КАКО ЈЕ ЦАРИГРАД ПОДРЖАВАО РАСКОЛНИКЕ И ДОБИЈАО ПАТРИЈАРХЕ ИЗ САД

Спремност Цариградске патријаршије да призна украјинске расколнике и да са својим епископима – прекршивши сва правила која се могу и не могу замислити – уђе на туђу канонску територију учинила је ове новости најактуелнијима. Развија се драма, зри нови раскол, ситуација може изазвати људске трагедије. Цариград је преузео на себе улогу која је врло чудна за православни свет – „главне Цркве“ – двадесетих година ХХ века. О томе шта се тада десило разговарамо с црквеним историчарем, стручњаком за историју Руске Цркве ХХ века, професором и свештеником Александром Мазирином.


 Оче Александре, 20-их година ХХ века десило се нешто озбиљно: Цариград је почео да тврди да није симболична, већ заиста Васељенска Црква.
 
Од почетка ХХ века у животу Цариградске Цркве су се заиста десиле врло озбиљне промене. Десете-двадесете године су биле период многобројних ратова: прво два балканска, затим Први светски, па рат између Грчке и Турске. Услед свих ових потреса знатно се смањио број грчке пастве Цариградске Цркве којом је она традиционално духовно руководила на територији Турске. И док је почетком ХХ века Цариградска Црква пружала слику праве Помесне Цркве с десетинама епархија, мноштвом клирика и паством од неколико милиона људи после масовног прогонства грчког становништва из Мале Азије она је остала без пастве. Изузетак је представљао једино сам Цариград, али је и у њему број Грка стално опадао. Пред Цариградском патријаршијом се поставио задатак опстанка у Истамбулу који јој је био туђ. И решавајући овај задатак Цариград се окренуо... тражењу спољашњих покровитеља. Првобитно је у улози таквог покровитеља разматрана Велика Британија.
 
Због чега баш Велика Британија?
 
Двадесетих година у свести грчких патриота доминирала је такозвана „велика идеја“ – идеја обнављања грчке велесиле у оквиру некадашњег Византијског (Ромејског) царства с престоницом у Цариграду. Међутим, Грци, наравно, нису могли да остваре ове планове својим снагама и тражили су помоћ велесила. Пре свега Енглеске. Чак се појавила грандиозна замисао о фактичком удруживању Цариградске и Англиканске Цркве како би се за овај пројекат осигурала утицајна Англиканска Црква и ради ослањања на војно-политичке ресурсе Велике Британије. У том циљу је Цариградска патријаршија предузела читав низ реформи које су биле позване да приближе Православну и Англиканску Цркву. Између осталог, реформисала је календар прешавши на такозвани новојулијански календар. Било је очигледно да је Цариградска патријаршија спремна да учини врло озбиљне уступке англиканцима у нади да ће Енглеска помоћи Грцима „да освоје Свету Софију“ – симбол величине Цариградске Цркве. Међутим, англиканци нису оправдали наде и нису пружили озбиљну помоћ Грцима.
 
Црквени историчар, стручњак за историју Руске Цркве ХХ века, професор, свештеник Александар Мазирин.
Фото: Александар Натрускин/РИА Новости   

Њихова једина помоћ било је вршење притиска на Турску на конференцији у Лозани који ју је натерао да се одрекне захтева потпуног протеривања Цариградске патријаршије из Истамбула. До прогонства није дошло, али је то у суштини била једина помоћ коју је Цариградска патријаршија тада успела да добије од Енглеске. У целини, после пропасти авантуристичке ратне кампање Грка у Малој Азији положај Цариградске патријаршије је био катастрофалан.
 
Цариград је тражио подршку чак и од совјетске власти?
 
Да, неочекивано је почео да тражи подршку... од атеиста бољшевика. Политички узроци: совјетска влада је једина почетком 20-их година одржавала тесне везе с новом револуционарном владом Турске Кемал-паше (Ататурка). И Цариградска патријаршија је рачунала да ће преко бољшевика утицати на турску владу како би ова ослабила свој притисак на њу. Међутим, ни од бољшевичког руководства није добила значајнију подршку иако је учинила читав низ озбиљних корака како би стекла наклоност бољшевика. И најзначајнији корак је било то што је Цариградска патријаршија подржала просовјетски обновљенчески раскол.
 
