ЕПИСКОП ФОТИЈЕ НА СЛАВИ ЕПАРХИЈЕ ОСЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ

У суботу, 16. октобра 2021. године, Епархија осечкопољска прославила је свог патрона Светог Стефана Штиљановића. Светом архијерејском Литургијом у храму Ваведења Пресвете Богородице у Кнежевим Виноградима началстовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслуживање браће архијереја пакрачко-славонског г. Јована, далматинског г. Никодима, ваљевског г. Исихија, ремезијанског г. Стефана и осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства и монаштва из више епархија.
 
Фото: Епархија осечкопољска и барањска
Светој Литургији присуствовали су госпођа Олгица Лаконић, представница Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Влади Републике Србије, господин Дејан Дракулић, председник ЗВО, господин Срђан Колар, председник ГО СДСС-а Вуковар и заменик градоначелника, господин Југослав Весић, начелник Општине Ердут и господин Јово Вуковић.
 
Епископ Херувим честитао је славу својим епархиотима те се свим сабранима обратио речима љубави:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо архијереји и оци, драги народе Божји, радујем се данас што смо се сабрали овде у Кнежевим Виноградима, у нашој Барањи која од самога почетка свога постојања увек негује светосавски дух, светосавски етос, а то је етос љубави, етос мира.

Нажалост, и Барања као и остали делови наше епархије суочени су са разним искушењима. Данашњи сабор овде говори нам да ништа није изгубљено, нада увек постоји и увек у томе духу треба да мислимо и у том духу да размишљамо. Са доласком наших архијереја, који су данас са нама били у молитви да останемо на путу светосавља, на путу истине, на путу Јеванђеља којим се искључиво изграђује љубав и јединство, ми смо сигурно данас добили велики благослов и велику благодат. Добили смо благодат да ходимо тим путем, открива нам се да ова наша Барања није заборављена, да је она дубоко у нашим срцима, да је дубоко у нашим мислима. Црква увек сведочи да без обзира каква су искушења ништа није без наде, већ да колико су већа страдања толико смо ближе васкрсењу и ближи истини која је искључиво испуњена у Светом Јеванђељу. Захвалио бих се својој драгој браћи архијерејима, вама политички представници нашег народа на овим просторима, и вама драги народе који сте се данас сабрали, не само из Барање већ широм наше епархије. Дошли смо сви овде на сабор да се помолимо Господу, да добијемо благослов и задобијемо благодат Божју. Дошли смо се помолимо да нас љубав Божја увек негује и храни, да нас она упућује ка јединству и братској слози, то је оно што нам је потребно и што нас увек као људе треба красити на овим просторима. Замолио бих нашег владику Фотија да нам се обрати, да нам упути речи Јеванђеља, речи љубави и мира, и да нас благослови својим архијерејским благословом.
 
Владика Фотије је затим проузнео своју архипастирску беседу:

-Ваше Преосвештенство, драги владико Херувиме, часни оци, драга браћо и сестре, владика је довољно рекао пастирску реч, ја немам много шта да кажем, али ево рећи ћу неку реч о данашњем Јеванђељу које кад год чујемо некако нас подсети изнова и изнова које је значење те приче. У Јеванђељима се врло често користе обичне ствари из живота човека, као што ми данас разумемо надницу, неко иде у надницу и треба да ради читав дан за један динар. И по људском је да сви који раде један дан добију динар. Читав дан, осам сати или десет сати. А у Јеванђељу није тако. Неко ко дође у последњи час, пети, шести час поподне, он ради један сат и добије исто један динар. То је Божја правда која превазилази људску правду. Е кад би разумели да тај динар који се добије јесте спасење људско. Онда не можемо добити више него што је то спасење. Бог хоће спасење свих људи и оних који су у младости били крштени и радили читав дан, читав живот свој провели у Цркви, они ће задобити спасење. Али има људи који ће се крстити пред крај живота и биће хришћани можда годину, две дана и они ће задобити спасење. има народа који су крштени у првом веку хришћанства и биће хришћани до другог доласка Христовог, хиљаду, две, три, пет хиљада година. Они су дакле радили пет хиљада година за спасење, а има народа који ће се крстити пред крај, пред други долазак Христов и они ће задобити спасење, биће хришћани можда неколико месеци или дана. Е то је љубав Божја браћо и сестре. Она превазилази све оно људско и земљаско, наша гледишта. Бог види другачије него ми људи. Ми смо ускогруди, рачунамо математички и тако даље. То је ова прича која је веома потресна за нас и оно што је владика рекао - имамо наде.

