ПРОТА БРАНКО ЋУРЧИН - Када бих се опет родио, поново бих био свештеник
Протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин, свештеник храма Вазнесења Господњег на Клиси у Новом Саду, након 40 година служења Богу ускоро одлази у пензију.
Фото: Дневник
Иако је одрастао у периоду комунизма, то га није омело да обуче свештеничку одору. Отац Бранко је препознатљив по благој и занимљивој реторици због које су његове литургије изузетно посећене, али, чини се, понајвише по раду са затвореницима и зависницима.
– Ништа не бих мењао – започиње отац Бранко причу о свом свештеничком и мисионарском делу за „Дневник” уз одобрење владике бачког Иринеја. – Када бих се опет родио, поново бих био свештеник. Бака ме је увела у црквени свет. Остала је удовица после Другог светског рата и више је одлазила у цркву. Моји родитељи су били традиционално побожни, али нису баш били ревносни и молитвени. Мој отац, земљорадник желео је да будем ветеринар и уписао ме је у ветеринарску школу. Инсистирао сам да будем свештеник и док нисам отишао у Богословију, нисам се смирио. Ишао сам у цркву заједно са др Савом Лазићем који је данас врсни стручњак у области ветерине. Био ми је велика подршка да упишем Богословију, чак се и он двоумио око тога.
Одрастао је у Чуругу, који памти као предео где се песма чула са свих страна, где су се људи дружили, разговарали и били радосни. Каже да је данас техника учинила своје, па је живот у односу на његово детињство потпуно другачији. Нема песме, а људи се све више отуђују.
– Данас у појединим деловима атара не можете видети човека. Ухвати вас језа када угледате ту пустош. Агротехника је унапређена, али је то условило отуђење. Све је на брзину – каже наш саговорник.
Током његовог детињства црква је била испуњена народом. По 800 деце је долазило на причест.
– Размишљао сам о томе како је и поред комунизма црква опстајала. Верујем да је то због великог страдања у Другом светском рату. У Чуругу има нађоша и дођоша и сви су били у једном духу. Људи који су дошли из Босне, они са Мањаче, Шипова, Трнова, Лубова су населили Чуруг. Мало је ту колонизованог света, већином је реч о онима који су продавали своја имања у Босни, куповали друга овде и започињали нови живот. Једним духом смо дисали и имали смо и добре свештенике, активне, озбиљне људе, интелектуалце који су били на нивоу задатка – објашњава прота Бранко.
Немамо амбицију да лечимо, нити имамо илузију да ћемо све излечити. Црква нуди ово као могућност. Уколико човеку узмеш зависност, онда мораш ту емотивну празнину да му надоместиш нечим, а то је управо вера и лепота близине Божје, то је духовност која нам недостаје, систем вредности који они треба да граде и изграде (Бранко Ћурчин)
Једно време је провео и на Светој гори, након војске се оженио, а владика шумадијски Сава, од кога је вели доста тога научио, рукоположио га је за свештеника на Клиси.
– Ту сам почео да се бавим црквено-пастирским радом, да будем свештеник том народу и видео сам колико је то добар свет. Био нам је потребан простор у ком би се људи окупљали и задовољили духовне и верске потребе и тако смо добили бараку од кројачке задруге која се налазила у Улици Пап Павла. Фирма је отишла у стечај и они су распродали имовину. Нама је припала једна барака и она је била на месту где се сада налази храм. То се показало као делотворно. Људи су почели у великом броју да долазе, па смо ставили озвучење да би и споља чули молитву – каже отац Бранко.
У међувремену владика га је поставио за духовника окружног затвора када је на Клиси саграђена затворска зграда.
– По службеној дужности сам долазио да разговарам са затвореницима од 1992. године. Тај приступ се показао веома делотворним. Депривација верских слобода је битна за осуђенике и то се практикује на западу. По угледу на наш рад у Новом Саду, сви затвори у Србији су увели праксу да свештеник долази, обавља богослужења и разговара по потреби са затвореницима. Заправо смо први у Србији саградили храм у затвору – истиче отац Бранко.
