ПРАВОСЛАВЉЕ У БРАЗИЛУ
Свештеник Роман Кунен је вршилац дужности старешине храма свете мученице Зинаиде у Рио де Жанеиру Епархије аргентинско-јужноамеричке Руске православне цркве Московске патријаршије, а такође и судски помоћник. С нама је причао о томе како му је тендинитис помогао да пређе у православље, како Бразилци посте, о друштвеним мрежама као о средству проповедања Христа и која места вреди посетити у једној од најлепших земаља на свету.
— Оче Романе, како сте пришли вери? Да ли сте рођени у православној породици или сте као одрасли прешли у православље?
Као и већина Бразилаца, крштен сам у Римокатоличкој цркви, али нисам исповедао веру. Моји родитељи нису били религиозни, а ја нисам развио интересовање за веру све док нисам напунио осамнаест година. У тим годинама сам почео да постављам велика животна питања: одакле сам дошао? Која је сврха живота? Шта ће бити после смрти?
Тако сам почео да изучавам философију, што ме је подстакло да активније тражим Бога. Почео сам да идем у католичку цркву, где сам затекао нешто што је личило на обичну забаву где су сви пљескали рукама док су свирали гитару, и мислио сам да је то веома далеко од Бога. Отишао сам и у протестантску цркву и чуо једног интелигентног човека како држи добру проповед, чуо сам прелепу Бахову музику како се изводи на клавиру, али нисам осетио присуство Бога.
Једног дана на празник Обретења моштију светог Сергија Радоњешког мој блиски пријатељ, богослов, позвао ме је у православну цркву. А када сам ушао у цркву, имао сам диван осећај утехе и мира у свом срцу! Била је то управо она Црква коју сам тражио, Црква Светих Отаца.
Анђеоска музика, миомирис тамјана, лепота икона стварали су атмосферу у којој сам осетио присуство Божје, као што су то осетили и изасланици кнеза Владимира у Цариграду.
— Како сте одлучили да постанете свештеник?
Некада сам био извођач класичне музике; свирао сам флауту, вежбао осам сати дневно и због тога почео сам да имам проблема са тетивама – тендинитис. Мислим да је то био пут којим ме је Бог позвао да ходим и служим Цркви, и моје интересовање за Цркву је расло. Никада нисам намеравао да постанем свештеник; хтео сам само да темељно проучим нашу веру и да радим у Цркви на начин који је Богом благословен.
Отишао сам у манастир Свете Тројице у Џорданвилу у САД у посету свом пријатељу, богослову, и био сам фасциниран православним богослужењима, монашким спокојем и чудима у свакодневном животу. Имао сам срећу да упознам митрополита Илариона (Капрала) (вечан му спомен!), који је, иако је био Првојерарх РПЗЦ, показивао смирење и једноставност, као прави светитељ. Исте године сам почео да ванредно студирам богословље на Богословској академији при манастиру Свете Тројице. Оженио сам се, а четири године по завршетку Богословске академије хиротонисао ме је садашњи митрополит клински Леонид (Горбачов), који ме је благословио да служим у Бразилу у Епархији јужноамеричкој.
— Причајте нам о животу у Бразилу. Пружите нам детаљнију слику о томе како земља изгледа у очима православног хришћанина.
Бразил је једна од најлепших земаља на свету. Бразилци су веома фини и пријатељски расположени људи. Наш највећи проблем овде су насиље и корупција; на многим местима имамо побуњенике и дилере дроге који имају паралелне политичке структуре које држава не може да заустави. Бразилци су увек бирали најлакше путеве. На пример, овде недељом људи иду на плажу, а онда, на крају дана, могу ићи у цркву. Идеју поста је веома тешко разумети у Бразилу. На Велики петак католици у земљи се мало потруде и једу „нецрвено месо“, то јест, могу да једу рибу или пилетину са сиром, а то је за Бразилце већ подвижничко дело.
—Када се православље појавило у Бразилу?
Пре око 115 година сиријски и либански имигранти приспели су у Сао Пауло, а руски емигранти су дошли у јужни Бразил.
— Колико парохија Московске патријаршије има данас у земљи? Колико православних има данас у Бразилу и које су јурисдикције?
У земљи постоји седам парохија Московске патријаршије: три на југу, једна у престоници Бразилији, једна у Сао Паулу, једна у Рио де Жанеиру и једна на североистоку, у Ресифеу.
Поред ових, у Бразилу постоје парохије Грчке, Антиохијске, Пољске и Српске православне цркве. Антиохијска патријаршија је највећа у Бразилу, са два епископа. Овде у пољским црквама верници су искључиво Бразилци. У Бразилу има укупно неколико хиљада православних хришћана.
— Нажалост, после помирења Московске патријаршије и РПЗЦ један број парохија РПЗЦ отишао је у раскол... Да ли је тачно да је већина њих била бразилска? Зашто се то десило овде? Да ли је помирење могуће?
Да, нажалост, ниједна парохија у Бразилу која је раније била у РПЗЦ није подржала помирење, а међу њима и главна Саборна црква у Буенос Ајресу, у Аргентини. У време зближавања епископ јужноамерички РПЗЦ био је главни противник обнављања канонског општења с Москвом, и када се то догодило, свештенство епархије га је послушало и остало са њим. Владика им је на челу до данас.
На свакој Литургији молимо се „за сједињење свих“ и зато верујемо да се поновно уједињење може постићи, али морамо бити стрпљиви и знати да ће, ако је то Божја воља, бити остварено у своје време.
— А сада да пређемо на Вашу парохију. Реците нам о историји њеног оснивања. Како се родила идеја о подизању цркве овде и ко је био њен иницијатор?
Први руски емигранти стигли су у Бразил 1920-их и 1930-их. Примила их је Антиохијска црква при цркви св. Николаја. Свети цар Николај II још раније је био дао средства за изградњу цркве. Руси су желели да имају своју цркву, па су основали друштво Светог Ђорђа и купили плац на коме ће саградити цркву. Године 1934. епископ Теодосије Руске православне цркве благословио је камен темељац, а три године касније освештао цркву. Током изградње цркве умрла је архитектова супруга и он је одлучио да дâ великодушни прилог, а замолио је све да се моле за њено упокојење. Тако је црква посвећена светој мученици Зинаиди, небеској заштитници његове жене. Наша црква је једна од ретких цркава у свету (ако не и једина) посвећена светој Зинаиди.
—Да ли је парохијска заједница данас велика? Које су етничке групе заступљене у њој?
Тренутно имамо седамдесетак парохијана, а већина су Бразилци. Нажалост, многа деца и унуци руских емиграната нису сачували православну веру, док су неки Бразилци прешли у њу. Долазак и боравак протојереја Василија Гелевана [служи при цркви Благовештења Богородице у Соколники, Москва.—прим. ур.] 2007. године био је прекретница за обраћење неких Бразилаца. Почео је да учи португалски, да богослужи на португалском и успостави сарадњу са другим православним црквама у Рио де Жанеиру.
—Да ли постоји неки образац у мотивацији парохијана сународника који су се доселили у земљу из Русије и других делова руског говорног подручја?
Неки руски сународници долазе да раде у конзулату у Рио де Жанеиру, други долазе послом, а ако им се свиђа овде у Бразилу, одлучују да остану заувек. У последње време многе жене долазе у Јужну Америку, углавном у Бразил, да овде породе своју децу [јер ове земље дају страној деци држављанство по рођењу.— ур.].
— Можете ли нам навести најупечатљивији пример преласка једног од мештана у православље?
Неки од наших парохијана припадају првом таласу Бразилаца који су прешли у православље. Била је то група људи која је проучавала поједине вероисповести! Једном је један православни свештеник из Португала организовао конференцију. И неколико месеци касније ова група је отишла у Португал, где су крштени, да би касније били рукоположени за свештенике у Бразилу — било је то 1986. године.
—Постоје ли неке карактеристичне особености у Вашем парохијском животу? На ком језику богослужите? Има ли неких особености у начину богослужења? Можда су се неке локалне традиције развиле и ви поштујете неке посебне празнике?
