РАТНИ ЗЛОЧИН, А НЕ ГЕНОЦИД

Одговорне за масакр у Сребреници 1995. казнити, никако жигосати цео српски народ
 
Извештај независне међународне Комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995, која је формирана на иницијативу Владе Републике Србије, доказао је да се у Сребреници није догодио геноцид.
 
Фото: AP, EPA Frisco Gentsch
Извештај комисије коју је предводио Гидеон Грајф треба да допринесе „јачању
поверења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација”. Да ли ће тако и бити?
 
Извештај независне међународне Комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995, која је формирана на иницијативу Владе Републике Србије, доказао је да се у Сребреници није догодио геноцид.
 
На више од 1.000 страна, експерти предвођени Израелцем Гидеоном Грајфом, иначе историчарем, изнели су податке и анализе који доказују да је напад на Сребреницу био војна акција (с правног аспекта), да над Бошњацима није извршен геноцид, а да погубљење 2.500 до 3.000 војних заробљеника, укључујући и неколико стотина мушких цивила, представља ратни злочин. Комисија је навела и да одговорне за тај злочин треба казнити. Стручњаци су, коментаришући извештај, ових дана такође истицали да одговорне треба казнити, те да никако не треба жигосати цео српски народ као геноцидан.

 
Војна акција
 
Овај извештај, што је и била сврха оснивања комисије, треба да допринесе „јачању поверења и толеранције међу народима у БиХ, коначном помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација”.
 
Комисија је закључила да је постојао план Војске Републике Српске да преузме контролу над територијом енклаве Сребреница и такву акцију је оценила акцијом од војног значаја из више разлога.
 
Ово подручје било је под контролом наоружаних бригада 28. дивизије Армије Републике БиХ, које је предводио Насер Орић, а које су чиниле ратне злочине над српским становништвом на подручју Сребренице. Друго, напад на енклаву био је заснован на војној нужности како би се Сребреница потпуно физички одвојила од Жепе, а чиме је требало да се спречи појединачно комуницирање између ових енклава. У извештају се наводи да „није постојала намера да се заробе и убију муслимани” и да је потребно разликовати војни напад од масовних убистава која су уследила после напада.
 

У складу с праксом
 
- Утврђено је да је ултиматум који је (командант Генералног штаба Војске РС) Ратко Младић објавио био у складу са једногодишњом праксом, уведеном већ у Директиви 4, донетој у новембру 1992, где је наведено да се разоружају војно способни и наоружани мушкарци, а уколико не пристану, наређено је да их се уништи. Масовна погубљења након 12. јула лако се могу прихватити као стравична последица одбијања предаје - наведено је у извештају.

 
Манипулација бројкама
 
Колико је људи заиста побијено
 
Као референтни временски оквир узет је у обзир критични период од 11. до 19. јула 1995. Утврђивање времена страдања је од кључног значаја. Као валидан извор за ову анализу користили смо списак несталих особа ИЦМП у вези с дешавањима у јулу 1995, који МКСЈ користи као званичан списак страдалих Бошњака који су живели на подручју енклаве Сребреница. Према том списку укупан број несталих/страдалих је 7.692. На том списку се налазе имена несталих/страдалих пре, током и након критичног периода од 11. до 19. јула 1995 - наводи се у извештају и додаје:
 
- У пракси, овај списак је сачињен на основу изјава родбине или блиских познаника који су последњи пут видели нестале на одређеној локацији. Време и место пријављеног нестанка не може се узети као утврђено време смрти и околности страдања, већ време кад је особа последњи пут виђена жива. На основу те методологије можемо рећи да су особе за које се зна да су страдале пре 11. јула 1995. или које су последњи пут виђене живе после 19. јула 1995. врло вероватно страдале ван критичног периода. Таквим приступом анализирали смо податке садржане у списку ИЦМП и добили смо укупно 6.674 имена особа које су нестале или страдале у наведеном критичном периоду. Са великом вероватноћом, узимајући у обзир минимална одступања, можемо закључити да је током критичног периода након 11. јула из Сребренице пријављено као нестало 7.025 људи.
 
У извештају се наводи и да од 12.000 припадника војске који су кренули у пробој, њих између четири и пет хиљада страдало у борбама и међусобним обрачунима, укључујући самоубиства и страдања у минским пољима.
 
- На основу анализираних података процењујемо да је минималан број заробљених између 1.500 и 2.000 а максималан између 2.500 и 3.000 заробљених припадника активног и резервног састава 28. дивизије.
 
фото: AP Michel Euler (Муслимани избеглице)
 

Обесмишљавање термина „геноцид”
 
Налази Хага неће издржати тест
 
л Налази Трибунала у Хагу о геноциду у Сребреници неће издржати тест времена, наводи се у извештају, и то зато што се злочини у Сребреници не могу сматрати геноцидом.
 
- Налази Трибунала у Хагу о геноциду неће издржати тест времена, јер се злочини у Сребреници не могу сматрати геноцидом према одредби члана ВИа Римског статута, у комбинацији са образложењем да се такво понашање мора догодити у контексту обрасца сличних поступака усмерених против те групе или да је то понашање само по себи могло проузроковати такво уништење. У ширем смислу, од пресудног значаја за превенцију будућих геноцида је да се појам геноцида као злочина над злочинима не сме разводнити. Ако би се тај термин тако олако користио, као у случају догађаја у Сребреници током јула 1995, на крају би постао бесмислен - стоји у извештају.
 
До сада је, како се наводи, било прихваћено тумачење да убиство 8.000 муслиманских мушкараца наликује геноцидним злочинима које су починили нацисти, систематски одвајајући Јевреје и друге мањине од остатка становништва, да би их потом убили.
 
- Налази Комисије показују да се злочин такве природе није догодио - наводи се у извештају.
 
фото: AP Amel Emric (гробље, Сребреница)
 
 
Страдање Срба у Братунцу
 
Најмлађа жртва петогодишњи дечак
 
На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу и села која гравитирају месној заједници Кравица (Јежестића, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према проценама, напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мештана Кравице и суседних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један део Срба је заробљен и одведен у Сребреницу - наводи се у извештају и додаје:
 
- У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на реци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту покушали су да препливају реку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре.
 
 
фото: Профимедиа (Српски гробови)
 
Катарина Благовић

 

СРЕБРЕНИЦА ГИДЕОН ГРАЈФ БРАТУНАЦ