Увек имамо наде за спасење и треба да призивамо људе на спасење. Бог је тај који нас благосиља и то нам припрема, не ништа мање од спасења, вечног живота, све друго би било мало. Да владамо хиљаду година мало је то, као што је у Старом Завету било са царем Давидом, Немањићима, у Средњем веку смо владали, мало је то. Желимо спасење, желимо вечни живот, то је оно на шта нас Бог призива, то је једна ствар. А друга ствар је житије Светога Стефана Штиљановића. Он је био толико велики јунак, тачно нас подсећа на наше косовске јунаке, косовске мученике. Ми Срби смо одувек имали тако велике људе које су поштовали чак и наши непријатељи, противници, Турци и други с којима смо се борили. Тако је једном приликом Свети Стефан Штиљановић био заробљен и турски паша га сам откупи од тих људи што су га заробили и да му слободу. Јер каже такав јунак не приличи да буде погубљен кад је тако диван, величанствен јунак. И Турци су поштовали такве људе и такве личности. Као што је био Свети Стефан Дечански, Аелксандар Невски у Русији и многи други. Једноставно, такви људи су толико велики. Зато је добро да овај крај буде под заштитом Светог Стефана Штиљановића, великога угодника Божјег човека који се бавио земаљским пословима, влашћу и да је то спојио са светошћу. Е то је заиста велики подвиг, е то је мучеништво. Ми, црквени делатници, да кажемо, епископи, свештеници, некако смо призвани непрестано да будемо уз олтар и уз житија светих и уз богослужења. А људи који се отисну у живот овако у политичком смислу, друштвеном, уђу у токове животне, то није једноставно, али да остане човек заиста ту светим и достојанствен и узвишен, такав је био Свети Стефан Штиљановић. Имамо његове мошти у Београду, у Саборној Цркви. Дуго година су биле у манастиру Шишатовцу у Срему.

На његовом гробу се светлост појављивала и тако су људи открили где је његов гроб док нису ископали његове мошти. Имамо примере пред собом таквих људи, из нашега народа, увек има наших косовских мученика и новомученика и косовских јунака у народу нашем, има увек. Можда се не виде, али Бог их позива када је потребно. Имајмо наду на спасење из ове Јеванђељске приче. Без обзира кад сам постао истински православни хришћанин, кад сам заиста почео некако да верујем. Старац Тадеј Витовнички, за њега сте вероватно чули сви. Он је говорио: ”Она моја вера у младости, коју сам имао, а просто је била невера ја бих данас рекао у односу на ово што сам ја”. Био је хришћанин, као дете од 12 година дошао у манастир.

У вери се напредује, у вери се из једнога подвига у други напредује. Не можемо остати на нивоу основне школе у вери, идемо ка факултету, докторату, да постанемо савршени. Е то је та вера коју нам Бог даје, спасење нам нуди и призива нас на спасење. Без обзира кад смо дошли, да ли смо овог тренутка приступили Цркви и вери или не.

Да не бих много дужио, рекао сам да нећу много дужити. Радујем се да нас је владика Херувим данас сабрао, увек се код владике осећамо пријатно, осећа се његова топлина, осећа се његова безазленост. И то сви осећамо и у Сабору и овде када долазимо, у његовом дому, и заиста се радујем да сте добили правога владику овде из вашега краја, који с вама дели добро и зло. Буде добро, буде, буде наравно и распеће. Где су Срби ту је распеће. Али хвала Богу верујемо дубоко и у васкрсење, то је наша победа. Живели и свако добро! Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

 

СВЕТИ СТЕФАН ШТИЉАНОВИЋ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПОСЈЕТЕ ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА