У нашем недавном првом обраћању покушали смо указати на погубност постојања великог броја партија у Републици Српској, доказујући да су оне "рукосад" Бенџамина Калаја, по злу чувеног високог представника у Босни и Херцеговини 19. века. Калај је себи задао задаћу да Србе у БиХ претвори у Маје и Астеке, па да са лица земље нестану, како би Аустро-Угарска могла мирно наставити Аншлус (припајање БиХ Аустро-Угарској Монархији, тј. Хабзбуршкој Монархији). Али човек снива, а Бог одлучује. Тако и Калај почетком 20-ог века оде Богу на истину, али његово дело нажалост оста до данас и зле плодове доноси, а наша је намера  да на то укажемо.
 
Један мудар човек ми је рекао: -  Срби нису за многе партије, јер су Срби већином одрастали у Монархији, од Немањића па све до Карађорђевића, не рачунајући период турскога ропства и зулума, који је свакако оставио велике последице у животу и развоју нашег народа. Партије су биле и остале погубне зато што им обични људи религијски приступају, а код других толике поделе уносе, да ти људи забораве да су од једног оца и једне матере.
 
Обилазећи своју Епархију зворничко-тузланску и служећи по многим местима, разговарао сам са великим бројем наших људи и верника, и од њих чуо како се живи, поготово на селима. У нашим селима данас се скромно живи и у њима живи мали број Срба, али је њихово присуство у тим селима веома значајно. Тим људима би требало на сваки начин помоћи да ту остану. Не би требало заборавити да су наша села до јуче хранила градове и да то у неку руку и данас чине, сходно својим скромним могућностима. Када се недавно у нашим просторима пронесе глас о чувеном литијуму, горе се потресоше а шуме померише, а народ у недоумици оста. Људи се забринуше да ће им неко уместо помоћи и ово што имају прекопати и одузети. А какве све последице експлоатација литијума оставља иза себе, то је јасно свима који желе то да знају. Места где се литијум експлоатисао по читавом свету претворена су у пустиње и црвене реке - сличне адским сумпорним језерима. Зар ми Срби тако нешто својој сиротињи да учинимо? То би заиста био еколошки злочин. Али хвала Богу да прича о литијуму утихну, као и епидемија короне која прође, а нити знамо откуд би и куда отиде и хоће ли се поново вратити.
 
Они који долазе у цркву на свету Литургију знају да се после богослужења организују трпезе љубави у парохијским домовима у част и спомен Празника. На тим трпезама љубави прича се о животу народа и наших верника, о сетви, о жетви, о печењу ракије и другим животним темама. Људи који живе од пољопривреде непрестано у небо гледају, да однекуд град не би наишао и сав њихов труд да буде узалуд. Са нама за тим трпезама љубави често седе градоначелници и начелници општина, и ми тада отворено са народом причамо. Оно што бих посебно истакао, а чини се да је свима болна и мучна тема - јесте, условно речено, блокада градова у Републици Српској. У њима су градоначелници из једне политичке опције, рецимо опозиције, а градску скупштину чине представници владајуће већине. Такво је стање нажалост у многим градовима на простору наше Зворничко-тузланске епархије. У тим случајевима јасно се намеће питање шта и како чинити да се те блокаде превазиђу да би се наставили ранији започети грађевински и други развојни пројекти, и да наше просветне институције, вртићи и школе несметано раде.
 
Поменути проблеми су тренутно горући јер паралишу виталне функције нашега друштва у целини, а последице су непремостивих партијских интереса и подела. Велико изненађење за мене би када сам чуо да таква организација власти у градовима Републике Српске није од давна него од скора, те да су овај нефункционални, паралишући, погубни систем, на овај или онај начин - странци наметнули. Па зар опет нови Калаји? Један угледни човек и велики познавалац политике, економије и историје Републике Српске недавно ми рече: - Владико, тако није било док су владали закони Републике Српске. Тада је Градска Скупштина бирала градоначелнике, а они су њој полагали рачуне. Тај систем је био добар и није упадао ни у какве блокаде, ни политичке, ни економске.
 
Помињали смо и просвету и приметно је да су у нашем просветном систему освануле нама стране родне теорије, које са собом вавилонску пометњу донесоше, а у уџбеницима историје почиње да доминира историјска ревизија, са смањеним бројевима жртава логора и стратишта и много тога другога у нашој просвети има што нам се споља намеће, а страно је нашем бићу и нашој традицији. То би требало да спречимо,  јер ако нам измене историју и наметну нам нови систем вредности, поготово нашој омладини, ми ћемо своју деци изгубити и можемо се наћи у вавилонском ропству (политичком, економском, културном), а да тога и нисмо свесни.

