Митрополит Фотије: МАНАСТИР ЛОВНИЦА ЈЕ ЧУВАР ПРАВОСЛАВЉА
„Светосавска мисија Цркве је да мири браћу Србе једне са другима“, беседио је митрополит Фотије данас у манастиру Ловница, али је нагласио да само ако „чувамо своју веру, имаћемо снагу и благослов за борбу са искушењима овог времена.“
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Данас је, на Теодорову суботу, 8. марта, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио Свету архијерејску литургију у манастиру Ловница код Шековића.
Високопреосвећеног митрополита Фотија је у порти манастира дочекала игуманија Јована са својим сестринством, као и архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Милош Зекановић, заједно са другим свештеницима, ђаконима и верним народом.
У току Свете литургије, митрополит Фотије се обратио сабраном народу беседом у којој је истакао да је „Светосавска мисија Цркве да мири браћу Србе једне са другима“, али је нагласио да само ако „чувамо своју веру, имаћемо снагу и благослов за борбу са искушењима овог времена.“
Митрополит је посебно поздравио игуманију Јовану, рекавши: „Захваљујем мати Јовани, која нас увек као духовна мати дочека. Захваљујем сестринству које служи овде ову светињу. Ловница је велика и света светиња, натопљена православљем и светосављем.“
Након свете литургије, сабрање је настављено уз трпезу љубави коју је припремило сестринство манастира. Верници су се окупили у братској љубави, благодарећи Господу и радујући се духовној снази коју ова света обитељ пружа.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобна мати игуманијо, уважене сестре, драга браћо и сестре, дуго времена нисам био овде у Ловници. Могу то себи уписати као кривицу и врсту греха, сигурно, али сам служио по Епархији и имао послушања која сам морао да извршим. То ми може, можда, бити оправдање. Требало би посећивати манастире када год можемо. Манастири су посебна места посвећена Богу. Он је свуда присутан, али је на посебан начин присутан у својим светињама – у манастиру, где почивају свете мошти преподобних отаца и матера.
Многи манастири имају светог преподобног који штити тај манастир, који је ту живео и подвизавао се. Ми на нашим просторима имамо мноштво мученика – и у манастиру Тавни, манастиру Озрену, Ловници и свим манастирима у време Турака. Тада је бити хришћанин значило бити мученик.
Молим опроштај од мати игуманије што нисам долазио, али знам да ме они помињу у молитвама, као што и ја помињем њих увек. Ако Бог да, да она врши своју мисију у ово тешко време.
Чули смо данас Јеванђеље, где Господ исцељује човека сухе руке и то у суботу, што је битно истаћи. Када се у Светом Писму говори о руци – Бог својом десницом ствара, рука је сила делатности онога што Бог или неко други чини. Бог је створио све – и човека и све добро, силом деснице своје.
Са друге стране, ми људи смо често слабашни ту. Наша десница, која је симбол делатности добра, често може да буде или полуосушена или потпуно осушена као код тог човека из Јеванђеља. Он је трпео то искушење, крст који је имао, и чекао сусрет са Господом као и многи други. Помиње се један човек који је био слеп много година и чекао је тренутак да се сретне са Христом, као и онај одузети кога су преко крова спустили. Тај човек је био потпуно одузет и није могао ништа учинити за своје спасење. На веру Цркве и тих људи који су га унели и донели пред Господа, он бива исцељен када му Господ каже: „Опраштају ти се греси твоји. Узми одар свој и ходи.“ Он је потпуно оздравио на веру Цркве, на веру тих људи око њега.
Дакле, има много јеванђелских примера који су испуњени символиком. Неки тумачи говоре како је овај човек сухе руке слика Старог завета, старозаветног човека који је изгубио благодат. Прошло је време Старог завета и Господ је дошао да установи Нови завет, Цркву своју, а то ће бити човек који ће имати делатност и који ће силом Јеванђеља привести многе незнабошце Цркви.
Апостоли и други оци су чинили чудеса призивајући име Христово – то је оно што се сада очекивало од новозаветне Цркве, која неће бити 'осушена рука', него ће доносити многоструке плодове. Тако је и било.
Са друге стране, људи знања и интелектуалци нису се обрадовали што се тај човек исцелио. Тај човек је био њихов комшија и пријатељ, али се нису обрадовали што га је Господ исцелио и то у суботу. Господ је у тој беседи рекао да је Он и Господар суботе.