То је невероватна издаја.
 
Да, Цариград је подржао раскол који је бољшевичко руководство покренуло како би изнутра раздробило и ослабило Руску Цркву – и како би је касније ликвидирало.
 
Оставши без главног дела сопствене пастве у Малој Азији Цариградска патријаршија је овај недостатак покушала да надомести на другим местима. Управо тада је проглашена доктрина о ексклузивним правима Цариградске патријаршије у православној дијаспори. Циљ је био да потчини себи православне емигранте из целог света и у западној Европи и у Америци, и на другим местима земаљске куге. А пре свега Русе који су се нашли у ситуацији трагичног „исхода“.
 
Главна сила која је могла да спречи ове планове била је управо Руска Црква. Због тога је Цариградска патријаршија без стида заједно с бољшевицима учествовала у њеном максималном слабљењу. Осим обновљенаца они су подржавали и друге расколнике Руске Цркве.
 
Наравно, тако агресивна политика Цариграда је практично довела односе између Руске и Цариградске Цркве у ћорсокак. Они су двадесетих-тридесетих година практично били обустављени и не само зато што је спуштена „гвоздена завеса“ учинила крајње тешким међусобне контакте.
 
А како је на овакво понашање Цариграда реаговао патријарх Тихон?
 
Патријарх Тихон је указивао на апсолутну незаконитост свих ових поступака. Отворено је говорио да иако признајемо „првенство части“ Цариграда у православном свету то не даје Цариградској патријаршији никакве прерогативе власти. И никакво право да се меша у послове других помесних Цркава шаљући код њих неке своје овлашћене представнике без усаглашавања с руководством помесних Цркава. Он је без оштрих израза, али врло чврсто показао цариградском патријарху где му је место. Друге Православне Цркве, између осталог, Антиохијска, стале су на страну московске патријаршије сматрајући претензије Цариграда потпуно неоснованима.
 
Ипак, без обзира на фактичко обустављање односа с највећом православном помесном Црквом – Руском, Цариград је 20-их и почетком 30-их година наставио да улаже активне напоре како би организационо оформио своје „првенство власти“ у православном свету. У том циљу су покушали да спроведу такозвани Осми васељенски или Свеправославни сабор. Притом су желели да Руску Цркву на овом сабору представљају расколници-обновљенци које су у том тренутку на све начине подржавали. Међутим, друге православне помесне цркве – Антиохијска, Српска и Румунска – одбиле су да подрже Цариград у томе и због тога овај Свеправославни сабор није одржан.
 
Да ли је Цариград остао Црква са спољашњим покровитељима?
 
Да. Не добивши политичку подршку од стране бољшевика Цариградска патријаршија се већ од 1940-их година преоријентисала на другог политичког покровитеља. То су постале Сједињене Америчке Државе. На Цариградски престо је постављен амерички архиепископ Атинагора који је отворено говорио да је његов главни задатак као поглавара Цариградске патријаршије – одбрана америчких интереса.
 
У послератном периоду Цариград се практично претворио у инструмент спољне политике САД. Ово се испољавало на најразличитије могуће начине, чак и у ометању нормалног живота руског Атоса који формално потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије.
 
Ово претварање Цариграда у политички инструмент које и даље траје упечатљиво илуструје и савремена ситуација. Цариградски патријарх и даље тежи ка ширењу свог утицаја у православном свету и у то да се претвори у извесни аналог Ватикана. И исто као и 20-их година, као главну препреку у томе види Руску Цркву. И на све начине се труди да је ослаби. Док је то 40-их и 50-их година, а и све до 90-их било тешко, после распада СССР и стварања нових држава Цариградска патријаршија је добила значајан простор за деловање. Њени интереси се подударају с интересима неколико влада које покушавају да одвоје своје православне грађане од Руске Цркве. И наравно, с очигледним интересима САД и западног света који је заинтересован за слабљење Русије и њене главне духовне силе – Руске Православне Цркве.
 
И ту се развијају догађаји везани за Украјину...
 
У овом тренутку најрањивије место за јединство Руске Цркве је Украјина. И као што видимо, управо ту се задаје ударац, очигледно уз политички благослов „спољних покровитеља“.
 
И то није нека наша теорија завере?
 
