У „Пустињаку Цетињском“ има и занимљива ода царевићу Александру (будућем Александру II), коме владика Раде жели: „… Расти брже, Александре, славенскога рода Сунце! …“, па га позива:
 
„Буди правах славенскијех уздизатељ и штит тврди“, и да донесе Словенима слободу… Њему је Владика хтео да посвети и свој епски спев „Слободијаду“, и случај овог спева доста је карактеристичан за односе Његоша према Русији. Посвета није уследила, јер је рукопис затражила на преглед руска цензура, да се не би нашло у њему нешто „опасно“ (у дипломатском погледу, а вероватно и у социјално-политичком)! Тако је „Слободијада“ уопште угледала света тек након Његошеве смрти. Овај мали факат — напоредо са толиким другим много значајнијим — враћао је збиљи, из области лирских сањарија, политичког маштања, и пансловенског заноса.
 
Споменули смо већ, да руска дипломатија у више наврата није чинила по вољи Владици, па је интервенисала не само у спољашним него и унутрашњим односима Црне Горе, позивајући се ваљда на покровитељство Цара, те на доста издашну новчану помоћ (која је касније још у два маха знатно повећана). Тако (1837) Владика готово да није био стављен и под формалну истрагу, коју је водио у Црној Гори конзул Гагић, а док је она вођена морао је Владика да чами у Пскову и да чека на дозволу за долазак у Петроград. Изгледа да уопште овај боравак у Петрограду, који је трајао 24 дана (18. маја до 12. јуна 1837), није био тако угодан као први, па је и у сусрету Његоша са царем Николом било неколико доста непријатних за Владику тренутака. Разуме се да се то не види јасно из службеног опроштаја Владике са Царем: „Господару најмилостивији! Дозволте, великодушни Владару и милосрдни покровитељу наш, да пред одласком мојим изјавим у име Црногорског Народа најживљу захвалност нашу за сва благодјејанија која се на нас изливају. Ми осећамо сву њихову важност. Само Бог ће вратити православној Русији за оно што не оставља јединоверног и јединокрвног њој народа. Нама остаје само да употребимо све напоре наше да очувамо неокрњену част Словена, ка лози којих, великој и благосиљаној од Бога, имамо срећу припадати.“ И т. д..
 
Разочарање се, несумњиво, више пута јављало у срцу Његошеву, иако он томе нигде, уколико знамо, није дао јасног израза.
 
Успомена на два путовања у Русију, поред животних потреба земље, изазивале су жељу у Владике да још једаред походи Русију. Али му то није било суђено. Године 1848, он је покушао — као што је то добро познато — да изведе на широкој основи учешће малене Црне Горе у европској и свесловенској политици. Овамо спадају и Владичине везе са кнезом Александром Карађорђевићем и баном Јелачићем; али нарочито је важан предлог учињен од Његоша Русији, да и Црногорски Одред суделује у Паскевићевој експедицији против Угарске. Ова је замисао остала само на дипломатској преписци, али је свакако значајна и карактеристична.
 
Дописујући се стално са Русима, посвећујући им своје песме, шаљући у Русију своје књиге, добијајући и сам и марљиво читајући дела руске књижевности, Владика је посветио своју знамениту збирку „Огледало Српско“ — „Сијени Александра Пушкина“. Има нешто дирљиво и карактеристично у овој посвети српских народних песама највећег српског песника успомени највећег руског песника и можда Словенства уопште.
 
Али да завршимо. Везе Његоша са Русијом — политичке, црквене, културне и књижевне — биле су обилате садржином, и од големе важности. Њихово испитивање и проучавање вредно је и за Русе и за Србе. Треба на крају споменути, да су се Руси колико-толико одужили културно своме великом пријатељу, — мислимо ту на одлично, иако сада већ донекле застарело дело (1887) познатог слависте проф. др Петра Лаврова, који је дуг низ година држао катедру словенских књижевности на Петроградском Универзитету, па је — у духу Његошеву — одушевљено препоручивао многим генерацијама руске омладине да проучавају и воле своју словенску браћу.
 
КРАЈ СЕРИЈАЛА

Овдје је ПРВИ део

Извор: ЧУДО

 

ЊЕГОШ РУСИЈА ЦРНА ГОРА КСЕНИЈА КОНЧАРЕВИЋ