Богослужимо на два језика: португалском и црквенословенском. Читамо и певамо Јеванђеље, Символ вере и Оченаш на оба језика. Наша парохија гаји обичај да остане на трпези после Литургије. Свако донесе нешто за ову прилику, а то свима даје могућност да разговарају, причају о било каквим питањима и упознају једни друге. Дакле, парохија је за нас као велика породица.
—Да ли су Ваши парохијани укључени у живот заједнице?
У Бразилу постоје многи католички празници, као што је Васкрс, затим празник светог заштитника града Рио де Жанеира [Св. Севастијан—ур.] 20. јануара, Дан мртвих 2. новембра и други празници. Божић се светкује 25. децембра. Нажалост, ови датуми се не поклапају с нашим црквеним календаром. Наравно, наш главни празник је Васкрс. Празник небеске заштитнице нашег храма, мученице Зинаиде, прослављамо 24. октобра, када нам у част обично долазе наш владика, архијерејски намесник, а понекад и свештеници из других градова, па и јурисдикција.
—Проводите ли неке просветне, добротворне или друштвене пројекте?
Ми смо мала парохија и увек се трудимо да финансијски подржимо парохијске пројекте, али нисмо у могућности да реализујемо велике друштвене иницијативе. Истовремено, трудимо се да сарађујемо са антиохијском Саборном црквом у Рио де Жанеиру, где добро обављају социјалне послове, а наши парохијани прилажу храну и одећу за бескућнике колико год је то могуће.
Што се тиче просветних иницијатива, ми предајемо црквенословенски језик. Наш ђакон, чтец и чланови хора певају и служе на црквенословенском. После Литургије, у недељној школи се одржавају часови цртања, сликања и читања књига: учимо децу и објашњавамо им основе наше вере.
—Реците нам о најлепшим догађајима у животу ове парохије последњих година.
Прошле године је наша парохија обележила осамдесет пету годишњицу постојања. Овим свечаним поводом дошао нам је у посету наш епископ Леонид. Служио је са још двојицом владика из Рио де Жанеира — из Пољске и Антиохијске цркве. Били су присутни и запослени у Генералном конзулату, гости из Католичке цркве, представници Владе. Организовали смо изложбу о историји наше парохије, а затим одржали мали концерт класичне музике – руске и бразилске.
У 2016. години био је један веома важан догађај — посета Његове Светости патријарха Кирила Бразилу, па и граду Рио де Жанеиро. Предстојатељ Цркве је служио Литургију на планини Корковадо, где стоји чувена статуа Исуса Христа, после чега је Патријарх посетио нашу парохију и поклонио нам дивну икону светог кнеза Владимира.
— Да ли на парохијском нивоу одржавате везе са Русијом? Да ли имате нека заједничка догађања?
Нема заједничких догађања, али нам понекад помажу пријатељи и свештенство из Русије. На пример, прошле године су разбојници упали у нашу цркву и украли неке богослужбене предмете. Међутим, помогли су нам верници из Москве и послали нам све што је потребно, па и нове одежде.
— Да ли успевате (ако је потребно) да општите са неправославним хришћанима и представницима других вероисповести у Вашем граду?
Да, одржавамо одличне односе са Католичком црквом. Надбискуп Рио де Жанеира посећује нашу парохију, а позива и нас у своју цркву, а понекад нуди подршку.
—Како се одвијају односи са државним властима? Постоји ли подршка или, напротив, препреке активностима Ваше заједнице?
Бразил је секуларна држава, али је културно хришћанска земља. Постоје многи верски празници и фестивали и многе пореске олакшице за цркве.
— Да ли радите, и ако радите, зашто? Мислите ли да свештеник треба да обавља световни посао?
Да, радим као државни службеник. Ја сам помоћник судије. Наравно, идеално би било да се свештеник у потпуности посвети парохијској служби и да не обавља световни посао. Нажалост, то није случај у Бразилу, где су православни незнатна мањина. Ја сам, на пример, ожењен свештеник са троје мале деце, а наша парохија није богата да би могла да прехрани целу моју породицу. Зато епископи у овој мисионарској стварности увек примењују принцип икономије и дозвољавају свештеницима да обављају световне послове.