То законски није регулисано, али се, како је рекао наш саговорник, ради на томе. Управо у затвору се наш саговорник први пут сусрео са проблемима зависника, што му је отворило нова врата. Убрзо су и други који су деведесетих година имали проблема са психоактивним супстанцама обраћали оцу Бранку за помоћ.
– Организовао сам најпре дневни центар при цркви на Клиси. Ту су долазила деца и обављали смо разговоре. Они су писали дневнике, имали смо психотерапију на дневном нивоу. Задавао сам им задатке и учествовали су и око градње цркве. Све то није било довољно. Почео сам да их шаљем у манастир у Ковиљ. Тадашњи игуман, а садашњи патријарх Порфирије једном ми је рекао: „Њих има више него нас, ми то не можемо да носимо.” Тако се појавила потреба за новим простором. Гледао сам како то раде на западу католичка и протестантска црква и на основу тог искуства настао је пројекат „Земља живих” са благословом епископа бачког др Иринеја и подршком тадашњег игумана манастрира у Ковиљу Порфирија – каже прота Бранко.
„Земља живих“ је заправо Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности, основан 2005. године под окриљем Светоархангелског манастира из Ковиља.
– Немамо амбицију да лечимо, нити имамо илузију да ћемо све излечити. Црква нуди ово као могућност. Уколико човеку узмеш зависност, онда мораш ту емотивну празнину да му надоместиш нечим, а то је управо вера и лепота близине Божје, то је духовност која нам недостаје, систем вредности који они треба да граде и изграде. Ми то успешно радимо. Кроз наш пројекат је прошло више од 5.000 људи, а 80 одсто је успешност исцељења – каже наш саговорник.
Вели да је „Земља живих” захтеван програм и да ће у њему остати и након пензионисања, јер је то њему како каже „велика љубав и да има потребу да са тим људима ради”. Поред ангажмана у „Земљи живих” пензионерске дане ће како каже проводити уз сликање, писање али и у пољопривреди. Син му се бави том делатношћу, те му је потребан тракториста, па је оцу понудио ангажман. Поред писања историографија о деловима Новог Сада, вели да ће уживати и у сликању пејзажа.
Слађана Аничић Илић
Извор: Дневник
– Ништа не бих мењао – започиње отац Бранко причу о свом свештеничком и мисионарском делу за „Дневник” уз одобрење владике бачког Иринеја. – Када бих се опет родио, поново бих био свештеник. Бака ме је увела у црквени свет. Остала је удовица после Другог светског рата и више је одлазила у цркву. Моји родитељи су били традиционално побожни, али нису баш били ревносни и молитвени. Мој отац, земљорадник желео је да будем ветеринар и уписао ме је у ветеринарску школу. Инсистирао сам да будем свештеник и док нисам отишао у Богословију, нисам се смирио. Ишао сам у цркву заједно са др Савом Лазићем који је данас врсни стручњак у области ветерине. Био ми је велика подршка да упишем Богословију, чак се и он двоумио око тога.
Одрастао је у Чуругу, који памти као предео где се песма чула са свих страна, где су се људи дружили, разговарали и били радосни. Каже да је данас техника учинила своје, па је живот у односу на његово детињство потпуно другачији. Нема песме, а људи се све више отуђују.
– Данас у појединим деловима атара не можете видети човека. Ухвати вас језа када угледате ту пустош. Агротехника је унапређена, али је то условило отуђење. Све је на брзину – каже наш саговорник.
Током његовог детињства црква је била испуњена народом. По 800 деце је долазило на причест.
– Размишљао сам о томе како је и поред комунизма црква опстајала. Верујем да је то због великог страдања у Другом светском рату. У Чуругу има нађоша и дођоша и сви су били у једном духу. Људи који су дошли из Босне, они са Мањаче, Шипова, Трнова, Лубова су населили Чуруг. Мало је ту колонизованог света, већином је реч о онима који су продавали своја имања у Босни, куповали друга овде и започињали нови живот. Једним духом смо дисали и имали смо и добре свештенике, активне, озбиљне људе, интелектуалце који су били на нивоу задатка – објашњава прота Бранко.