***
 

Недавно сам био у Тузли, једном од старих седишта Епархије зворничко-тузланске (1852. године седиште Епархије премештено је из Зворника у Тузлу). У Тузли је живело много Срба, што данас нажалост није случај. Од рата 90-тих у Тузли живи између 1500-2000 Срба, бар десет пута мање него пре рата. У Тузли сам имао занимљиве разговоре и могу рећи да сам много тога научио, а посебно ме је заинтересовала тема - тзв. блокада градова у Републици Српској. То ми није било потпуно јасно, али су ми људи објаснили да те блокаде постоје у оним местима где је градоначелник из редова једне политичке опције, а градска Скупштина из друге. У тим местима када градоначелник нешто предложи, Скупштина не прихвати и блокира, или обрнуто. Шаховски речено, ти градови живе у пат позицији. То стање свакако није добро ни за те градове ни за грађане као ни за Републику Српску у целини. Чуо сам много предлога за решење тога проблеме, па ми чак неки од људи рекоше: - Владико, можете ли ви нешто учинити да се нађе решење како би се превазишло ово неодрживо стање.
 
Ја сам показао начелно интересовање за ову тему, сматрајући да она спада у домен светосавског мирења браће. Црква је управо позвана да по светосавском идеалу мири браћу у  сваком историјском тренутку,  и свуда где живе православни Срби. То је свакако потребно да чинимо и овде у Републици Српској која је притиснута са свих страна. Познато је да једни раде на унитаризацију БиХ, а тиме де факто и на укидању Републике Српске. Други не иду толико далеко, они су опрезнији и иду поступно. Сматрају да прво треба одузети имовину Републике Српске, а онда и природна богатства и културна добра. Преко борбе за културна добра покушава се доказати који је народ најстарији на овим просторима и ко је староседелац, а из тога происходе многе друге друштвене и политичке импликација.
 
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
 
Из свега до сада реченог, а да би ово наше обраћање имало каквог таквог смисла и дај Боже елементарне користи, подсетићу љубави и пажњи наших читалаца на горуће теме које  тренутно оптерећују наш народ и Републику Српску  у целини. Ово што следи плод је заједничког става и размишљања и дијалога које сам водио са најученијим људима овога времена у Републици Српској, као и са обичним светом, нашим верницима и сељацима. То значи да ови ставови које ћу изнети нису само моји лични, него су саборни, а ја сам обећао да ћу покушати да их некако артикулишем и предочим јавности.
 
- Да би се избегла блокада градова и наших села треба вратити стару праксу да градске Скупштине бирају градоначелнике, да их бирају и постављају, али када је то неопходно и смењују и разрешавају. Тај систем је много ефикаснији и не блокира живот градова, већ управо супротно. Свима даје могућност креативног учешћа у свим новим и започетим градским пројектима, а који су увек и првенствено на добро грађана и нашег народа. Овај садашњи систем који је унео хаос у друштвено-политичком, економском и сваком другом смислу у наше градове, колико чујем он је наметнут од странаца. Треба га њима и вратити, па нека га они у својим државама спроводе и користе, а нас да оставе на миру.
 
- Блокаду градова треба решити дијалогом свих политичких странака и свих политичких субјеката на нивоу града, а представници Цркве у том дијалогу могу бити посредници или медијатори како би до тих сусрета дошло, као што смо то много пута чинили, посебно у Брчком дистрикту.
 
- Све дежурне критичаре и оне проценитеље који "знају" о чему Црква све може да говори, да их поново подсетимо да Црква има духовну одговорност за наш народ и да она зна своје границе и овлашћења. Ово о чему говоримо спада у домен светосавског мирења народа и усмерено је само добру и за добро народа у целини.
 