Не, чињенице су очигледне. Јер видимо каква се подршка с друге стране океана. пружа украјинским расколницима. Врло је симптоматично то што двојица такозваних егзарха која Цариград шаље у Украјину доказе из Америке – из САД и Канаде.
 
Још од времена исхода грчког становништва с територије Турске 20-их година, већи део пастве Цариградске патријаршије се налази у САД. Своје главне приходе Цариградска патријаршија добија управо отуда. Отуда долази и главни утицај. Исто је и с украјинским расколничким структурама. Кад су после рата ови расколи на територији Украјине били ликвидирани, њихове главне базе постале су САД и Канада. Оне су се тамо срећно развијале свих ових година, а 90-их година су примљене под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Притом је порекло ових структура невероватно скандалозно: родослов такозване украјинске аутокефалије потиче од кијевских „самосвјата“ из 20-их година.
 
Ко су били ти „самосвјати“?
 
Украјински националисти који су прогласили аутокефалност, али нису нашли канонске епископе који би пристали да дођу на њихово чело. И онда су обавили акт „самопосвећења“, прогласили су свог руководиоца Василија Липковског за кијевског митрополита. Ради сигурности ставили су му на главу мошти светог кијевског митрополита Макарија који се упокојио пре неколико векова. Народ их је због тога тачно и мудро прозвао „мртворучники“. Наследници ових самосвјата-мртворучника су у току целог послератног периода деловали преко океана, а после 90-их година су као „готове структуре“ искоришћени ради сејања раскола у Украјини. Овде је очигледна тесна веза између Цариградске патријаршије која је примила под своје покровитељство следбенике „самосвјата“, њених америчких координатора, украјинских националиста и постсовјетске владе Украјине, почевши од председника Кравчука.
 
Оно што данас видимо у принципу није ново. Све је водило ка томе, али је сада достигло најопаснију фазу.
 
* * *
 
Архиепископ из америчког авиона
 
Михаил Шкаровски, доктор историјских наука, главни архивар Централног државног архива Санкт Петербурга:
 
- Двадесетих година ХХ века Цариград је почео да покушава да унесе измене у каноне и правила како би утврдио првенство своје катедре које никад раније није постојало.
 
Ове године су у историји представљале период највећег заоштравања односа између Руске Православне Цркве и Цариградске патријаршије. После револуције и доласка бољшевика на власт, почетка прогона Руске Цркве и обновљенческог раскола који су инспирисали бољшевици, прва ствар коју је Цариград учинио била је да покуша да освоји знатан део канонске територије Руске Православне Цркве проширивши своју јурисдикцију на њене бивше делове. Пре свега, на Финску Православну Цркву која је прво добила аутономију од Московске патријаршије, а затим је прешла под јурисдикцију Цариграда. Иста таква аутономна Православна Црква под јурисдикцијом Цариграда створена је у Естонији. Међутим, све је то било без одобрења Цркве-мајке, без њене дозволе, што је, разуме се, неканонска радња по свим православним канонима. Касније, 30-их година иста ситуација се поновила у Летонији, где је створена Летонска Православна Црква под јурисдикцијом Цариграда. Затим је Цариградска патријаршија без дозволе Цркве-мајке дала аутокефалност Пољској Православној Цркви, која је природно у бившем Руском царству такође била део РПЦ. Један од вапијућих корака било је то што је почетком 1930-их година у јурисдикцију Цариграда прешао Руски западноевропски егзархат. Иако је приликом примања било специјално наведено да је ово „привремено решење“ и да ће се касније егзархат вратити у Руску Православну Цркву, он се још увек тамо налази.
 
Појавиле су се претензије и на некадашње мисије Руске Православне Цркве. Пре револуције их је било 6 – у Америци и у Азији. Неки делови територије на којима су деловале руске мисије и данас се налазе под јурисдикцијом Цариграда, на пример, у Јужној Кореји.
 
Почетком 1920-их година, за време патријарха Мелетија, Цариградска патријаршија је истакла тезу о томе да све православне дијаспоре ван граница својих земаља треба да се налазе под њеном јурисдикцијом. Овакав захтев није постављан никад раније и скоро све друге Помесне Православне Цркве су му се категорички успротивиле.
 
