. Свака му част.
протојереј Игор Фомин
*Код православних у Русији се тако називају посебне куће у којима је, уколико нема цркве, дозвољено служење Литургије на преносивом антиминсу.
Пита: ‒ Да нисте из цркве?
Кажем: ‒ Јесам. ‒ Свештеник? ‒ Да. ‒ Знате, ја идем да се обесим. Желим пре тога да се код Вас исповедим.
Имао је жестоке породичне свађе, мушко самољубље и понос су били крајње повређени. А један грех, као што је познато, за собом вуче други, и тако све до помисли о самоубиству. Имао сам са собом и требник, и Јеванђеље, и крст. Изашао сам, све сам то узео, ставио на себе епитрахиљ, прочитао предвиђене молитве, сместивши се у разрушеном звонику са „пећинским сликарством“ на зидовима. На средини је зјапила јама у којој је ложена ватра, очигледно су ту нешто раније пекли ражњиће. Саслушао сам веома дугу исповест тог младог човека. Време је неприметно пролетело, али, како се после испоставило, разговарали смо веома дуго. И човек се предомислио, није се убио. Милошћу Божјом до данас је жив и здрав, размотрио је свој живот, схватио своје грешке. Живот је био спасен! И ево шта сада мислим. Слава милостивом Богу Који је одвео свештеника 400 километара од његове куће, задржао га где треба и колико треба да би дао могућност очајном човеку да закуца на прозор његовог аутомобила и да потом стане на прави пут. Тај момак је ту могућност искористио. Свака му част.
протојереј Игор Фомин
*Код православних у Русији се тако називају посебне куће у којима је, уколико нема цркве, дозвољено служење Литургије на преносивом антиминсу.
