ДОБРОТВОРНА ОРГАНИЗАЦИЈА „ТРОЈЕРУЧИЦА” - ТРИ ДАНА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија чланови добротворне организације Тројеручица, свештеници: Велислав Мишура, Љубомир Самарџић и Синиша Шаренац, присуствовали су 10. новембра ктиторској слави у Пећкој патријаршији. Током посјете Косову и Метохији обишли су многе светиње, помогли народну кухињу у Новом Брду и понијели многе благослове. Домаћин ктиторске славе сљедеће године у Пећкој патријаршији је град Бијељина.
Фото: Љубомир Самарџић
ТРИ ДАНА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ - од Великог петка до Васкрсења

Свети краљ Стефан жив је и моћан и свагда присутан у Својој светој обитељи, дајући свима вјерним поклоницима исцјељење душе и тијела. Слава Му, част и милост во вјеки (Владика Николај). Ходећи три дана по косовско-метохијској земљи, обилазећи: Дечане, Пећку Патријаршију, Зочиште, Архангеле, Ново Брдо, Ораховац, Велику Хочу и друге српске поробљене крајеве, прво што нам је пало на памет да опишемо та три дана јесте библијско вријеме од Великог петка до Пасхе. Сваки камен крвљу обиљежен, сваки дјелић земље костима напуњен, свака генарација сузама земљу натопила... Косово је цијело Пут суза (Via Dolorosa) којим корача српски народ као Христос некада до Голготе. Свака генерација Срба ходи Косовом на ново распеће. Намучени, остављени, како кажу „својима више досадили“, војују битку коју је Лазар започео, а ријечи његове као завјет испуњавају: Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе каква је сила која ме прати, него по томе колику светињу браним! Има ли игдје ван Јерусалима толико светиња као на Косову? Има ли игдје толико моштију и светих мученичких костију? У Дечанима Свети Стефан Дечански и нас неки дан дочека и испрати. Када га цјеливасмо у краљевску руку као да  рече: „Добро дошли, дођите опет“. На Косово се једном одлази, сваки сљедећи пут се само враћа.

У Патријаршији дочекују домаћини, српски архиепископи на челу са Арсенијем Сремцем, ктитори и Петозарни мученици или Петочислени мученици, чије лобање свједоче да свако ко Христово име носи - страдање му недостајати неће.



Козмо и Дамјане, исцјелитељи од болести сваке, хвала на гостопримству! Зочиште тирани спалили, а људи опет обновили. Ако вас шта боли или сте Бога изгубили - ту се добро исплачите и за опроштај замолите. Рајски врт у простору малом, ваљда остало од раја. Зато је и запаљен, јер тирани трпјети Бога не могу. Само сигурно Врачеви стоје и са братијом молитве узносе.

У Архангелима видјесмо гдје смо. Остали темељи Душана Силног. Игуман Михаило каже: „Са онога брда, тридесет километара далеко одавде, видио се Душанов дијамантски крст на Архангелима.“ Нељуди запалили што је остало, људи опет обнављали, али за градњу цркве не нађе се јунак, јер нисмо одавно ни силни ни јаки.

Ново Брдо цијело народна кухиња. У кухињи битку војује стара попадија Светлана Стевић. Учини нам се да је Огњена Марија. Сијече ко сабља, а душом милује. Битку већ двије деценије бије. Храни гладне, искупља остављене, лијечи болесне, сузе лије и на крају увијек запјева.



Чудна је та косовско-метохијска земља, пуна ожиљака и отворених рана. Када падне мрак, капије се затворе и чекају нове зраке сунца. Ако те тамо душа не заболи - онда је сигурно немаш.

Велики петак и субота страшна, када замукне свака ствар и свако чељаде. Ћутиш, ослушкујеш и чекаш... Завјетници Косова, сваки дан живе и Велики петак и Васкрсење...

Нигдје нема такве Литургије, таквог гостопримства такве пјесме и љубави христоваскрсне. Ту се и данас пјесме поју, вино точи и путири пуне. Једино још ту постоје краљеви, војводе и хришћанска господа. Нигдје таквог гостопримства! Све што имају - гостима изнесу, чврсте вјере и уздања у Христа. Још у Дечанима чекају свијеће своје косовске осветнике и завјетнике да упале искру слободе. Кажу да их је кнегиња Милица оставила (двије свијеће од по четири метра да упали ко стигне Косово да ослободи), а љетопис свједочи да је у име краља Александра  краљева гарда први пут палила свијеће. Имали смо жељу да упалимо пламен, али није вријеме... Пламен слободе палили су генерал Јанко Вукотић 1912. године и војвода Коста Пећанац 1918. године. Чека се, још можда нерођени српски син, да засија од Поља Косова, ослободи светог краља и упали пламен који ће освијетлити цијели српски род.

Када описасмо славу цара и тугу Архангела, ријечи игумана Михаила можда су најбоља порука шта нам треба: Боље ће нам бити када се покајемо, јер без Бога не можемо напријед. Ту и јесмо стали, опростили се и завјетовали: Видимо се ускоро!

протојереј Синиша Шаренац

 

ДОБРОТВОРНА ОРГАНИЗАЦИЈА ТРОЈЕРУЧИЦА ХУМАНИТАРНА ОРГАНИЗАЦИЈА ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА КОСОВО И МЕТОХИЈА ЕПАРХИЈА РАШКО ПРИЗРЕНСКА

 

offline