Одржан је низ манифестација, на пример, Цариградско архијерејско саветовање при патријарху Мелетију 1923. године које је названо Свеправославним конгресом и на којем су учествовали представници само 5 православних цркава. Овде није било овлашћене делегације Руске Цркве, саветовању су присуствовала само двојица руских архијереја из дијаспоре и која су, узгред речено, заузела „став верности“ пређашњим православним правилима и канонима и практично су се заложила против већине новина које је предложио цариградски патријарх. Велика већина реформи које су усвојене на овом саветовању није била спроведена у живот изузев новојулијанског календара.
 
Занимљиво је да су се реформе које је предлагао цариградски патријарх делимично подудариле с онима које је предлагао обновљенчески раскол чији су инспиратори били бољшевици. Корист од покушаја слабљења Руске Цркве за Цариград је била очигледна – исто ово отимање низа њених канонских територија.
 
Такође се одразио притисак турске владе Кемала Ататурка којој је совјетска влада пружала помоћ, укључујући и оружје и инструкторе.
 
И очигледно, совјетско руководство је молило турску власт дипломатским каналима да наговори Цариградску патријаршију да подржи обновљенце. Крајем 1920-их и почетком 1930-их година патријарх Василије и патријарх Фотије су се трудили да заузму неутралнији став, али су наставили да подржавају обновљенце.
 
Патријарх Григорије VII је чак захтевао од патријарха Тихона да напусти своју „дужност“ и да преда власт обновљенческом Синоду. Разуме се, ови захтеви су одбачени. Комисија коју су планирали да пошаљу у Москву ради „регулисања“ ситуације није допутовала, званично је из Цариграда у Москву дошао један архимандрит који је активно учествовао у свим саборима обновљенаца и који је седео у њиховим президијумима очигледно показујући тиме да Цариград подржава управо обновљенце. Ово је трајало све до почетка 1930-их година кад је упркос свим напорима бољшевика и Цариграда покрет обновљенаца очигледно почео да се гаси.
 
Изгубивши 1920-их година своју грчку паству Цариград је умногоме изгубио изворе финансирања и почео је да зависи од светске владе држава у којем је живела његова нова паства. Све ове локалне цркве у Финској, Летонији и Естонији које је Цариград примио у јурисдикцију подржавале су локалне владе настројене против Русије. Владе су често подстицале прелазак својих цркава под јурисдикцију Цариграда.
 
Сад се практично понавља ситуација из 1920-их година. Поново долази до удруживања Цариградске патријаршије и светских влада у одвојеним новим државама које су заузеле антируски став.
 
Осим тога, влада САД очигледно подржава Цариград.
 
Амерички утицај на Цариград почео је да се остварује после завршетка Другог светског рата, 1947-1948. године. Турска се у то време појављује у плановима САД као важан стратешки партнер, у њој се лоцирају америчке војне базе. И практично уз директно учествовање САД долази до смене цариградског патријарха Максима који је изразио свој позитиван однос према Руској Цркви и то тако да је 1948. године Цариградска делегација допутовала у Москву на прославу 500. годишњице аутокефалности Руске Православне Цркве.
 
Међутим, убрзо после овог путовања и одржавања Свеправославног саветовања у Москви на које је цариградска делегација такође допутовала он је био смењен са своје дужности и проглашен душевно болесним. До 1960. године је живео у кућном притвору у Швајцарској. Црквени православни судови ово тек треба да размотре. Ово неће остати ни без Божјег суда.
   
А уместо њега је постављен архиепископ Атингора који је пре тога служио у САД и био амерички држављанин. Ово се десило упркос турским законима по којима је за цариградског патријарха могао бити изабран само Грк који је рођен на територији Турске. Међутим, Турска је тада изашла у сусрет САД прекршивши сопствене законе. Кад је Атинагора летео у Истамбул председник Труман му је за то дао свој председнички авион. Врло тесна веза највишег руководства САД с новим цариградским патријархом који је одмах заузео антисовјетски став и који је почео да спроводи политику против Руске Православне Цркве је била очигледна. Истина, архиепископ Атинагора је 1960-их година нормализовао своје односе с Руском Црквом. Али на почетку је то био „хладни рат“, а он је био спроводник америчког утицаја.
 
Ове везе постоје и дан-данас и ми видимо њихове трагове.

 
Са руског Марина Тодић
Оригинал - Росијскаја Газета
8/25/2021

Извор: Православие.ру

 

РУСКА ЦРКВА ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА УКРАЈИНА АМЕРИКА

 

offline