— На која озбиљна духовна питања парохијана наилазите као пастир у својој служби? Шта сматрате изазовом времена за православне хришћане? А конкретно у Бразилу?
Верујем да је тренутно један од главних проблема човечанства депресија, која паралише животе многих људи, а неке води чак у самоубиство. Да бих се борио против депресије, покушавам да разумем православну антропологију, која каже да је човек створен као спој три различите компоненте: тела, ума и духа. И треба да постоји равнотежа између ове три компоненте, тако да студирам психологију да бих покушао помоћи људима у свим видовима. Понекад се људи опорављају од депресије тако што лече тело, раде вежбе, мењају исхрану и узимају праве витамине. Понекад компетентни хришћански психолог такође може помоћи у организовању живота пацијента. Истина, понекад депресија има и духовне корене који избацују тело и ум из равнотеже. У овом случају лечење се састоји од читања Светог писма и Житија светих. То је моћан лек који многе мотивише када виде да су светитељи прошли кроз тешка искушења и успели да их савладају. Светитељи уче свакога од нас како да имамо здраву душу и ум, пошто су успели да постигну ову равнотежу, успели да живе по Јеванђељу и остваре све оно у шта верујемо.
Организовање нашег живота и руковођење временом један је од наших највећих задатака. Без обзира на то колико у животу били заузети, морамо наћи времена за Бога, за оно што је једино потребно. Помамни темпо живота у савременом свету тера нас да то заборавимо. Међутим, увек можемо имати један или два минута за молитву ујутру и увече, и те минуте морамо провести у пуном сазерцавању свим нашим срцем – они су од виталног значаја за духовни мир. Можемо слушати молитве преко апликација када смо на путовањима. Али највећи изазов у Бразилу је то што има врло мало градова са отвореним православним црквама. Неки људи морају путовати шест сати аутобусом да би дошли у православну цркву. Други морају летети авионом у другу државу да би присуствовали богослужењима. Тако, одлазак у цркву недељом постаје право поклоничко путовање, које захтева руковођење временом и трошкове.
—Која је главна лекција коју сте научили за ово време Ваше парохијске службе?
Нема веће части у свету него служити Литургију пред престолом Христовим по угледу на анђеле на небу. Али такође нема веће одговорности од одговорност за поверену паству. Као ожењени свештеник схватио сам да је прва и најважнија паства - твоја породица, твоја домаћа црква. Неки свештеници на почетку своје службе склони су да свој живот посвете искључиво богослужбеним обавезама и мисионарском раду, при чему понекад занемарују и оне који су им најближи.
Још једна лекција коју сам научио јесте да су друштвени медији важно средство за ширење вере међу људима у Бразилу. Као што сам рекао, у Бразилу постоји само неколико православних цркава, а земља је једна од највећих на свету, па многи немају прилику да упознају Православну цркву и православни народ. Да бисмо им помогли да избегну путовања из велике удаљености, морамо користити технологију да бисмо могли да учимо, водимо, тешимо и помажемо људима.
—Која места бисте саветовали поклонику или путнику да посети у Бразилу?
Саветовао бих Вам да посетите дивни град Рио де Жанеиро. Овде имамо чувену статуу Христа на врху планине са раширеним рукама, поздрављајући и благосиљајући све госте. Бразил је земља задивљујуће природне лепоте: имамо амазонску прашуму на северу и величанствене водопаде Игуазу на југу. На североистоку имамо најлепше плаже на свету, посебно на острву Фернандо де Норонха.
—На крају, поставићу наше традиционално питање: које речи из Светог писма посебно Вас надахњују и подржавају у тешким тренуцима Вашег живота? Можда чак и нека прича у вези са овим.
За мене је најстрахопоштованије прво од Дванаест јеванђеља која описују страдања Христова и читају се уочи Великог петка: од 13. до 17. главе из Јовановог Јеванђеља. Није случајно што се он зове Јован Богослов. Успео је да богословски синтетише главна учења Господа нашег Исуса Христа. Овде чујемо најважнију заповест: Љубите једни друге као што ја вас љубих (Јн. 13,34). Такође чујемо: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6).
