Епископ Фотије: ЦРКВА НИЈЕ НИКАД ИЗДАЛА СВОЈ НАРОД
У четврту недељу по Духовима, 2. јула 2023, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г.Фотије предводио је Свето евхаристијско сабрање у Љесковцу код Бијељине.
Свечана звона Храма свете великомученице Марине и порта пуна народа на челу са свештеником Милијаном Станкићем су дочекали свог Архијереја.
На светој литургији епископу Фотију су данас саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Пејчић, старјешина Саборног храма у Бијељини; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски; протонамјесник Сретен Мићић, парох патковачки; јереј Бранислав Пејчић, парох станарски; протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон и ђакон Светислав Пејчић, парохијски ђакон у парохијама патковачким и јањским.
За дугогодишњи труд у свештеничкој служби Преосвећени владика Фотије додијелио је чин протојереја досадашњем протонамјеснику Сретену Мићићу, пароху патковачком.
У току свете Литургије за пјевницом је појао вјероучитељ Данијел Васић заједно са вјерницима из ове парохије.
Након великог входа, на мјесту прописаном канонима, Епископ Фотије је достојног ђакона Светислава Пејчића рукоположио у презвитерски чин, што је за Цркву и народ, како Владика каже, увијек велика радост и велики благослов.
Часни оци, драга браћо и сестре велика је духовна радост данас овде у Љесковцу. Наш брат, ђакон Светислав Пејчић је постао свештеник, а отац Сретен Мићић је добио чин протојереја, да овде у овом крају носе крст заједно са нама који већ јесмо прихватили јерархијско служење у нашој Српској православној цркви.
Јуче смо били у Братунцу. Подриње и Бирч је место страдања нашег народа у читавом XX веку, а посебно у последњем рату '90-их година. Био је наш патријарх са више епископа и сви смо се молили Богу да једном за наш бол неко чује и српску сузу да види. Међутим, нажалост тамо где Срби страдају то се заборавља, а где неко други страда тамо се куле и градови дижу. Ако је потребно до небеса да се чује за туђе жртве. Зато ми морамо да памтимо своје жртве. Да их носимо у својим срцима и молимо се Богу за страдале Србе и они ће се молити Богу за нас јер су они сада у Царству небеском као мученици Христови.
Зато је и ова данашња духовна радост благословена. Смирено, молитвено богослужење али велике тајна је у њему, тајна свештенства. Велики је благослов за епархију и уопште за нашу Цркву када један млад човек прима на себе благи јарам Христов и постаје свештеник. Он постаје проповедник јеванђеља. Проповедник Крста и Васкрсења. У добу и у злу са својим народом. У болестима, у здрављу, у весељу. На крштењима али и на сахранама. То су наши свештеници, то наша Српска православна црква. Наш народ зна да га Црква никад није издала, ни у најтежим временима. То је велики благослов и ми га морамо чувати. Велика је одговорност да са нашим народом будемо непрестано. И на Косову, и Јадовну, Подрињу и на свим местима где је страдао и страда наш народ. Да будемо заједно. Али на првом месту да Црква првенствује, јер јерахија треба да води наш народ путем Светога Саве и наших светих отаца.
Данас празнујемо светог Пајсија, великога угодника Божијег који је живео у IV веку. Његово житије треба прочитати, али пре тога се добро наоружати вером. По њему је старац Пајсије Светогорац добио име, а верујем да је добио и његове дарове. Демоне је изгонио. Болести је лечио. Прозирао је у небеса и сам Господ Христос му се јавио, а много пута му се јављао и свети пророк Јеремија.
Такође, данас славимо и светог Јована Шангајског који је био из нашег рода. Негде са простора данашњег Донбаса. Био је код нас професор у Битољској богословији где се упознао са светим валдиком Николајем. После је изабран за епископа и основао мисију Руске цркве у Шангају, у Кини. Затим је премештен у Европу и тамо су га звали свети Јован Боси, јер је бос ходао по Паризу показујући скромност живота једног православног подвижника. На крају је стигао у Сан Франциско у Америци где је велика чудеса чинио. Авиони нису хтели да полете док он не дође кад иде негде да некога исповеди и причести.
То је богатство православља, то су наши светитељи. То треба да буду наши узори у животу. Не да нам буду узори они за које се не зна ни којег су рода ни којег су пола. Они су трагичари сами по себи. Они никако не могу бити идоли нашој деци. Погледајте данашњи цртани филм. Све саме наказе и демони. Раније су цртани филмови имали лепе ликове. Чувајте своју децу од тога браћо и сестре. Чувајмо наше православље и српство од тога. Чувајмо се од зла које нам долази са Запада. Највећа одговорност је на људима на власти ако дозволе да нас то преплави нема на будућности. Питање је да ли ће ова деца моћи слободно долазити у цркву да се причешћују.
Зато се Црква моли Богу да ми останемо на путу Светога Саве, светога цара Лазара Косовског, светога аве Јустина Ћелијског, светога Николаја Жичкога и Охридскога и многих светитеља нашег времена. Тим путем кад идемо, нећемо погрешити. Он је узак и није лаган, али доноси велики благослов. Доноси крстом васкрсење. Доноси победу над пролазношћу и доноси вечни живот. Дао Бог да се тако руководимо и тако живимо. Ми овде, у Епархији зворничко-тузланској да своје светиње изградимо, освештамо и благословимо. Нове ђаконе и свештенике да рукоположимо и да живимо заједно у братској љубави и слози Свети Саво ти помози!
