ЂУРЂЕВДАН - КРСНА СЛАВА ОПШТИНЕ ЛОПАРЕ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у Лопарама на обиљежавању крсне славе Свети великомученик Георгије-Ђурђевдан коју обиљежава ова мајевичка општина. Ове године на исти дан прослављамо и Васкрсни понедељак у току Светле седмице.
Мноштво вјерног народа и дјечице на челу са протојерејем Спасојем Радовановићем дочекало је свог епископа пожеливши му топлу добродошлицу са ријечима 'Благословен који долази у име Господње'.
Владика Фотије се обратио вјерном народу пригодном бесједом говорећи о данашњем празнику, али и о актуелним дешавањима:
Увек када долазимо у Лопаре, долазимо радосни, пуног срца, јер се осјећамо пријатно у овом мјесту - нашем српском, православном, светосавском где Црква живи, народ иде у цркву и моли се Богу и то је већ једна древна традиција која се наставља у наше вријеме - заједно са нашим властима, ту је брат Радо, начелник, заједно са сарадницима који су људи при Цркви са својом народом и деле добро и зло. Буде у животу и доброг и нешто што није толико добро. Ми смо ових дана у највећем празнику, славимо Васкрсење Христово, пре тога смо обиљежили Велики Петак, Распеће и Крст Христов, то је живот, нема без крста ни васкрсења, без крста нема победе у било чему. Водити град, општину, школу, све је повезано са крстом и васкрсењем. Зато кад дођемо у Лопаре осјећамо присуство благодати Божије и духа Васкрсења, наде и оптимизма, духа јединства, јер овде често долазе наши људи који су у дијаспори али су везани за свој крај и ми се надамо да ће се једном, кад им дијаспора досади, вратити овде и опет живети са својим народом.
Данас наша Црква поред Васкрса, празнује и великог угодника Божијег – светога Георгија Победоносца који је пострадао у 4. веку раног Хришћанства, али његова успомена постоји до дан данас. Славе га многи Срби, у Русији је поштован, у Грчкој, на истоку у Сирији, на Синају, у Палестини и на многим местима. Велики светитељ Божији и мученик. Требамо да се угледамо на њега, да се молимо Богу, да побеђујемо своје слабости и да се боримо против онога што мислимо да не можемо победити. Ту су светитељи, ту је Бог да нам помогне. Честитамо свима онима који данас славе светог Георгија. Данас ће бити свечано у многим домовима наших православних Срба где год да живимо. То је за нас утеха и радост.
Ми ускоро имамо наш Сабор архијереја Српске Православне Цркве на коме се расправља тематика везана за читаву годину на све четири стране света, где год Срби живе и православна Црква постоји. Ове године ће бити тема да се у Уставу СПЦ дефинишу титуле епископа и епархија. То је раније рађено, али је то било у време после рата и криза, па то није могло најбоље да се дефинише. Сада је дошло време, ако Бог да, постоји могућност, ми радимо на томе по црквеном благослову и типику, да наша епархија врати статус митрополије како је и имала до 1920. године. Те године је било уједињење цркве у Сремским Карловцима и наш митрополит Иларион (Радонић) је отишао као митрополит у Сремске Карловце, а вратио се као епископ. Жртвовали смо своју титулу митрополије ради једиства Цркве, да бисмо добили Патријарха који је добио титулу Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Међутим сада се ради на ревизији тог устава и по многим члановима он ће бити другачији од оног какав је био до сада. Титуле могу да значе нешто, а и не морају, али у крајњем случају ми хоћемо да имамо оно што смо имали кроз историју, а то је да се овом дијелу врати титула митрополије. Све наше старе књиге када отворимо у њима пише Митрополија зворничко-тузланска. Молим вас да се молите Богу са нама да нам то Бог услиши, да Црква благослови и да ми ако Бог да то да вратимо.
Прошли пут сам говорио у Лопарама о јединству са Македонцима, па су то неки људи добро прихватили, неки нису. Црква мора да живи, морамо да се боримо за оно што је позитивно, за оно што је у традицији Цркве, не желимо ништа да отимамо, желимо само оно што је и било, јер тиме би се вратило и достојанство овом крају, тиме би се исправиле и неке историјске неправде и тиме би смо спречили такозвану босанизацију цркве на подручју Босне и Херцеговине, јер и такве идеје постоје. Било је људи који су говорили: Ми нећемо ићи по белу пану у Београд, ми ћемо имати белу пану у Сарајеву. О томе се мора размишљати и добро промислити, и зато ова идеја да у БиХ и Републици Српској буде још нека митрополија мислим да има смисла духовног, црквеног, историјског, културног како год хоћемо, само ако озбиљно размишљамо. Ми смо се ухватили у коштац са тим, па како Бог да, не желимо ништа на силу да радимо. Ја сам први пут ту мисао рекао у Зворнику. Тамо је било старо седиште Митрополије зворничке до 1852.године када је пренешено у Тузлу и од после овог рата је у Бијељини. Ми смо папире припремили и ми ћемо комисији доставити и то ће ићи својим током. Вас молим да се молите Богу да то буде благословено и да се то учини.