Субота има свој смисао унутар Старог завета, али по Великој суботи Господ васкрсава и успоставља празник Васкрсења – први дан недеље. Они који могу да прате то духовно, они ће пратити. Они који остају на рационалном нивоу и нивоу предања старих, остаће у Старом завету и верни Мојсију, а Мојсије је све сведочио о Христу.
Често имамо тренутке када смо интелектуално и духовно исцрпљени. Ако неко има дарове сликарске, песничке, уметничке, има периода када је надахнут и ствара, а има и сушних периода – периода сухе руке. То је једна унутрашња динамика у сваком човеку, а то зависи од тога колико је човек близак Богу.
Ових дана сам слушао врло значајну беседу старца Пајсија Светогорца, који је говорио о томе да многи људи данас постају телесни и живе телесном философијом. Они не могу ни да слушају проповед о вери, о неким озбиљнијим темама, а поготово о Другом доласку Христовом и Суду Божјем. То је тема од које беже, неће ни да чују апокалиптичне теме. То је говорено у првом и у другом веку. Зашто да се тога плашимо? Свети оци нису плашили тиме, него су говорили да морамо водити озбиљан живот. Љубљени ученик Христов, Свети Јован Богослов, највише је писао о Другом доласку Христовом и антихристу. Он је имао љубави према Цркви – апостол љубави. Из љубави је то писао да нас подсети да мислимо на то, али и на све друго што се тиче духовног живота.
Морамо бити људи вере и бити спремни да сведочимо Христа у ово време. О овој 2025. години се много писало и много се говори. Можда сте негде чули или прочитали. Ове године се наговештава Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка. Они хоће да васпоставе унију, тзв. пентархију из првих векова – Рим, Нови Рим – Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим. То ће бити „Стара црква“. Они ће то полако прокламовати и рећи да се васпоставља „стара предањска Црква“ из заједничког хришћанског предања првог миленијума и да ко хоће бити у Цркви Православној, мора бити са њима.
Ми Словени ћемо остати да се опредељујемо да ли смо за ту заједницу или да останемо оно што ми јесмо, или да се наводно приклонимо Русима. Што се тиче Руса, синоћ сам гледао једну поучну емисију. Они за Русе припремају да их прогласе јеретицима – неком врстом служитеља руској идеји и да више служе нацији него Богу и Јеванђељу. Они хоће да кажу да је то јерес етнофилетизма. Та јерес је постојала и осуђена је у Цркви у 19. веку на Сабору. То припремају за свакога. Себе ће прогласити „Црквом“, а друге ће да унизе.
Нама ће остати да се боримо. Наша Српска Православна Црква ће морати да се определи којем Царству ће да се определи – као цар Лазар на Косову и сви наши други светитељи и владари средњег века. Увек смо били на томе да се опредељујемо за Царство Небеско или царство земаљско. То је наша српска судбина и мораћемо тако и овога пута. Треба о томе читати. Не треба се плашити. Треба се информисати, а поготово свештеници, богослови и они који предају веронауку. То су врло значајне ствари.
Други део тога што ће бити проглашена та унија Рима и Цариграда око Васкрса јесте да ће Месија бити даљи и други део те мисије. Они ће препоручити заједничко причешће код Грка и Латина, да се могу причешћивати једни код других. Неће то одмах ићи ове године, али ће то припремати. Имаћемо једну велику борбу. Нека римокатоличка бака ће нпр. хтети да се причести код нас, а ми када јој кажемо да не може, она ће поставити питање како ови могу итд. Ми треба да се држимо нашег светоотачког предања, предања Светих сабора и отаца, Законоправила Светог Саве. Ми имамо и црквеноправне документе који нам помажу.
Са друге стране, наш Сабор ће решавати та горућа питања којим ћемо путем и правцем ићи у овом периоду. Неће бити лако, али ћемо се борити.
Захваљујем мати Јовани, која нас увек као духовна мати дочека. Захваљујем сестринству које служи овде ову светињу. Сетим се увек мати Софије, која је овде била. Она је била дуго у постељи и тако је имала велики крст.
Један велики старац на Светој Гори, старац Емилијан, дивнога живота – писано је о њему и његовим виђењима и откровењима које је имао као млад монах на Метеорима. Због туриста, који су тамо непрестано били, са својим братством од 30 монаха отишао је на Свету Гору, у манастир Симонпетра. Пред крај живота, 16 или 17 година је лежао у кревету. Био је као биљка. То је Јововско страдање. Неки велики људи прођу и то.