По изговореној богонадахнутој бесједи, владика Фотије је подјелио нафору вјерном народу, а онда је уприличена трпеза љубави за све присутне као продужетак овог молитвеног сабрања.
Свечана звона Храма свете великомученице Марине и порта пуна народа на челу са свештеником Милијаном Станкићем су дочекали свог Архијереја.
На светој литургији епископу Фотију су данас саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Пејчић, старјешина Саборног храма у Бијељини; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко-јањски; протонамјесник Сретен Мићић, парох патковачки; јереј Бранислав Пејчић, парох станарски; протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон и ђакон Светислав Пејчић, парохијски ђакон у парохијама патковачким и јањским.
За дугогодишњи труд у свештеничкој служби Преосвећени владика Фотије додијелио је чин протојереја досадашњем протонамјеснику Сретену Мићићу, пароху патковачком.
У току свете Литургије за пјевницом је појао вјероучитељ Данијел Васић заједно са вјерницима из ове парохије.
Часни оци, драга браћо и сестре велика је духовна радост данас овде у Љесковцу. Наш брат, ђакон Светислав Пејчић је постао свештеник, а отац Сретен Мићић је добио чин протојереја, да овде у овом крају носе крст заједно са нама који већ јесмо прихватили јерархијско служење у нашој Српској православној цркви.
Јуче смо били у Братунцу. Подриње и Бирч је место страдања нашег народа у читавом XX веку, а посебно у последњем рату '90-их година. Био је наш патријарх са више епископа и сви смо се молили Богу да једном за наш бол неко чује и српску сузу да види. Међутим, нажалост тамо где Срби страдају то се заборавља, а где неко други страда тамо се куле и градови дижу. Ако је потребно до небеса да се чује за туђе жртве. Зато ми морамо да памтимо своје жртве. Да их носимо у својим срцима и молимо се Богу за страдале Србе и они ће се молити Богу за нас јер су они сада у Царству небеском као мученици Христови.
Зато је и ова данашња духовна радост благословена. Смирено, молитвено богослужење али велике тајна је у њему, тајна свештенства. Велики је благослов за епархију и уопште за нашу Цркву када један млад човек прима на себе благи јарам Христов и постаје свештеник. Он постаје проповедник јеванђеља. Проповедник Крста и Васкрсења. У добу и у злу са својим народом. У болестима, у здрављу, у весељу. На крштењима али и на сахранама. То су наши свештеници, то наша Српска православна црква. Наш народ зна да га Црква никад није издала, ни у најтежим временима. То је велики благослов и ми га морамо чувати. Велика је одговорност да са нашим народом будемо непрестано. И на Косову, и Јадовну, Подрињу и на свим местима где је страдао и страда наш народ. Да будемо заједно. Али на првом месту да Црква првенствује, јер јерахија треба да води наш народ путем Светога Саве и наших светих отаца.
Данас празнујемо светог Пајсија, великога угодника Божијег који је живео у IV веку. Његово житије треба прочитати, али пре тога се добро наоружати вером. По њему је старац Пајсије Светогорац добио име, а верујем да је добио и његове дарове. Демоне је изгонио. Болести је лечио. Прозирао је у небеса и сам Господ Христос му се јавио, а много пута му се јављао и свети пророк Јеремија.
Такође, данас славимо и светог Јована Шангајског који је био из нашег рода. Негде са простора данашњег Донбаса. Био је код нас професор у Битољској богословији где се упознао са светим валдиком Николајем. После је изабран за епископа и основао мисију Руске цркве у Шангају, у Кини. Затим је премештен у Европу и тамо су га звали свети Јован Боси, јер је бос ходао по Паризу показујући скромност живота једног православног подвижника. На крају је стигао у Сан Франциско у Америци где је велика чудеса чинио. Авиони нису хтели да полете док он не дође кад иде негде да некога исповеди и причести.
То је богатство православља, то су наши светитељи. То треба да буду наши узори у животу. Не да нам буду узори они за које се не зна ни којег су рода ни којег су пола. Они су трагичари сами по себи. Они никако не могу бити идоли нашој деци. Погледајте данашњи цртани филм. Све саме наказе и демони. Раније су цртани филмови имали лепе ликове. Чувајте своју децу од тога браћо и сестре. Чувајмо наше православље и српство од тога. Чувајмо се од зла које нам долази са Запада. Највећа одговорност је на људима на власти ако дозволе да нас то преплави нема на будућности. Питање је да ли ће ова деца моћи слободно долазити у цркву да се причешћују.
Зато се Црква моли Богу да ми останемо на путу Светога Саве, светога цара Лазара Косовског, светога аве Јустина Ћелијског, светога Николаја Жичкога и Охридскога и многих светитеља нашег времена. Тим путем кад идемо, нећемо погрешити. Он је узак и није лаган, али доноси велики благослов. Доноси крстом васкрсење. Доноси победу над пролазношћу и доноси вечни живот. Дао Бог да се тако руководимо и тако живимо. Ми овде, у Епархији зворничко-тузланској да своје светиње изградимо, освештамо и благословимо. Нове ђаконе и свештенике да рукоположимо и да живимо заједно у братској љубави и слози Свети Саво ти помози!
По изговореној богонадахнутој бесједи, владика Фотије је подјелио нафору вјерном народу, а онда је уприличена трпеза љубави за све присутне као продужетак овог молитвеног сабрања.
