ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БОГОСЛУЖИО У ТРНОВИЦИ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У недељу 24. по Духовима Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму Преображења Господњег у Трновици код Зворника.
Домаћин сабрања, протојереј Петар Стевановић дочекао је епископа Фотија испред храма и упутио му ријечи добродошлице и замолио га да ово мјесто буде у његовим молитвама.
Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички; протојереј Петар Стевановић, надлежни парох у Трновици те протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон. За пјевницом је појао вјероучитељ Никола Марковић.
- Данас у Украјини имамо исту или можда чак и гору ситуацију него што је била у време и након Другог светског рата када је Православна црква прогоњена од безбожног атеизма широм словенских земаља, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи коју вам преносимо у цијелости:
Сећам се као млад ученик и касније као студент теологије како су старији људи причали о гоњењу Цркве и Православља након Другог светског рата. То се дешавало у Србији, у Русији и у свим словенским земљама у којима је комунизам ухватио корена. Безбожни комунизам који је био идеологија противна Богу, Цркви и вери. Старији памте из личног искуства а млађи су вероватно видели у филмовима. Страшно гоњење као у рана времена Цркве. Мислили смо кад је то прошло да је са тим завршено. Сад су људи цивилизовани и образовани. Постоје медији и телевизија и такве ствари се више неће догађати. Међутим гледамо сукоб у Украјини – Специјална војна операција Руске федерације – за време којег је почело гоњење канонске Украјинске православне цркве на свим пољима и просторима где она живи и дела. Гледамо на телевизији како прогоне јерархију и пале храмове присталице неканонске Украјинске цркве и тзв митрополита Епифанија. Дакле имамо исту или можда чак гору слику него што је била у време Другог светског рата, а тек је почетак тог сукоба. Исто тако имамо и на Блиском Истоку. Бомбардовање цркава. Људи у Гази су се склонили у храм светога Порфирија Гаског. Бомба је пала и побила је народ, побила је хришћане. Нико се више не осећа безбедним ни у цркви ни у синагоги због тога сукоба на Блиском Истоку. Свесни смо и видимо да се тај сукоб шири и не дао Бог да дође до нашег простора. Не треба да се опуштамо да овде неће ништа бити. Познато је из историје, то је тврдила позната историчарка Смиља Аврамов, да су Ватикан, Америка и Немачка склопиле савез против Православне цркве. Тај савез сигурно има разне облике и системе деловања. Питање је кад ћемо ми доћи наред, ако већ нисмо у сукобу '90-их година када су многи људи погинули и многе светиње порушене. Питање је да ли је то завршено, да ли је то крај. Све ово говорим да би били спремни браћо и сестре, и да се молимо за оне људе који сада страдају и који су прогоњени јер тако може бити и код нас, и јесте. Гледамо како је на нашем распетом Косову и Метохији. Србе свакодневно хапсе били или не криви. Ухапсе га, застраше па онда пусте. Све су то провокације и притисак на Србе да се иселе са Косова, а Косово је наша колевка. Наше светиње су тамо. Зашто све ово говорим, па управо да би били у молитвама са тим страдалницима мученицима, без обзира у ком делу света живе. Поготово је, понављам, сада на удару Православна црква. То морамо знати и морамо се молитвено припремати, ако не да Бог нешто слично дође и код нас.
