СВ. ПРОКОПИЈЕ – РУКОПОЛОЖЕЊЕ И ПРЕСЛАВА ХРАМА У РАЖЉЕВУ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Прокопија, свету архијерејску Литургију поводом преславе храма у Ражљеву код Брчког.
Свечана звона храма светог великомученика Димитрија и порта пуна народа на челу са надлежним парохом, протонамјесником Кристијаном Ђокићем су дочекали свог Архијереја.
У својој данашњој бесједи Преосвећени владика Фотије је поручио да Бог жели спасење свих људи.
Часни оци, господине председниче Скупштине Брчко Дистрикта, драга браћо и сестре. Нека је благословен данашњи дан и сабрање када прослављамо светога великомученика Прокопија који је преслава храма овде у Ражљеву.
Велики светитељ и мученик ране цркве. Пострадао је 303. године. То је период кад су пострадали и свети мученици Димитрије и Георгије и други мученици ране цркве. Интересантно је, а записано је у његовом житију, да га је у хришћанску веру обратио сам Господ Исус Христос. Као што је обратио светог апостола Павла на путу за Дамаск, тако се срео и са Неанијем, како је било Прокопијево име пре крштења. Он је добио задатак као војвода у служби цара Диоклецијана да иде и гони хришћане у Александрији. Тада му се јавио Христос и упитао га: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? Тада се он преобратио и поверовао у Христа. Узео је крст као цар Константин и борио се под знаком крста против незнабожаца. Вест, да је Неаније постао хришћанин, се врло брзо проширила јер је он био познат међу војсковођама римским. Изведен је на суд и претрпео је велике муке и страдања, али му се Господ са својим анђелима јављао у тамници и исцељивао га и крепио док није посечен мачем трећега дана. Тако је скончао овај велики јунак вере хришћанске свети великомученик Прокопије.
Данас смо из Светог јеванђеља чули познату Причу о сејачу и семену (Мт. 13 глава). Ово је свима позната прича али увек у себи крије неку тајну. У причи Господ Христос беседи људима који су се сабрали како изађе сејач да сеје. До скора је то било и код нас да се ручно сеје. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет. Светитељи су они који доносе род по сто у Цркви, као што су данас помињани свети великомученици Прокопије, Георгије, Димитрије. Светитељи су испунили јеванђелске заповести и уподобили се Христу највише колико је човеку могуће. А могуће је уз благодат и љубав Божију. Могуће је уз живот у светим тајнама и врлинама у Цркви Христовој. Неки људи својим трудом достигну род до шездесет. Значи, били су врлински и честити људи. Живели су страху Божијем и по Његовим заповестима. Ктитори су и приложници својих цркава. Труде се да никога не увреде. Постоје и они који чије род у Цркви узрастао до тридесет. Можда неко није био хришћанин од ране младости, крстио се касније у зрелој доби. Није одрастао у хришћанској породици. Можда је живео тамо где православље није довољно развијено или га чак нема. Такви људи су иако у позном добу ипак постали хришћани и успели су, хвала Богу, да својим животом достигну неку меру врлине и боголикости свога бића. И на крају су они који нису донели никаквог рода. Код њих је реч Христова остала бесплодна у срцима. И данас много пута на разним медијима можемо да чујемо проповед. Како ће се неко односити према речи коју је чуо зависи од тога какво је срце човеково. Какво му је духовно стање тако ће и чути. Као и кад дођемо на богослужење и слушамо проповед епископа или свештеника. Слушамо читање из апостола и јеванђеља и на крају беседу. И шта смо чули?! Шта смо разумели и прихватили? Шта је могло да стане у наше срце и колики плод може да донесе зависи од нашег духовног стања. Бог жели спасење свих људи на земљи, свих народа. Али то спасење зависи од тога колико ће они прихватити реч Божију, реч јеванђеља, и живети по њој. Пред Богом неће бити привилегија да ли је неко припадник овога или онога народа, него да ли је постао боголик. Да ли је био човек, како је говорио наш свети патријарх Павле. Никад, па ни данас, није лако бити човек. То што многи мисле да ће бити спасени само зато што су формално припадници неке религије, неће им помоћи. Човека може спасити само његова боголикост, а она се огледа само у делима љубави према другим људима и према светињи. То ће бити критеријум. Не то да ли сам учен или имам стотину ордена и милионе на рачуну. То неће бити критеријуми на Суду. Критеријум је да ли смо имали љубави према Богу и ближњима. Да ли смо се угледали на свете ликове које смо осликали у храму или не. Шта нам је било прече. Да ли смо данас дошли у свети храм или смо остали код куће гледајући телевизију. Потребан је подвиг да се отргнемо од тога и одемо у храм где ћемо моћи чути реч Божију, реч спасења. Зато је веома битно да се вежбамо у томе и да недељом и празницима буде у својим светињама на богослужењима. И, оно што је још потребније јесте да учествујемо у богослужењу. А то значи да се причешћујемо Светим тајанама. Ето, то би био један позив и призив и овога и свакога тренутка, а поготово данас кад славимо светог великомученика Прокопија, тог великог хришћанског див јунака који је живео у раном периоду Цркве и поднео многа страдања Христа ради. Он и други свети ратници су на крају постали велики помоћници невољнима. Много пута су се јављали потребитим и помагали, а поготово у време ратова кад је наш народ, заједно са Црквом, водио битку за одбрану отаџбине. Сви наши ратови су били одбрамбени. Вођени су да сачувамо своја огњишта и своје светиње.