Суштина Цркве је у молитви којом се Христос обраћа Оцу да сви будемо једно, као Он и Отац небески. А ми се тешимо знајући да нам је после Вазнесења послао Духа Истине, Утешитеља нашег, који ће нас упутити у сваку истину.
Владимир Басенков разговарао је са о. Романом Куненом
Са енглеског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Ризница и Оrthochristian.com
Као и већина Бразилаца, крштен сам у Римокатоличкој цркви, али нисам исповедао веру. Моји родитељи нису били религиозни, а ја нисам развио интересовање за веру све док нисам напунио осамнаест година. У тим годинама сам почео да постављам велика животна питања: одакле сам дошао? Која је сврха живота? Шта ће бити после смрти?
Тако сам почео да изучавам философију, што ме је подстакло да активније тражим Бога. Почео сам да идем у католичку цркву, где сам затекао нешто што је личило на обичну забаву где су сви пљескали рукама док су свирали гитару, и мислио сам да је то веома далеко од Бога. Отишао сам и у протестантску цркву и чуо једног интелигентног човека како држи добру проповед, чуо сам прелепу Бахову музику како се изводи на клавиру, али нисам осетио присуство Бога.
Једног дана на празник Обретења моштију светог Сергија Радоњешког мој блиски пријатељ, богослов, позвао ме је у православну цркву. А када сам ушао у цркву, имао сам диван осећај утехе и мира у свом срцу! Била је то управо она Црква коју сам тражио, Црква Светих Отаца.
Анђеоска музика, миомирис тамјана, лепота икона стварали су атмосферу у којој сам осетио присуство Божје, као што су то осетили и изасланици кнеза Владимира у Цариграду.
— Како сте одлучили да постанете свештеник?
Некада сам био извођач класичне музике; свирао сам флауту, вежбао осам сати дневно и због тога почео сам да имам проблема са тетивама – тендинитис. Мислим да је то био пут којим ме је Бог позвао да ходим и служим Цркви, и моје интересовање за Цркву је расло. Никада нисам намеравао да постанем свештеник; хтео сам само да темељно проучим нашу веру и да радим у Цркви на начин који је Богом благословен.
Отишао сам у манастир Свете Тројице у Џорданвилу у САД у посету свом пријатељу, богослову, и био сам фасциниран православним богослужењима, монашким спокојем и чудима у свакодневном животу. Имао сам срећу да упознам митрополита Илариона (Капрала) (вечан му спомен!), који је, иако је био Првојерарх РПЗЦ, показивао смирење и једноставност, као прави светитељ. Исте године сам почео да ванредно студирам богословље на Богословској академији при манастиру Свете Тројице. Оженио сам се, а четири године по завршетку Богословске академије хиротонисао ме је садашњи митрополит клински Леонид (Горбачов), који ме је благословио да служим у Бразилу у Епархији јужноамеричкој.
— Причајте нам о животу у Бразилу. Пружите нам детаљнију слику о томе како земља изгледа у очима православног хришћанина.
Бразил је једна од најлепших земаља на свету. Бразилци су веома фини и пријатељски расположени људи. Наш највећи проблем овде су насиље и корупција; на многим местима имамо побуњенике и дилере дроге који имају паралелне политичке структуре које држава не може да заустави. Бразилци су увек бирали најлакше путеве. На пример, овде недељом људи иду на плажу, а онда, на крају дана, могу ићи у цркву. Идеју поста је веома тешко разумети у Бразилу. На Велики петак католици у земљи се мало потруде и једу „нецрвено месо“, то јест, могу да једу рибу или пилетину са сиром, а то је за Бразилце већ подвижничко дело.
—Када се православље појавило у Бразилу?
Пре око 115 година сиријски и либански имигранти приспели су у Сао Пауло, а руски емигранти су дошли у јужни Бразил.
— Колико парохија Московске патријаршије има данас у земљи? Колико православних има данас у Бразилу и које су јурисдикције?
У земљи постоји седам парохија Московске патријаршије: три на југу, једна у престоници Бразилији, једна у Сао Паулу, једна у Рио де Жанеиру и једна на североистоку, у Ресифеу.