Молимо се Богу да све буде добро и да се у Лопаре враћају људи из иностранства. Има много наших људи у дијаспори који би се вратили, али је битно да не дозволимо да имамо исти закон као што је у Аустрији, у Немачкој, у Западној Европи, по питању родне теорије, једне декадентне теорије која уствари унижава човека. Не учи о човеку као о икони Божијој, не учи о човеку као о свештеном лицу, човек ће робот постати, машина. Са њим можеш дигитално управљати, поставити му чип и управљати њиме као са игрицом. Та дехуманизација човека или трансхуманизам како они то зову. Желе да обједине машину и човека и да тај човек буде доминантнији од нас других. А уствари он губи личност, губи душу, губи све. Ако дозволимо да се та теорија уведе код нас, онда се наши људи неће враћати, рећи ће: Па шта, моја деца уче исто и у Бечу, учиће у Лопарама тако, у Бањалуци, у Бијељини. Ми треба да сачувамо нашу област у оквиру нашег предања, наше културе, нашег језика и наших обичаја. Ако тако буде било они ће рећи: Досадило ми је у Канади, хоћемо у нашу Србију у нашу Републику Српску. Тамо ћу ја бити оно што јесам, православни Србин са својим обичајима са својом вјером, културом и тако даље. То би требало разумети, ја понављам као папагај, а да ли ће неко чути питање је.
Још једном, честитамо крсну славу општини Лопаре. Желимо да ово мјесто напредује и да буде мјесто јединства, мира, заједништва и да се налазе увек најбоља решења за овај град и ове људе који ту живе за ову децу која су прави мали светосавци.
Нека сте Богом благословени, живели и свако вам добро, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали у Христовој оданости и братској љубави: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Светог Николаја на Озрену; протојереј-ставрофор Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански; протонамјесник Душко Ђурић и јереј Остоја Дикић, пароси мачковачки, као и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
Након што је освештао славске дарове, Преосвећени Владика Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом г-дином Цвјетком Митровићем.
Као продужетак молитвеног сабрања уприличена је трпеза љубави за све присутне у организацији општине Лопаре и њеног начелника господина Раде Савића.
Мноштво вјерног народа и дјечице на челу са протојерејем Спасојем Радовановићем дочекало је свог епископа пожеливши му топлу добродошлицу са ријечима 'Благословен који долази у име Господње'.
Владика Фотије се обратио вјерном народу пригодном бесједом говорећи о данашњем празнику, али и о актуелним дешавањима:
Увек када долазимо у Лопаре, долазимо радосни, пуног срца, јер се осјећамо пријатно у овом мјесту - нашем српском, православном, светосавском где Црква живи, народ иде у цркву и моли се Богу и то је већ једна древна традиција која се наставља у наше вријеме - заједно са нашим властима, ту је брат Радо, начелник, заједно са сарадницима који су људи при Цркви са својом народом и деле добро и зло. Буде у животу и доброг и нешто што није толико добро. Ми смо ових дана у највећем празнику, славимо Васкрсење Христово, пре тога смо обиљежили Велики Петак, Распеће и Крст Христов, то је живот, нема без крста ни васкрсења, без крста нема победе у било чему. Водити град, општину, школу, све је повезано са крстом и васкрсењем. Зато кад дођемо у Лопаре осјећамо присуство благодати Божије и духа Васкрсења, наде и оптимизма, духа јединства, јер овде често долазе наши људи који су у дијаспори али су везани за свој крај и ми се надамо да ће се једном, кад им дијаспора досади, вратити овде и опет живети са својим народом.
Данас наша Црква поред Васкрса, празнује и великог угодника Божијег – светога Георгија Победоносца који је пострадао у 4. веку раног Хришћанства, али његова успомена постоји до дан данас. Славе га многи Срби, у Русији је поштован, у Грчкој, на истоку у Сирији, на Синају, у Палестини и на многим местима. Велики светитељ Божији и мученик. Требамо да се угледамо на њега, да се молимо Богу, да побеђујемо своје слабости и да се боримо против онога што мислимо да не можемо победити. Ту су светитељи, ту је Бог да нам помогне. Честитамо свима онима који данас славе светог Георгија. Данас ће бити свечано у многим домовима наших православних Срба где год да живимо. То је за нас утеха и радост.