Дај Боже да тако буде и да заиста будемо благословен народ. Ми Срби имао на кога да се угледамо ако хоћемо. Ако не желимо, онда нам остају разни ''идоли'' како их млади људи зову. То су све можда добри људи али нису светитељи. Једино су светитељи достојни да се угледамо на њих јер нас они воде да се уподобимо Богу до сто. То значи да и ми постанемо савршени колико је то могуће човеку на земљи, закључио је владика Фотије.
На светој литургији епископу Фотију су данас саслуживали: протојереј-ставрофор Миодраг Тошић, архијерејски намјесник брчански; протојереј-ставрофор Славко Максимовић, умировљени парох брачански; и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
Овом приликом Преосвећени владика Фотије је рукоположио вјероучитеља из Брчко Дистрикта Радована Ненића у чин ђакона.
Након Литургије извршен је трократни опход око храма и пререзан славски колач са кумом данашње славе Далибором Симатовићем из Брчког.
Код споменика палим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата одслужен је парастос свим пострадалим, положени су вијенци и упаљене свијеће.
Прослава овога великог празника настављена је у сали Светосавског дома уз трпезу љубави коју је припремио одбор Црквене општине Ражљево и кум славе.
За несебичну подршку, мисију и помоћ Цркви, архијерејским похвалницама, награђено је још 13 заслужних.
Светој Литругији су молитвено присуствовали и г. Синиша Милић, предсједник Скупштине Брчко Дистрикта са сарадницима.
Празник светог Прокопија је преслава ражљевачког храма и слава села Ражљево.
Свечана звона храма светог великомученика Димитрија и порта пуна народа на челу са надлежним парохом, протонамјесником Кристијаном Ђокићем су дочекали свог Архијереја.
У својој данашњој бесједи Преосвећени владика Фотије је поручио да Бог жели спасење свих људи.
Часни оци, господине председниче Скупштине Брчко Дистрикта, драга браћо и сестре. Нека је благословен данашњи дан и сабрање када прослављамо светога великомученика Прокопија који је преслава храма овде у Ражљеву.
Велики светитељ и мученик ране цркве. Пострадао је 303. године. То је период кад су пострадали и свети мученици Димитрије и Георгије и други мученици ране цркве. Интересантно је, а записано је у његовом житију, да га је у хришћанску веру обратио сам Господ Исус Христос. Као што је обратио светог апостола Павла на путу за Дамаск, тако се срео и са Неанијем, како је било Прокопијево име пре крштења. Он је добио задатак као војвода у служби цара Диоклецијана да иде и гони хришћане у Александрији. Тада му се јавио Христос и упитао га: Неаније, куда идеш, и на кога устајеш? Тада се он преобратио и поверовао у Христа. Узео је крст као цар Константин и борио се под знаком крста против незнабожаца. Вест, да је Неаније постао хришћанин, се врло брзо проширила јер је он био познат међу војсковођама римским. Изведен је на суд и претрпео је велике муке и страдања, али му се Господ са својим анђелима јављао у тамници и исцељивао га и крепио док није посечен мачем трећега дана. Тако је скончао овај велики јунак вере хришћанске свети великомученик Прокопије.
Данас смо из Светог јеванђеља чули познату Причу о сејачу и семену (Мт. 13 глава). Ово је свима позната прича али увек у себи крије неку тајну. У причи Господ Христос беседи људима који су се сабрали како изађе сејач да сеје. До скора је то било и код нас да се ручно сеје. И кад сијаше, једна зрна падоше покрај пута, и дођоше птице и позобаше их. А друга падоше на каменита мјеста, гдје не бијаше много земље, и одмах изникоше, јер не бијаше земља дубока. И кад обасја сунце, увенуше; и будући да немаху жила, посахнуше. А друга падоше у трње, и нарасте трње и подави их. А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто а једно по шездесет, а једно по тридесет. Светитељи су они који доносе род по сто у Цркви, као што су данас помињани свети великомученици Прокопије, Георгије, Димитрије. Светитељи су испунили јеванђелске заповести и уподобили се Христу највише колико је човеку могуће. А могуће је уз благодат и љубав Божију. Могуће је уз живот у светим тајнама и врлинама у Цркви Христовој. Неки људи својим трудом достигну род до шездесет. Значи, били су врлински и честити људи. Живели су страху Божијем и по Његовим заповестима. Ктитори су и приложници својих цркава. Труде се да никога не увреде. Постоје и они који чије род у Цркви узрастао до тридесет. Можда неко није био хришћанин од ране младости, крстио се касније у зрелој доби. Није одрастао у хришћанској породици. Можда је живео тамо где православље није довољно развијено или га чак нема. Такви људи су иако у позном добу ипак постали хришћани и успели су, хвала Богу, да својим животом достигну неку меру врлине и боголикости свога бића. И на крају су они који нису донели никаквог рода. Код њих је реч Христова остала бесплодна у срцима. И данас много пута на разним медијима можемо да чујемо проповед. Како ће се неко односити према речи коју је чуо зависи од тога какво је срце човеково. Какво му је духовно стање тако ће и чути. Као и кад дођемо на богослужење и слушамо проповед епископа или свештеника. Слушамо читање из апостола и јеванђеља и на крају беседу. И шта смо чули?! Шта смо разумели и прихватили? Шта је могло да стане у наше срце и колики плод може да донесе зависи од нашег духовног стања. Бог жели спасење свих људи на земљи, свих народа. Али то спасење зависи од тога колико ће они прихватити реч Божију, реч јеванђеља, и живети по њој. Пред Богом неће бити привилегија да ли је неко припадник овога или онога народа, него да ли је постао боголик. Да ли је био човек, како је говорио наш свети патријарх Павле. Никад, па ни данас, није лако бити човек. То што многи мисле да ће бити спасени само зато што су формално припадници неке религије, неће им помоћи. Човека може спасити само његова боголикост, а она се огледа само у делима љубави према другим људима и према светињи. То ће бити критеријум. Не то да ли сам учен или имам стотину ордена и милионе на рачуну. То неће бити критеријуми на Суду. Критеријум је да ли смо имали љубави према Богу и ближњима. Да ли смо се угледали на свете ликове које смо осликали у храму или не. Шта нам је било прече. Да ли смо данас дошли у свети храм или смо остали код куће гледајући телевизију. Потребан је подвиг да се отргнемо од тога и одемо у храм где ћемо моћи чути реч Божију, реч спасења. Зато је веома битно да се вежбамо у томе и да недељом и празницима буде у својим светињама на богослужењима. И, оно што је још потребније јесте да учествујемо у богослужењу. А то значи да се причешћујемо Светим тајанама. Ето, то би био један позив и призив и овога и свакога тренутка, а поготово данас кад славимо светог великомученика Прокопија, тог великог хришћанског див јунака који је живео у раном периоду Цркве и поднео многа страдања Христа ради. Он и други свети ратници су на крају постали велики помоћници невољнима. Много пута су се јављали потребитим и помагали, а поготово у време ратова кад је наш народ, заједно са Црквом, водио битку за одбрану отаџбине. Сви наши ратови су били одбрамбени. Вођени су да сачувамо своја огњишта и своје светиње.
Дај Боже да тако буде и да заиста будемо благословен народ. Ми Срби имао на кога да се угледамо ако хоћемо. Ако не желимо, онда нам остају разни ''идоли'' како их млади људи зову. То су све можда добри људи али нису светитељи. Једино су светитељи достојни да се угледамо на њих јер нас они воде да се уподобимо Богу до сто. То значи да и ми постанемо савршени колико је то могуће човеку на земљи, закључио је владика Фотије.
На светој литургији епископу Фотију су данас саслуживали: протојереј-ставрофор Миодраг Тошић, архијерејски намјесник брчански; протојереј-ставрофор Славко Максимовић, умировљени парох брачански; и протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
Након Литургије извршен је трократни опход око храма и пререзан славски колач са кумом данашње славе Далибором Симатовићем из Брчког.
Код споменика палим борцима Одбрамбено-отаџбинског рата одслужен је парастос свим пострадалим, положени су вијенци и упаљене свијеће.
Прослава овога великог празника настављена је у сали Светосавског дома уз трпезу љубави коју је припремио одбор Црквене општине Ражљево и кум славе.
За несебичну подршку, мисију и помоћ Цркви, архијерејским похвалницама, награђено је још 13 заслужних.
Празник светог Прокопија је преслава ражљевачког храма и слава села Ражљево.
СВЕТИ ПРОКОПИЈЕ ХРАМОВНА СЛАВА ПРЕСЛАВА РАЖЉЕВО РУКОПОЛОЖЕЊЕ СИНИША МИЛИЋ