Поред ових, у Бразилу постоје парохије Грчке, Антиохијске, Пољске и Српске православне цркве. Антиохијска патријаршија је највећа у Бразилу, са два епископа. Овде у пољским црквама верници су искључиво Бразилци. У Бразилу има укупно неколико хиљада православних хришћана.
— Нажалост, после помирења Московске патријаршије и РПЗЦ један број парохија РПЗЦ отишао је у раскол... Да ли је тачно да је већина њих била бразилска? Зашто се то десило овде? Да ли је помирење могуће?
Да, нажалост, ниједна парохија у Бразилу која је раније била у РПЗЦ није подржала помирење, а међу њима и главна Саборна црква у Буенос Ајресу, у Аргентини. У време зближавања епископ јужноамерички РПЗЦ био је главни противник обнављања канонског општења с Москвом, и када се то догодило, свештенство епархије га је послушало и остало са њим. Владика им је на челу до данас.
На свакој Литургији молимо се „за сједињење свих“ и зато верујемо да се поновно уједињење може постићи, али морамо бити стрпљиви и знати да ће, ако је то Божја воља, бити остварено у своје време.
— А сада да пређемо на Вашу парохију. Реците нам о историји њеног оснивања. Како се родила идеја о подизању цркве овде и ко је био њен иницијатор?
Први руски емигранти стигли су у Бразил 1920-их и 1930-их. Примила их је Антиохијска црква при цркви св. Николаја. Свети цар Николај II још раније је био дао средства за изградњу цркве. Руси су желели да имају своју цркву, па су основали друштво Светог Ђорђа и купили плац на коме ће саградити цркву. Године 1934. епископ Теодосије Руске православне цркве благословио је камен темељац, а три године касније освештао цркву. Током изградње цркве умрла је архитектова супруга и он је одлучио да дâ великодушни прилог, а замолио је све да се моле за њено упокојење. Тако је црква посвећена светој мученици Зинаиди, небеској заштитници његове жене. Наша црква је једна од ретких цркава у свету (ако не и једина) посвећена светој Зинаиди.
—Да ли је парохијска заједница данас велика? Које су етничке групе заступљене у њој?
Тренутно имамо седамдесетак парохијана, а већина су Бразилци. Нажалост, многа деца и унуци руских емиграната нису сачували православну веру, док су неки Бразилци прешли у њу. Долазак и боравак протојереја Василија Гелевана [служи при цркви Благовештења Богородице у Соколники, Москва.—прим. ур.] 2007. године био је прекретница за обраћење неких Бразилаца. Почео је да учи португалски, да богослужи на португалском и успостави сарадњу са другим православним црквама у Рио де Жанеиру.
—Да ли постоји неки образац у мотивацији парохијана сународника који су се доселили у земљу из Русије и других делова руског говорног подручја?
Неки руски сународници долазе да раде у конзулату у Рио де Жанеиру, други долазе послом, а ако им се свиђа овде у Бразилу, одлучују да остану заувек. У последње време многе жене долазе у Јужну Америку, углавном у Бразил, да овде породе своју децу [јер ове земље дају страној деци држављанство по рођењу.— ур.].
— Можете ли нам навести најупечатљивији пример преласка једног од мештана у православље?
Неки од наших парохијана припадају првом таласу Бразилаца који су прешли у православље. Била је то група људи која је проучавала поједине вероисповести! Једном је један православни свештеник из Португала организовао конференцију. И неколико месеци касније ова група је отишла у Португал, где су крштени, да би касније били рукоположени за свештенике у Бразилу — било је то 1986. године.
—Постоје ли неке карактеристичне особености у Вашем парохијском животу? На ком језику богослужите? Има ли неких особености у начину богослужења? Можда су се неке локалне традиције развиле и ви поштујете неке посебне празнике?
Богослужимо на два језика: португалском и црквенословенском. Читамо и певамо Јеванђеље, Символ вере и Оченаш на оба језика. Наша парохија гаји обичај да остане на трпези после Литургије. Свако донесе нешто за ову прилику, а то свима даје могућност да разговарају, причају о било каквим питањима и упознају једни друге. Дакле, парохија је за нас као велика породица.