Пајсије је, када је био аскета, био доброг здравља, али када је дошла старост, почео је да побољева. У Солуну су морали да му изваде једно плућно крило, и ту су му неке благочестиве жене из Солуна помагале. Касније је од њих формирао манастир Суроти, где је старац Пајсије био духовник. Он је чак и рекао: „Хвала Богу. Чујем да имам рак.“
Духовни и свети људи су приступали другачије тим проблемима него ми обични. Сматрали су то благословом Божјим и да их је Бог посетио том болешћу. Старац Пајсије је говорио: „Ја сам имао много више духовне користи од болести, него од свих мојих метанија и поста.“ А постио је по недељу дана, не једући и не пијући ништа, када је одлазио у 'пустињу'. Када се враћао недељом у манастир, онда је био са братијом за трпезом. То говоримо у подвижничком и аскетском смислу.
О томе морамо да говоримо у току постова. Ми смо сада у периоду када излазимо из 'египатског ропства' и идемо према Земљи обећаној, а то је за нас празник Васкрсења. У Старом завету је Земља обећана била конкретна област у којој „тече мед и млеко“ као символ благодати. Са друге стране, ми идемо ка празнику Васкрсења и вечном животу.
То је за нас Земља обећана. У ових 40 дана је сажет период од 40 година колико је Израиљ ишао од Египта до Земље обећане. То је оно што доживљавамо у нашим периодима поста свакога дана, а поготово када је Велики пост.
Ових дана сам писао један текст који бих назвао „О саборности и поделама у друштву“. Ми Срби имамо проблем да смо склони да се делимо и сукобљавамо на нивоу политичких партија и на много других начина. Просто смо склони тим поделама. У том тексту сам покушао да укажем на проблем и да би Црква у наше време могла имати светосавску мисију – да мири браћу и Србе једне са другима: кумове са кумовима, пријатеље са пријатељима, комшије са комшијама.
То мора бити прва делатност парохијских свештеника. Зашто? Они имају директан контакт са народом – улазе им у куће, освећују водице и долазе на славе. Они знају какво је стање у тој кући. Посебно пазити да ли причају сви са свима.
Моја покојна мајка је била са Змијања, из Кочићевог краја, и ишла је у цркву на Клисини. Било је једном много народа у цркви, а хтели су сви да се исповеде и причесте јер је пост био. Пошто нису сви стизали, свештеник је, када су му долазили на причешће, питао све да ли причају са свима и да ли су са неким у завади. Ако је неко рекао да јесте у завади, говорио је да се тад не причешћују и да дођу касније. Ако је неко рекао да није у завади ни са ким, давао је благослов да се причести.
Толико је битан мир. Господ је мир наш, али не земаљски, него духовни мир који долази од измирења човека са Богом у души и срцу. Дакле, нека да Бог да тако размишљамо и да будемо миротворци и светосавци у нашем народу, мирећи наше сукобљене људе по ко зна ком питању.
Зато су наши манастири места мира и измирења. Имали смо манастир где су људи сковали план да се убију њихови кумови и најрођенији. Онда су ту дигли цркву Покајницу. Код Срба је било много потресног у историји. Увек смо били људи који су падали, али и устајали и тако постајали велики људи.
Писао сам ових дана и о Црној Гори и односу са Србијом. Када највећи српски песник Његош и помиње Карађорђа он пише: „Праху оца нације.“ Он признаје Карађорђу да су исте нације и даје му предност, иако је он митрополит и господар Црне Горе. Зашто? Он је својом борбом донео слободу српском народу.
За ове наше данашње Србе и Црногорце, када кажеш да је Његош говорио како није постојала црногорска нација, него само српска нација, одмах то изазове реакцију. Он је био Србин, највећи српски песник, и зато пише: „Праху оца (српске) нације.“ То је оно што смо ми изгубили и заборавили у току ове комунистичке историје. Често то заборавимо.
Код нас, по злу познати Бенџамин Калај био је високи представник Аустроугарске и чинио је чуда да нас обезличи, да не будемо Срби и људи који су ту вековима живели. Имамо много да се боримо, што значи да Црква мора да врши своју мисију.
Свештеници на парохији, вероучитељи у школама – сви треба да будемо заједно. И људи који воде државу треба да буду православни хришћани и да се угледају на идеал Немањића, светих и великих људи који су цркве подизали, а у исто време били светога и богоугоднога живота. То је могуће исповедити и можемо то закључити из житија.
