О ИСТОРИЈАТУ ЦРКВЕ У ДРИЊАЧИ

Страдање, смрт, васкрсење…страдање, смрт, васкрсење….побједа! Са Христом Господом побједа! Парохија дрињачка је косовско страдање и завјет у маломе. Градња постојећег Храма Светог ђакона Авакума у Дрињачи почела је 1968. године да би само годину дана касније, 1969. године, руком преосвећеног владике господина Лонгина била освештана 31. августа.



Некоме ко не познаје историју овога краја и цркве чиниће се да је то био догађај као и сваки други када је нека црквена свечаност у питању. Можда ће постојати размишљање о брзини изградње храма за само једну годину и исто то размишљање ће отворити питања о унутрашњем стању вјерника који су имали насушну потребу за црквом. Сваки човјек има потребу за црквом, али кратак временски период говори да је тај народ у том моменту био у специфичном духовном стању, душа је тражила Бога.

Наиме, првобитни храм у Дрињачи, црква посвећења Светим Кирилу и Методију потопљена је приликом изградње акумулационог језера. Можда настављено страдање нечега чему су у Првом свјетском рату Аустро-Угари и ударали темеље прогањајући српски живаљ, од кога посебно свештенство, а у Другом свјетском рату усташе у својим злочинима превазилазиле границе људске и животињске монструозности са за њих „чувеним“ бурадима крви српских жртава која су послана Анти Павелићу поводом његовог рођендана. Неко је тада ћутао на све то страдање. Ћутали су они који су потопили тадашњу Цркву Светих Кирила и Методија.

Бог опет шаље личности које треба на право мјесто, а након потапања „старе цркве“ преосвећени владика Лонгин корача по крвљу натопљеној дрињачкој парохији, парохији страдалних протојереја Тимотије Поповића и Милана Петковића и на хиљаде убијених Срба, размишља и са вјерним народом који као феникс изнова васкрсава креће у изградњу и на крају освећење новог Храма посвећеног Светом великомученику ђакону Авакуму, сину српском како и наводи владика Лонгин у свом тексту записаном у старом јеванђељу дрињачке цркве на 348. страници.

Са посљедњим Одбрамбено-отаџбинским ратом долазе нова страдања, нови јауци, нови плач, нова крв…нису поштеђена ни дјеца. Звјерства се настављају. Црква свједочи поново о страдањима, страда и црква са својим народом јер народ и јесте црква. И опет су ту епископи и свештенство који састрадавају са својим народом, али га чврсто и стамено воде напријед да не би нестао. Свети новомученик Слободан као дио светих новомученика зворничко-тузланске епархије није дијете које се издваја него је симбол сваког дјетета, сваког другачијег имена од његовог, нечега што се није смјело догодити. И као што рекосмо Мајка Црква поново шири руке своје и благословом мудрих патријарха Порфирија и владике Фотија под своје окриље, а у вјечно чување, уводи све новомученике, а малог Слободана предаје у руке протојереја Тимотије и Милана да га васпитавају у царству небеском, али да и он њих васпитава.

Васпитавају ли сви они нас данас? Васпитавају ли нас макар у ономе да грешке не понављамо? Не можемо рећи да не постоји ако ништа друго оно труд да се сво страдање очува и сачува у књигама, нашим душама, душама наше дјеце. Тако се и црква као чувар у овој парохији обнавља иако је број домаћинстава кренуо ка „статистичкој грешци“.

Храмови Светог ђакона Авакума у Дрињачи, Светог пророка Илије у Зелињу и Рођења Пресвете Богородице у Лијешњу се обнављају у можда најспецифичнијим временима. Тешка јесу, да ли су најтежа само Господ Бог зна, али душа народа је остала иста. То је тај народ васкрсни, побједитељни, не пркосни, смирени, побједитељни и ако Господ Бог да мудри и сједињен.
 
(Отац Марко Данојловић, парох дрињачки)

Извор: Инфо Бирач

 

ДРИЊАЧА