- Потребно је посебно бринути о нашој просвети, јер је примећена велика шароликост у школским програмима. Неке теме су пренаглашене, а о некима се мало учи. По нашем мишљењу требало би више радити на правопису и изучавању српског језика, и посебно нашег писма - ћирилице, којој, по свему судећи, ако не будемо водили рачуна прети изумирање. Поред тога, предлагати људима који су делатни у просвети, да већ сада у оквиру разних школских програма у којима је присутна родна теорија, реагују на то, јер ако она добије пуно право грађанства, наша деца ће се васпитавати у философији Содоме и Гоморе, а то значи у философији живота без будућности. Поред светосавског мирења нашег народа, које је из разних разлога подељено, сматрамо да ми као Црква, али и као друштво у целини, требамо радити на снажењу социјалне бриге о сиромашнима и на разне начине угроженим деловима и групама нашег друштва. Ја често својим свештеницима кажем: - Поред служења свете Литургије, најважнија нам је социјална брига о сиротињи и сиромашнима. Такву бригу су водили како свети Апостоли, тако и свети Оци и Црква кроз историју. Из тог разлога ми имамо своју хуманитарну организацију "Тројеручица", која помаже сиромашнима, болеснима, многодетним породицама и свима потребитима на читавом простору наше Епархије, а посебно желим да истакнем, не да би се гордио, не дао Бог, делатност наше "Тројеручице" на Косову и Метохији. Већ дуже време помажемо народне кухиње које је тамо покренула Рашко-призренска епархија.
 
- Већ смо рекли, а сада поново то наглашавамо, да све проблеме у друштву, уопште у Републици Српској, треба решавати дијалогом и само дијалогом и свакако да у том смислу власт има већу одговорност од других, па би логично било да иницијатива за дијалог потиче од владајуће већине. Поред тога, када смо помињали антихероје, а који се преко телевизије, интернета и друштвених мрежа популаришу, од тога посебно морамо чувати своју децу и омладину. Познато је да су стари Грци, творци философије државе, говорили да државу - град (полис) треба да воде најумнији и најморалнији људи. То је једини начин да се стане на пут криминалу, корупцији, миту, трговини наркотицима, трговини људима и децом, као и сваком другом облику друштвеног безнађа, а посебно насиљу над женама и децом. Држава мора бити гарант слободе, живота и рада свих грађана њене државне заједнице.
 
- Бела куга је постала светски феномен. Она узима данак и у нашем српском народу. Ми спадамо у групе народа где је морталитет већи од наталитета. Ми као Црква непрестано указујемо на тај проблем и у том смислу смо спремни на сарадњу са свим државним институцијама и друштвеним организацијама које се баве овим питањима. Имамо жељу да помогнемо, сарађујући са њима у решавању свих питања везаних за овој проблем. Познато је да је абортус највећи грех модерног друштва. Црква непрестано говори о томе и вапије: - Људи, не убијате своју сопствену децу у утробама мајки. То су ваша деца. На овај наш вапај увек гракну наводно заштитници слободе и заговорници анархије, који нису свесни да не штите живот, него смрт.
 
- Има још тога о чему би требало писати и говорити: о бризи за младе, о њиховом васпитавању и школовању, о стипендијама даровитој деци која ће нас сутра представљати у свету. Можда се међу њима неки Пупин или Тесла крије, а у спорту нови Ђоковић. Треба на све начине спречавати одлазак и исељавање нашег народа у иностранство, у треће земље. Да бисмо успели у томе овде треба да буде стабилан економски систем који би обезбедио да људи могу да живе од свога рада. Посебан значај треба дати духовном и моралном васпитавању нашег народа, да зна шта је добро, а шта зло и не стварати друштво антихероја (величање људи који се Бога не боје, нити људи стиде), већ супротно. Говорити о херојској историји нашег народа и о правим херојима од Косова до данашњих дана. Да дан почне молитвом и заврши се молитвом, као што ћемо и ми сада учинити, пошто смо ово наше скромно обраћање у духу хришћанске и светосавске љубави и бриге посветили нашем народу и Републици Српској, а никако ради мешања у дневну политику и оно што није директно духовна и пастирска брига Цркве.
 
 

БОЖЕ СВЕТИ
 
Боже Свети Који у Светима обитаваш,
Који си Свога Сина Јединородног
- Исуса Христа у свет послао,
да нас од нашег највећег непријатеља

- смрти спасе,

и Он показавши безмерну љубав према нама
на Голготи на Крсту разапет би,
али као Бог васкрсе из мртвих
и дарова свету Живот Вечни,
у Њега, Господа верујући
и Бога нашега Свету Тројицу славећи,
ми Срби смо вековима живели,
падали и устајали,
али се никада своје вере,
своје традиције и свога светог Православља
нисмо одрицали,
помени нас Господе
да и сада у ова тешка времена
останемо и будемо народ Твој,
народ Христов, народ Светог Саве,
Косова и Косовских јунака,
Ти нас Господе благослови
да Светиње своје сачувамо
и јединство наше Цркве
и саборност нашег народа очувамо,
молитвама свих Светих Твојих
и свих Светих из рода нашега
Српскога крстоноснога
у векове векова
Амин