—Да ли су Ваши парохијани укључени у живот заједнице?
У Бразилу постоје многи католички празници, као што је Васкрс, затим празник светог заштитника града Рио де Жанеира [Св. Севастијан—ур.] 20. јануара, Дан мртвих 2. новембра и други празници. Божић се светкује 25. децембра. Нажалост, ови датуми се не поклапају с нашим црквеним календаром. Наравно, наш главни празник је Васкрс. Празник небеске заштитнице нашег храма, мученице Зинаиде, прослављамо 24. октобра, када нам у част обично долазе наш владика, архијерејски намесник, а понекад и свештеници из других градова, па и јурисдикција.
—Проводите ли неке просветне, добротворне или друштвене пројекте?
Ми смо мала парохија и увек се трудимо да финансијски подржимо парохијске пројекте, али нисмо у могућности да реализујемо велике друштвене иницијативе. Истовремено, трудимо се да сарађујемо са антиохијском Саборном црквом у Рио де Жанеиру, где добро обављају социјалне послове, а наши парохијани прилажу храну и одећу за бескућнике колико год је то могуће.
Што се тиче просветних иницијатива, ми предајемо црквенословенски језик. Наш ђакон, чтец и чланови хора певају и служе на црквенословенском. После Литургије, у недељној школи се одржавају часови цртања, сликања и читања књига: учимо децу и објашњавамо им основе наше вере.
—Реците нам о најлепшим догађајима у животу ове парохије последњих година.
Прошле године је наша парохија обележила осамдесет пету годишњицу постојања. Овим свечаним поводом дошао нам је у посету наш епископ Леонид. Служио је са још двојицом владика из Рио де Жанеира — из Пољске и Антиохијске цркве. Били су присутни и запослени у Генералном конзулату, гости из Католичке цркве, представници Владе. Организовали смо изложбу о историји наше парохије, а затим одржали мали концерт класичне музике – руске и бразилске.
У 2016. години био је један веома важан догађај — посета Његове Светости патријарха Кирила Бразилу, па и граду Рио де Жанеиро. Предстојатељ Цркве је служио Литургију на планини Корковадо, где стоји чувена статуа Исуса Христа, после чега је Патријарх посетио нашу парохију и поклонио нам дивну икону светог кнеза Владимира.
— Да ли на парохијском нивоу одржавате везе са Русијом? Да ли имате нека заједничка догађања?
Нема заједничких догађања, али нам понекад помажу пријатељи и свештенство из Русије. На пример, прошле године су разбојници упали у нашу цркву и украли неке богослужбене предмете. Међутим, помогли су нам верници из Москве и послали нам све што је потребно, па и нове одежде.
— Да ли успевате (ако је потребно) да општите са неправославним хришћанима и представницима других вероисповести у Вашем граду?
Да, одржавамо одличне односе са Католичком црквом. Надбискуп Рио де Жанеира посећује нашу парохију, а позива и нас у своју цркву, а понекад нуди подршку.
—Како се одвијају односи са државним властима? Постоји ли подршка или, напротив, препреке активностима Ваше заједнице?
Бразил је секуларна држава, али је културно хришћанска земља. Постоје многи верски празници и фестивали и многе пореске олакшице за цркве.
— Да ли радите, и ако радите, зашто? Мислите ли да свештеник треба да обавља световни посао?
Да, радим као државни службеник. Ја сам помоћник судије. Наравно, идеално би било да се свештеник у потпуности посвети парохијској служби и да не обавља световни посао. Нажалост, то није случај у Бразилу, где су православни незнатна мањина. Ја сам, на пример, ожењен свештеник са троје мале деце, а наша парохија није богата да би могла да прехрани целу моју породицу. Зато епископи у овој мисионарској стварности увек примењују принцип икономије и дозвољавају свештеницима да обављају световне послове.
— На која озбиљна духовна питања парохијана наилазите као пастир у својој служби? Шта сматрате изазовом времена за православне хришћане? А конкретно у Бразилу?