Ми ускоро имамо наш Сабор архијереја Српске Православне Цркве на коме се расправља тематика везана за читаву годину на све четири стране света, где год Срби живе и православна Црква постоји. Ове године ће бити тема да се у Уставу СПЦ дефинишу титуле епископа и епархија. То је раније рађено, али је то било у време после рата и криза, па то није могло најбоље да се дефинише. Сада је дошло време, ако Бог да, постоји могућност, ми радимо на томе по црквеном благослову и типику, да наша епархија врати статус митрополије како је и имала до 1920. године. Те године је било уједињење цркве у Сремским Карловцима и наш митрополит Иларион (Радонић) је отишао као митрополит у Сремске Карловце, а вратио се као епископ. Жртвовали смо своју титулу митрополије ради једиства Цркве, да бисмо добили Патријарха који је добио титулу Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Међутим сада се ради на ревизији тог устава и по многим члановима он ће бити другачији од оног какав је био до сада. Титуле могу да значе нешто, а и не морају, али у крајњем случају ми хоћемо да имамо оно што смо имали кроз историју, а то је да се овом дијелу врати титула митрополије. Све наше старе књиге када отворимо у њима пише Митрополија зворничко-тузланска. Молим вас да се молите Богу са нама да нам то Бог услиши, да Црква благослови и да ми ако Бог да то да вратимо.
Прошли пут сам говорио у Лопарама о јединству са Македонцима, па су то неки људи добро прихватили, неки нису. Црква мора да живи, морамо да се боримо за оно што је позитивно, за оно што је у традицији Цркве, не желимо ништа да отимамо, желимо само оно што је и било, јер тиме би се вратило и достојанство овом крају, тиме би се исправиле и неке историјске неправде и тиме би смо спречили такозвану босанизацију цркве на подручју Босне и Херцеговине, јер и такве идеје постоје. Било је људи који су говорили: Ми нећемо ићи по белу пану у Београд, ми ћемо имати белу пану у Сарајеву. О томе се мора размишљати и добро промислити, и зато ова идеја да у БиХ и Републици Српској буде још нека митрополија мислим да има смисла духовног, црквеног, историјског, културног како год хоћемо, само ако озбиљно размишљамо. Ми смо се ухватили у коштац са тим, па како Бог да, не желимо ништа на силу да радимо. Ја сам први пут ту мисао рекао у Зворнику. Тамо је било старо седиште Митрополије зворничке до 1852.године када је пренешено у Тузлу и од после овог рата је у Бијељини. Ми смо папире припремили и ми ћемо комисији доставити и то ће ићи својим током. Вас молим да се молите Богу да то буде благословено и да се то учини.
Молимо се Богу да све буде добро и да се у Лопаре враћају људи из иностранства. Има много наших људи у дијаспори који би се вратили, али је битно да не дозволимо да имамо исти закон као што је у Аустрији, у Немачкој, у Западној Европи, по питању родне теорије, једне декадентне теорије која уствари унижава човека. Не учи о човеку као о икони Божијој, не учи о човеку као о свештеном лицу, човек ће робот постати, машина. Са њим можеш дигитално управљати, поставити му чип и управљати њиме као са игрицом. Та дехуманизација човека или трансхуманизам како они то зову. Желе да обједине машину и човека и да тај човек буде доминантнији од нас других. А уствари он губи личност, губи душу, губи све. Ако дозволимо да се та теорија уведе код нас, онда се наши људи неће враћати, рећи ће: Па шта, моја деца уче исто и у Бечу, учиће у Лопарама тако, у Бањалуци, у Бијељини. Ми треба да сачувамо нашу област у оквиру нашег предања, наше културе, нашег језика и наших обичаја. Ако тако буде било они ће рећи: Досадило ми је у Канади, хоћемо у нашу Србију у нашу Републику Српску. Тамо ћу ја бити оно што јесам, православни Србин са својим обичајима са својом вјером, културом и тако даље. То би требало разумети, ја понављам као папагај, а да ли ће неко чути питање је.
Још једном, честитамо крсну славу општини Лопаре. Желимо да ово мјесто напредује и да буде мјесто јединства, мира, заједништва и да се налазе увек најбоља решења за овај град и ове људе који ту живе за ову децу која су прави мали светосавци.
Нека сте Богом благословени, живели и свако вам добро, ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали у Христовој оданости и братској љубави: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Светог Николаја на Озрену; протојереј-ставрофор Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански; протонамјесник Душко Ђурић и јереј Остоја Дикић, пароси мачковачки, као и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
Након што је освештао славске дарове, Преосвећени Владика Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом г-дином Цвјетком Митровићем.
Као продужетак молитвеног сабрања уприличена је трпеза љубави за све присутне у организацији општине Лопаре и њеног начелника господина Раде Савића.
КРСНА СЛАВА СЛАВА ОПШТИНЕ СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ ЂУРЂЕВДАН ЛОПАРЕ РАДО САВИЋ