Захваљујем мати Јовани, која нас увек као духовна мати дочека. Захваљујем сестринству које служи овде ову светињу. Ловница је велика и света светиња, натопљена православљем и светосављем.
Високопреосвећеног митрополита Фотија је у порти манастира дочекала игуманија Јована са својим сестринством, као и архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Милош Зекановић, заједно са другим свештеницима, ђаконима и верним народом.
У току Свете литургије, митрополит Фотије се обратио сабраном народу беседом у којој је истакао да је „Светосавска мисија Цркве да мири браћу Србе једне са другима“, али је нагласио да само ако „чувамо своју веру, имаћемо снагу и благослов за борбу са искушењима овог времена.“
Митрополит је посебно поздравио игуманију Јовану, рекавши: „Захваљујем мати Јовани, која нас увек као духовна мати дочека. Захваљујем сестринству које служи овде ову светињу. Ловница је велика и света светиња, натопљена православљем и светосављем.“
Након свете литургије, сабрање је настављено уз трпезу љубави коју је припремило сестринство манастира. Верници су се окупили у братској љубави, благодарећи Господу и радујући се духовној снази коју ова света обитељ пружа.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобна мати игуманијо, уважене сестре, драга браћо и сестре, дуго времена нисам био овде у Ловници. Могу то себи уписати као кривицу и врсту греха, сигурно, али сам служио по Епархији и имао послушања која сам морао да извршим. То ми може, можда, бити оправдање. Требало би посећивати манастире када год можемо. Манастири су посебна места посвећена Богу. Он је свуда присутан, али је на посебан начин присутан у својим светињама – у манастиру, где почивају свете мошти преподобних отаца и матера.
Многи манастири имају светог преподобног који штити тај манастир, који је ту живео и подвизавао се. Ми на нашим просторима имамо мноштво мученика – и у манастиру Тавни, манастиру Озрену, Ловници и свим манастирима у време Турака. Тада је бити хришћанин значило бити мученик.
Молим опроштај од мати игуманије што нисам долазио, али знам да ме они помињу у молитвама, као што и ја помињем њих увек. Ако Бог да, да она врши своју мисију у ово тешко време.
Чули смо данас Јеванђеље, где Господ исцељује човека сухе руке и то у суботу, што је битно истаћи. Када се у Светом Писму говори о руци – Бог својом десницом ствара, рука је сила делатности онога што Бог или неко други чини. Бог је створио све – и човека и све добро, силом деснице своје.
Са друге стране, ми људи смо често слабашни ту. Наша десница, која је симбол делатности добра, често може да буде или полуосушена или потпуно осушена као код тог човека из Јеванђеља. Он је трпео то искушење, крст који је имао, и чекао сусрет са Господом као и многи други. Помиње се један човек који је био слеп много година и чекао је тренутак да се сретне са Христом, као и онај одузети кога су преко крова спустили. Тај човек је био потпуно одузет и није могао ништа учинити за своје спасење. На веру Цркве и тих људи који су га унели и донели пред Господа, он бива исцељен када му Господ каже: „Опраштају ти се греси твоји. Узми одар свој и ходи.“ Он је потпуно оздравио на веру Цркве, на веру тих људи око њега.
Дакле, има много јеванђелских примера који су испуњени символиком. Неки тумачи говоре како је овај човек сухе руке слика Старог завета, старозаветног човека који је изгубио благодат. Прошло је време Старог завета и Господ је дошао да установи Нови завет, Цркву своју, а то ће бити човек који ће имати делатност и који ће силом Јеванђеља привести многе незнабошце Цркви.
Апостоли и други оци су чинили чудеса призивајући име Христово – то је оно што се сада очекивало од новозаветне Цркве, која неће бити 'осушена рука', него ће доносити многоструке плодове. Тако је и било.
Са друге стране, људи знања и интелектуалци нису се обрадовали што се тај човек исцелио. Тај човек је био њихов комшија и пријатељ, али се нису обрадовали што га је Господ исцелио и то у суботу. Господ је у тој беседи рекао да је Он и Господар суботе.
Субота има свој смисао унутар Старог завета, али по Великој суботи Господ васкрсава и успоставља празник Васкрсења – први дан недеље. Они који могу да прате то духовно, они ће пратити. Они који остају на рационалном нивоу и нивоу предања старих, остаће у Старом завету и верни Мојсију, а Мојсије је све сведочио о Христу.