Верујем да је тренутно један од главних проблема човечанства депресија, која паралише животе многих људи, а неке води чак у самоубиство. Да бих се борио против депресије, покушавам да разумем православну антропологију, која каже да је човек створен као спој три различите компоненте: тела, ума и духа. И треба да постоји равнотежа између ове три компоненте, тако да студирам психологију да бих покушао помоћи људима у свим видовима. Понекад се људи опорављају од депресије тако што лече тело, раде вежбе, мењају исхрану и узимају праве витамине. Понекад компетентни хришћански психолог такође може помоћи у организовању живота пацијента. Истина, понекад депресија има и духовне корене који избацују тело и ум из равнотеже. У овом случају лечење се састоји од читања Светог писма и Житија светих. То је моћан лек који многе мотивише када виде да су светитељи прошли кроз тешка искушења и успели да их савладају. Светитељи уче свакога од нас како да имамо здраву душу и ум, пошто су успели да постигну ову равнотежу, успели да живе по Јеванђељу и остваре све оно у шта верујемо.
Организовање нашег живота и руковођење временом један је од наших највећих задатака. Без обзира на то колико у животу били заузети, морамо наћи времена за Бога, за оно што је једино потребно. Помамни темпо живота у савременом свету тера нас да то заборавимо. Међутим, увек можемо имати један или два минута за молитву ујутру и увече, и те минуте морамо провести у пуном сазерцавању свим нашим срцем – они су од виталног значаја за духовни мир. Можемо слушати молитве преко апликација када смо на путовањима. Али највећи изазов у Бразилу је то што има врло мало градова са отвореним православним црквама. Неки људи морају путовати шест сати аутобусом да би дошли у православну цркву. Други морају летети авионом у другу државу да би присуствовали богослужењима. Тако, одлазак у цркву недељом постаје право поклоничко путовање, које захтева руковођење временом и трошкове.
—Која је главна лекција коју сте научили за ово време Ваше парохијске службе?
Нема веће части у свету него служити Литургију пред престолом Христовим по угледу на анђеле на небу. Али такође нема веће одговорности од одговорност за поверену паству. Као ожењени свештеник схватио сам да је прва и најважнија паства - твоја породица, твоја домаћа црква. Неки свештеници на почетку своје службе склони су да свој живот посвете искључиво богослужбеним обавезама и мисионарском раду, при чему понекад занемарују и оне који су им најближи.
Још једна лекција коју сам научио јесте да су друштвени медији важно средство за ширење вере међу људима у Бразилу. Као што сам рекао, у Бразилу постоји само неколико православних цркава, а земља је једна од највећих на свету, па многи немају прилику да упознају Православну цркву и православни народ. Да бисмо им помогли да избегну путовања из велике удаљености, морамо користити технологију да бисмо могли да учимо, водимо, тешимо и помажемо људима.
—Која места бисте саветовали поклонику или путнику да посети у Бразилу?
Саветовао бих Вам да посетите дивни град Рио де Жанеиро. Овде имамо чувену статуу Христа на врху планине са раширеним рукама, поздрављајући и благосиљајући све госте. Бразил је земља задивљујуће природне лепоте: имамо амазонску прашуму на северу и величанствене водопаде Игуазу на југу. На североистоку имамо најлепше плаже на свету, посебно на острву Фернандо де Норонха.
—На крају, поставићу наше традиционално питање: које речи из Светог писма посебно Вас надахњују и подржавају у тешким тренуцима Вашег живота? Можда чак и нека прича у вези са овим.
За мене је најстрахопоштованије прво од Дванаест јеванђеља која описују страдања Христова и читају се уочи Великог петка: од 13. до 17. главе из Јовановог Јеванђеља. Није случајно што се он зове Јован Богослов. Успео је да богословски синтетише главна учења Господа нашег Исуса Христа. Овде чујемо најважнију заповест: Љубите једни друге као што ја вас љубих (Јн. 13,34). Такође чујемо: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6).
Суштина Цркве је у молитви којом се Христос обраћа Оцу да сви будемо једно, као Он и Отац небески. А ми се тешимо знајући да нам је после Вазнесења послао Духа Истине, Утешитеља нашег, који ће нас упутити у сваку истину.
Владимир Басенков разговарао је са о. Романом Куненом
Са енглеског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Ризница и Оrthochristian.com