Чули сте из данашње јеванђелске приче како је Господ учинио једно од многих дивних дела. Васкрсао је Јаирову кћер која се упокојила. А идући према кући тога Јаира који је био старешина синагоге, добар и честити човек. Сам народ је говорио да је он достојан да му дође сам Господ Исус Христос са својим ученицима и да му васкрсне кћер. Значи, достојним и честитим људима Бог дође у кућу. Имамо пример покајника Закхеја и многих других који су били несавршеног живота, али су се покајали и постали су достојни тога. Ова јеванђелска повест нам говори како Господ иде у кућу овога дивног човека да му васкрсне кћер, а успут га у гужви додирне једна крвоточива жена. Жена која је боловала од тешке болести. Тога тренутка се она исцељује. Чим се дотакла Његове одеће. Кад оци тумаче ову причу они говоре следеће: Христос је дошао у овај свет да васкрсне човека, да васкрсне Јаирову кћер, да васкрсне сина удовице, да васкрсне четверодневног Лазара и на крају, да и Он сам васкрсне. Оно што он доноси у овај свет то је васкрсење, то је победа над смрћу и вечни живот. А успут, на том путу ка васкрсењу, исцељиване су друге болести као што је болест ове крвоточиве жене, као што је болести људи који су били губави па се исцелили, били слепи или глухи па оздравили. Али смисао није у томе да неко оздрави па ће опет за 10-20 година свакако умрети. Него је смисао да задобијемо живот вечни. Зато је суштина наше вере - вера у васкрсење из мртвих, браћо и сестре. То је оно ново што је Христос донео у овај свет. То је победа над смрћу и вечни живот. То је, наравно суд Божији над историјом. Варају се они људи који мисле да данас чине безакоња у разним ратовима мислећи да се то не зна. Све Бог види и свако ће човек за своје дело или недело на суду Божијем одговарати. И они који су чинили страшне злочине у Јасеновцу и другим логорима. Побијено је на стотине хиљада људи и сада мисле нико не зна. Сада историја чак и мења ток и покушава да смањује бројеве тих жртава. И на другим местима где су били логори, по Далмацији где су биле дубоке јаме безданке. Људи су тамо бацани ни криви ни дужни, само зато што су били Срби. Сви ће људи одговарати будите сигурни. Одговараће од најмањега до највећега дела, али одговараћемо и за сваку реч коју смо рекли без обзира да ли је добра или зла, да ли је у славу Божију или је против Бога и ближњега.
Битно је браћо и сестре да о овим стварима размишљамо јер живимо у апокалиптичком времену. Све је уздрмано. Све се руши. Покушавају се наметнути антивредности посебно за нашу децу, посебно у школама. Не уче оно што треба да уче, а то је Православље и Светосавље, него уче неку философију Содома и Гомора, безакоња, греха и смрти. То не би требало наше државне власти да дозволе. Они могу да дозволе или не, а ми као Црква апелујемо, говоримо, вичемо и вапијемо да се то не деси. Да наш народ остане какав је и био, да се моли Богу и своје светиње гради и изграђује, освећује и благосиља у нашој Епархији зворничко-тузланској али и широм Српске православне цркве.
Након богонадахнуте бесједе епископа Фотија, освећен је и новосаграђени објекат који ће служити за црквену продавницу и палионик свијећа.
На крају је уприличена и трпеза љубави за све присутне.
Домаћин сабрања, протојереј Петар Стевановић дочекао је епископа Фотија испред храма и упутио му ријечи добродошлице и замолио га да ово мјесто буде у његовим молитвама.
Преосвећеном епископу Фотију данас су саслуживали: протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намјесник зворнички; протојереј Петар Стевановић, надлежни парох у Трновици те протођакон Лазар Илић, епархијски ђакон. За пјевницом је појао вјероучитељ Никола Марковић.
- Данас у Украјини имамо исту или можда чак и гору ситуацију него што је била у време и након Другог светског рата када је Православна црква прогоњена од безбожног атеизма широм словенских земаља, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи коју вам преносимо у цијелости:
Сећам се као млад ученик и касније као студент теологије како су старији људи причали о гоњењу Цркве и Православља након Другог светског рата. То се дешавало у Србији, у Русији и у свим словенским земљама у којима је комунизам ухватио корена. Безбожни комунизам који је био идеологија противна Богу, Цркви и вери. Старији памте из личног искуства а млађи су вероватно видели у филмовима. Страшно гоњење као у рана времена Цркве. Мислили смо кад је то прошло да је са тим завршено. Сад су људи цивилизовани и образовани. Постоје медији и телевизија и такве ствари се више неће догађати. Међутим гледамо сукоб у Украјини – Специјална војна операција Руске федерације – за време којег је почело гоњење канонске Украјинске православне цркве на свим пољима и просторима где она живи и дела. Гледамо на телевизији како прогоне јерархију и пале храмове присталице неканонске Украјинске цркве и тзв митрополита Епифанија. Дакле имамо исту или можда чак гору слику него што је била у време Другог светског рата, а тек је почетак тог сукоба. Исто тако имамо и на Блиском Истоку. Бомбардовање цркава. Људи у Гази су се склонили у храм светога Порфирија Гаског. Бомба је пала и побила је народ, побила је хришћане. Нико се више не осећа безбедним ни у цркви ни у синагоги због тога сукоба на Блиском Истоку. Свесни смо и видимо да се тај сукоб шири и не дао Бог да дође до нашег простора. Не треба да се опуштамо да овде неће ништа бити. Познато је из историје, то је тврдила позната историчарка Смиља Аврамов, да су Ватикан, Америка и Немачка склопиле савез против Православне цркве. Тај савез сигурно има разне облике и системе деловања. Питање је кад ћемо ми доћи наред, ако већ нисмо у сукобу '90-их година када су многи људи погинули и многе светиње порушене. Питање је да ли је то завршено, да ли је то крај. Све ово говорим да би били спремни браћо и сестре, и да се молимо за оне људе који сада страдају и који су прогоњени јер тако може бити и код нас, и јесте. Гледамо како је на нашем распетом Косову и Метохији. Србе свакодневно хапсе били или не криви. Ухапсе га, застраше па онда пусте. Све су то провокације и притисак на Србе да се иселе са Косова, а Косово је наша колевка. Наше светиње су тамо. Зашто све ово говорим, па управо да би били у молитвама са тим страдалницима мученицима, без обзира у ком делу света живе. Поготово је, понављам, сада на удару Православна црква. То морамо знати и морамо се молитвено припремати, ако не да Бог нешто слично дође и код нас.