Често имамо тренутке када смо интелектуално и духовно исцрпљени. Ако неко има дарове сликарске, песничке, уметничке, има периода када је надахнут и ствара, а има и сушних периода – периода сухе руке. То је једна унутрашња динамика у сваком човеку, а то зависи од тога колико је човек близак Богу.
Ових дана сам слушао врло значајну беседу старца Пајсија Светогорца, који је говорио о томе да многи људи данас постају телесни и живе телесном философијом. Они не могу ни да слушају проповед о вери, о неким озбиљнијим темама, а поготово о Другом доласку Христовом и Суду Божјем. То је тема од које беже, неће ни да чују апокалиптичне теме. То је говорено у првом и у другом веку. Зашто да се тога плашимо? Свети оци нису плашили тиме, него су говорили да морамо водити озбиљан живот. Љубљени ученик Христов, Свети Јован Богослов, највише је писао о Другом доласку Христовом и антихристу. Он је имао љубави према Цркви – апостол љубави. Из љубави је то писао да нас подсети да мислимо на то, али и на све друго што се тиче духовног живота.
Морамо бити људи вере и бити спремни да сведочимо Христа у ово време. О овој 2025. години се много писало и много се говори. Можда сте негде чули или прочитали. Ове године се наговештава Пасхална унија између Рима и Цариграда, Латина и Грка. Они хоће да васпоставе унију, тзв. пентархију из првих векова – Рим, Нови Рим – Цариград, Антиохија, Александрија и Јерусалим. То ће бити „Стара црква“. Они ће то полако прокламовати и рећи да се васпоставља „стара предањска Црква“ из заједничког хришћанског предања првог миленијума и да ко хоће бити у Цркви Православној, мора бити са њима.
Ми Словени ћемо остати да се опредељујемо да ли смо за ту заједницу или да останемо оно што ми јесмо, или да се наводно приклонимо Русима. Што се тиче Руса, синоћ сам гледао једну поучну емисију. Они за Русе припремају да их прогласе јеретицима – неком врстом служитеља руској идеји и да више служе нацији него Богу и Јеванђељу. Они хоће да кажу да је то јерес етнофилетизма. Та јерес је постојала и осуђена је у Цркви у 19. веку на Сабору. То припремају за свакога. Себе ће прогласити „Црквом“, а друге ће да унизе.
Нама ће остати да се боримо. Наша Српска Православна Црква ће морати да се определи којем Царству ће да се определи – као цар Лазар на Косову и сви наши други светитељи и владари средњег века. Увек смо били на томе да се опредељујемо за Царство Небеско или царство земаљско. То је наша српска судбина и мораћемо тако и овога пута. Треба о томе читати. Не треба се плашити. Треба се информисати, а поготово свештеници, богослови и они који предају веронауку. То су врло значајне ствари.
Други део тога што ће бити проглашена та унија Рима и Цариграда око Васкрса јесте да ће Месија бити даљи и други део те мисије. Они ће препоручити заједничко причешће код Грка и Латина, да се могу причешћивати једни код других. Неће то одмах ићи ове године, али ће то припремати. Имаћемо једну велику борбу. Нека римокатоличка бака ће нпр. хтети да се причести код нас, а ми када јој кажемо да не може, она ће поставити питање како ови могу итд. Ми треба да се држимо нашег светоотачког предања, предања Светих сабора и отаца, Законоправила Светог Саве. Ми имамо и црквеноправне документе који нам помажу.
Са друге стране, наш Сабор ће решавати та горућа питања којим ћемо путем и правцем ићи у овом периоду. Неће бити лако, али ћемо се борити.
Захваљујем мати Јовани, која нас увек као духовна мати дочека. Захваљујем сестринству које служи овде ову светињу. Сетим се увек мати Софије, која је овде била. Она је била дуго у постељи и тако је имала велики крст.
Један велики старац на Светој Гори, старац Емилијан, дивнога живота – писано је о њему и његовим виђењима и откровењима које је имао као млад монах на Метеорима. Због туриста, који су тамо непрестано били, са својим братством од 30 монаха отишао је на Свету Гору, у манастир Симонпетра. Пред крај живота, 16 или 17 година је лежао у кревету. Био је као биљка. То је Јововско страдање. Неки велики људи прођу и то.