Немамо амбицију да лечимо, нити имамо илузију да ћемо све излечити. Црква нуди ово као могућност. Уколико човеку узмеш зависност, онда мораш ту емотивну празнину да му надоместиш нечим, а то је управо вера и лепота близине Божје, то је духовност која нам недостаје, систем вредности који они треба да граде и изграде (Бранко Ћурчин)
Једно време је провео и на Светој гори, након војске се оженио, а владика шумадијски Сава, од кога је вели доста тога научио, рукоположио га је за свештеника на Клиси.
– Ту сам почео да се бавим црквено-пастирским радом, да будем свештеник том народу и видео сам колико је то добар свет. Био нам је потребан простор у ком би се људи окупљали и задовољили духовне и верске потребе и тако смо добили бараку од кројачке задруге која се налазила у Улици Пап Павла. Фирма је отишла у стечај и они су распродали имовину. Нама је припала једна барака и она је била на месту где се сада налази храм. То се показало као делотворно. Људи су почели у великом броју да долазе, па смо ставили озвучење да би и споља чули молитву – каже отац Бранко.
У међувремену владика га је поставио за духовника окружног затвора када је на Клиси саграђена затворска зграда.
– По службеној дужности сам долазио да разговарам са затвореницима од 1992. године. Тај приступ се показао веома делотворним. Депривација верских слобода је битна за осуђенике и то се практикује на западу. По угледу на наш рад у Новом Саду, сви затвори у Србији су увели праксу да свештеник долази, обавља богослужења и разговара по потреби са затвореницима. Заправо смо први у Србији саградили храм у затвору – истиче отац Бранко.
То законски није регулисано, али се, како је рекао наш саговорник, ради на томе. Управо у затвору се наш саговорник први пут сусрео са проблемима зависника, што му је отворило нова врата. Убрзо су и други који су деведесетих година имали проблема са психоактивним супстанцама обраћали оцу Бранку за помоћ.
– Организовао сам најпре дневни центар при цркви на Клиси. Ту су долазила деца и обављали смо разговоре. Они су писали дневнике, имали смо психотерапију на дневном нивоу. Задавао сам им задатке и учествовали су и око градње цркве. Све то није било довољно. Почео сам да их шаљем у манастир у Ковиљ. Тадашњи игуман, а садашњи патријарх Порфирије једном ми је рекао: „Њих има више него нас, ми то не можемо да носимо.” Тако се појавила потреба за новим простором. Гледао сам како то раде на западу католичка и протестантска црква и на основу тог искуства настао је пројекат „Земља живих” са благословом епископа бачког др Иринеја и подршком тадашњег игумана манастрира у Ковиљу Порфирија – каже прота Бранко.
„Земља живих“ је заправо Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности, основан 2005. године под окриљем Светоархангелског манастира из Ковиља.
– Немамо амбицију да лечимо, нити имамо илузију да ћемо све излечити. Црква нуди ово као могућност. Уколико човеку узмеш зависност, онда мораш ту емотивну празнину да му надоместиш нечим, а то је управо вера и лепота близине Божје, то је духовност која нам недостаје, систем вредности који они треба да граде и изграде. Ми то успешно радимо. Кроз наш пројекат је прошло више од 5.000 људи, а 80 одсто је успешност исцељења – каже наш саговорник.
Вели да је „Земља живих” захтеван програм и да ће у њему остати и након пензионисања, јер је то њему како каже „велика љубав и да има потребу да са тим људима ради”. Поред ангажмана у „Земљи живих” пензионерске дане ће како каже проводити уз сликање, писање али и у пољопривреди. Син му се бави том делатношћу, те му је потребан тракториста, па је оцу понудио ангажман. Поред писања историографија о деловима Новог Сада, вели да ће уживати и у сликању пејзажа.
Слађана Аничић Илић
Извор: Дневник