Чули сте из данашње јеванђелске приче како је Господ учинио једно од многих дивних дела. Васкрсао је Јаирову кћер која се упокојила. А идући према кући тога Јаира који је био старешина синагоге, добар и честити човек. Сам народ је говорио да је он достојан да му дође сам Господ Исус Христос са својим ученицима и да му васкрсне кћер. Значи, достојним и честитим људима Бог дође у кућу. Имамо пример покајника Закхеја и многих других који су били несавршеног живота, али су се покајали и постали су достојни тога. Ова јеванђелска повест нам говори како Господ иде у кућу овога дивног човека да му васкрсне кћер, а успут га у гужви додирне једна крвоточива жена. Жена која је боловала од тешке болести. Тога тренутка се она исцељује. Чим се дотакла Његове одеће. Кад оци тумаче ову причу они говоре следеће: Христос је дошао у овај свет да васкрсне човека, да васкрсне Јаирову кћер, да васкрсне сина удовице, да васкрсне четверодневног Лазара и на крају, да и Он сам васкрсне. Оно што он доноси у овај свет то је васкрсење, то је победа над смрћу и вечни живот. А успут, на том путу ка васкрсењу, исцељиване су друге болести као што је болест ове крвоточиве жене, као што је болести људи који су били губави па се исцелили, били слепи или глухи па оздравили. Али смисао није у томе да неко оздрави па ће опет за 10-20 година свакако умрети. Него је смисао да задобијемо живот вечни. Зато је суштина наше вере - вера у васкрсење из мртвих, браћо и сестре. То је оно ново што је Христос донео у овај свет. То је победа над смрћу и вечни живот. То је, наравно суд Божији над историјом. Варају се они људи који мисле да данас чине безакоња у разним ратовима мислећи да се то не зна. Све Бог види и свако ће човек за своје дело или недело на суду Божијем одговарати. И они који су чинили страшне злочине у Јасеновцу и другим логорима. Побијено је на стотине хиљада људи и сада мисле нико не зна. Сада историја чак и мења ток и покушава да смањује бројеве тих жртава. И на другим местима где су били логори, по Далмацији где су биле дубоке јаме безданке. Људи су тамо бацани ни криви ни дужни, само зато што су били Срби. Сви ће људи одговарати будите сигурни. Одговараће од најмањега до највећега дела, али одговараћемо и за сваку реч коју смо рекли без обзира да ли је добра или зла, да ли је у славу Божију или је против Бога и ближњега.
Битно је браћо и сестре да о овим стварима размишљамо јер живимо у апокалиптичком времену. Све је уздрмано. Све се руши. Покушавају се наметнути антивредности посебно за нашу децу, посебно у школама. Не уче оно што треба да уче, а то је Православље и Светосавље, него уче неку философију Содома и Гомора, безакоња, греха и смрти. То не би требало наше државне власти да дозволе. Они могу да дозволе или не, а ми као Црква апелујемо, говоримо, вичемо и вапијемо да се то не деси. Да наш народ остане какав је и био, да се моли Богу и своје светиње гради и изграђује, освећује и благосиља у нашој Епархији зворничко-тузланској али и широм Српске православне цркве.
Након богонадахнуте бесједе епископа Фотија, освећен је и новосаграђени објекат који ће служити за црквену продавницу и палионик свијећа.
На крају је уприличена и трпеза љубави за све присутне.