Пајсије је, када је био аскета, био доброг здравља, али када је дошла старост, почео је да побољева. У Солуну су морали да му изваде једно плућно крило, и ту су му неке благочестиве жене из Солуна помагале. Касније је од њих формирао манастир Суроти, где је старац Пајсије био духовник. Он је чак и рекао: „Хвала Богу. Чујем да имам рак.“
Духовни и свети људи су приступали другачије тим проблемима него ми обични. Сматрали су то благословом Божјим и да их је Бог посетио том болешћу. Старац Пајсије је говорио: „Ја сам имао много више духовне користи од болести, него од свих мојих метанија и поста.“ А постио је по недељу дана, не једући и не пијући ништа, када је одлазио у 'пустињу'. Када се враћао недељом у манастир, онда је био са братијом за трпезом. То говоримо у подвижничком и аскетском смислу.
О томе морамо да говоримо у току постова. Ми смо сада у периоду када излазимо из 'египатског ропства' и идемо према Земљи обећаној, а то је за нас празник Васкрсења. У Старом завету је Земља обећана била конкретна област у којој „тече мед и млеко“ као символ благодати. Са друге стране, ми идемо ка празнику Васкрсења и вечном животу.
То је за нас Земља обећана. У ових 40 дана је сажет период од 40 година колико је Израиљ ишао од Египта до Земље обећане. То је оно што доживљавамо у нашим периодима поста свакога дана, а поготово када је Велики пост.
Ових дана сам писао један текст који бих назвао „О саборности и поделама у друштву“. Ми Срби имамо проблем да смо склони да се делимо и сукобљавамо на нивоу политичких партија и на много других начина. Просто смо склони тим поделама. У том тексту сам покушао да укажем на проблем и да би Црква у наше време могла имати светосавску мисију – да мири браћу и Србе једне са другима: кумове са кумовима, пријатеље са пријатељима, комшије са комшијама.
То мора бити прва делатност парохијских свештеника. Зашто? Они имају директан контакт са народом – улазе им у куће, освећују водице и долазе на славе. Они знају какво је стање у тој кући. Посебно пазити да ли причају сви са свима.
Моја покојна мајка је била са Змијања, из Кочићевог краја, и ишла је у цркву на Клисини. Било је једном много народа у цркви, а хтели су сви да се исповеде и причесте јер је пост био. Пошто нису сви стизали, свештеник је, када су му долазили на причешће, питао све да ли причају са свима и да ли су са неким у завади. Ако је неко рекао да јесте у завади, говорио је да се тад не причешћују и да дођу касније. Ако је неко рекао да није у завади ни са ким, давао је благослов да се причести.
Толико је битан мир. Господ је мир наш, али не земаљски, него духовни мир који долази од измирења човека са Богом у души и срцу. Дакле, нека да Бог да тако размишљамо и да будемо миротворци и светосавци у нашем народу, мирећи наше сукобљене људе по ко зна ком питању.
Зато су наши манастири места мира и измирења. Имали смо манастир где су људи сковали план да се убију њихови кумови и најрођенији. Онда су ту дигли цркву Покајницу. Код Срба је било много потресног у историји. Увек смо били људи који су падали, али и устајали и тако постајали велики људи.
Писао сам ових дана и о Црној Гори и односу са Србијом. Када највећи српски песник Његош и помиње Карађорђа он пише: „Праху оца нације.“ Он признаје Карађорђу да су исте нације и даје му предност, иако је он митрополит и господар Црне Горе. Зашто? Он је својом борбом донео слободу српском народу.
За ове наше данашње Србе и Црногорце, када кажеш да је Његош говорио како није постојала црногорска нација, него само српска нација, одмах то изазове реакцију. Он је био Србин, највећи српски песник, и зато пише: „Праху оца (српске) нације.“ То је оно што смо ми изгубили и заборавили у току ове комунистичке историје. Често то заборавимо.
Код нас, по злу познати Бенџамин Калај био је високи представник Аустроугарске и чинио је чуда да нас обезличи, да не будемо Срби и људи који су ту вековима живели. Имамо много да се боримо, што значи да Црква мора да врши своју мисију.
Свештеници на парохији, вероучитељи у школама – сви треба да будемо заједно. И људи који воде државу треба да буду православни хришћани и да се угледају на идеал Немањића, светих и великих људи који су цркве подизали, а у исто време били светога и богоугоднога живота. То је могуће исповедити и можемо то закључити из житија.
Захваљујем мати Јовани, која нас увек као духовна мати дочека. Захваљујем сестринству које служи овде ову светињу. Ловница је велика и света светиња, натопљена православљем и светосављем.
