Михајло Пупин је рођен 1854. године, а из родног Идвора, у Банату, послије школовања у Панчеву и Прагу, отишао је 1874. у САД, гдје је завршио Колумбија универзитет у Њујорку.
 
Ту је, потом, био професор теоријске физике и 40 година предсједник Института радио-инжењера.
 
Електрични резонатор, помоћу којег је преко истог проводника могућ истовремени пренос вијести на различитим таласним дужинама, био је први од његових многобројних проналазака.
 
Својим највећим открићем - самоиндукционим калемовима /Пупинови калемови/ омогућио је пренос телефонских разговора на велику даљину.
 
Такође, открио је секундарне радијације рендгенских зрака, електромагнетске детекторе и написао универзитетски уџбеник термодинамике.
 
Пупин је за научни рад 1920. године одликован Едисоновом медаљом. Написао је књигу о свом животу "Од пашњака до научењака".
 
Године 1924. добио је Пулицерову награду, а његово име носе лабораторије физике Колумбија универзитета.
 
Краљевина Србија именовала је 1912. године Пупина за почасног конзула у САД.
 
Ову дужност обављао је све до 1920. године. Са те позиције он је много допринио успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, касније Краљевине Југославије, и САД.
 
Пупин је по завршетку Првог свјетског рата, као тада већ познати и признати научник, али и политички утицајна фигура у Америци, утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције, када је одлучивано о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Извор: Глас Српске

 

МИХАЈЛО ПУПИН