МОЛИТВЕНИ ИСПРАЋАЈ СЛУГЕ БОЖЈЕГ НОВАКА СЛАДОЈЕВИЋА
У петак, 18. августа 2023. године, на гробљу у Чуругу служено је опело новопрестављеном слузи Божјем Новаку Сладојевићу, брату Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија. Чин опела над телом новопрестављеног слуге Божјег Новака служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе епископâ бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија и мохачког Дамаскина, као и свештенства из више епархија наше помесне Цркве.
Фото: Епархија бачка
На крају опела, Светејши Патријарх српски г. Порфирије је изговорио слово над одром новопрестављеног слуге Божјег Новака:
„Браћо и сестре, одлазак из овога света, оно што називамо смрћу, јесте нешто што је једини сигуран догађај у животу свакога од нас, са којим ћемо се сусрести, иако можда највећи број људи једино ту чињеницу пренебрегава и заборавља истину да сваки онај који је дошао на свет, сваки човек који се родио, из овог света мора отићи. Све остало у нашем животу што се дешава и што је садржај живота, могло је да се деси, а можда је могли бити без тога. За многе ствари са којима се суочавамо нисмо сигурни да ли смо их могли избећи или су се морале десити; много тога што очекујемо, што планирамо, чему се надамо, у шта смо понекад и готово сигурни да ће се десити – не бива. Али, ево, оно што најчешће избегавамо, што покушавамо да одагнамо од својих мисли – што покушавамо да разумемо као нешто што се можда дешава око нас и другима, али да ћемо, неким чудом, ми бити они који ћемо то избећи, у најмању руку, заборавићемо на смрт – једино сигурно што се не може избећи, једино сигурно што очекује свакога човека, јесте да ће отићи из овога света. И онда, када помишљамо на смрт, покушавамо да јој дамо неко логичко образложење. Онда кажемо: То је природна појава; у реду је када човек живи осамдесет-деведесет година, када је накупио одређен број дана, да оде из овога живота. У том случају смрт називамо природном појавом, сматрамо природним да неко ко је напунио осамдесет или деведесет, можда и неку годину више, оде из овога света. А чини нам се да је трагично, да је неправедно, да није природно када из овога света оде неко ко има мање од осамдесет година. Ми, православни Срби, вером у Христа, јеванђелском, православном вером, добро знамо – јер је Јеванђеље правило нашега живота, јер је православна вера начин на који постојимо – да смрт никада није природна за човека. Другим речима, знамо да човек није створен за смрт, није створен за ништавило. Ако би то тако било, онда је бесмислено све, све оно што постоји пре смрти. Чему онда трка за било којом вредношћу? Чему градимо, чему наши међусобни односи, али, најтрагичније од свега, чему онда љубав? Ако смо створени да волимо, да растемо љубављу, да градимо међусобне односе, да родитељи кроз љубав према својој деци добијају снагу да превазилазе сваку препреку, сваку невољу, сваку тешкоћу и, штавише, у томе да виде смисао и радост за њих. Чему све то, чему та љубав, чему труд, чему давање и жртва, ако је последња реч у постојању свакога од нас и родитеља, и оца и сина, и мајке и кћери – смрт и ништавило? Ми, дакле, знамо, Господ нам је то открио, Христос – не Својом речју него Својим животом, оним што Он јесте – да смрт не само да није природна у човековом животу него да смрт није ни последња реч коју може дати свакоме од нас. Ми знамо да нисмо створени за смрт једном речју него да смо створени за живот. И зато, питање које постављају људи који нису прогледали Христом јесте: Има ли неко ко може да одговори на тај бесмисао смрти и, у исто време, на глад за животом и постојањем, има ли неко ко даје одговор који је не само задовољавајући него који је пуноћа, који је смисао, који је једини могући?, а то је да – ако смо створени, створени смо за вечност. Господ је, дакле, не речју Својом него Својим примером, Собом, показао да је Он тај Који не само да даје одговор него да је Он Почетак и Крај, да је Он и Живот и Вечност и Победа; да је Он тог највећег и, у суштини, јединог нашег непријатеља, који се зове смрт, победио узимајући на Себе све оно је људско, осим греха, наравно, и промашаја; узимајући на Себе нашу пролазност и ушавши у сâмо срце нашега непријатеља, у саму смрт изнутра, и ту смрт победио Својим Васкрсењем.
Браћо и сестре, ту истину најчешће не можемо да појмимо, не можемо да је докучимо својим умом, разумом, ни својим емоцијама, али можемо не само да се приближимо тој тајни својом вером него својом вером ту тајну можемо и да живимо. Ми, сви овде сабрани, – пре свега, најближи Новакови сродници, његова породица, његов отац, његова супруга и његова деца, његов брат и његове сестре, – знамо да је Ново вером знао ту тајну и да је по Божјим могућностима, по дару Божјем, ту тајну живео овде и сада. И зато, не само да знамо да он није без наде него и ми – и његовом вером и нашом, и његовом љубављу према Господу, његовом и нашом љубављу и нашом вером заједничком – знамо да Новак, Ново, у овом тренутку, многа питања иако је имао док је био међу нама, сада та питања имају одговор и многа друга питања и тајне које су недоступне нама док смо с ове стране гроба, њему су потпуно јасна. Али највише и најважније и, пре свега, он не само да зна него, у близини љубави Христове, он, засигурно, осећа лепоту Лика Христовог, љубав Његову и испуњен је – парадокс је то наше вере – радошћу. И ако има и трунка некакве туге у њему у овом часу, онда може бити само његова туга због наше туге због њега. Зато и ми, браћо и сестре, очекујемо искључиво и само утеху благодаћу Божјом.
У овом тренутку, знамо да је једино потребно да тражимо опроштај сви од Новака ако смо га било чиме повредили, а знамо да, силом и благодаћу Божјом, он свима прашта све. И остаје нам да се скромно, својим слабашним молитвама, обраћамо Господу за спасење његове душе, молећи Новака да се он моли и за спасење наше, а знајући чврсто да једино истинском и правом вером, православном вером светосавском, нашом вером српском, и ми ћемо, пре или касније, бити сигурни да није важно ко је први отишао одавде, ко је први стигао, него да је једино важно да смо на путу који води ка Царству небеском, знајући, боље рећи уздајући се у љубав Христову и надајући се да ћемо се сви једнога дана наћи у Царству небеском, где нема смрти, где нема бола, где нема туге и где нема уздисања. И зато, нека је вечни покој нашем драгом Новаку, а породици нека Господ благодаћу Својом дâ утеху. Вечни помен и нека му је Царство небеско!ˮ
По опелу, тело новопрестављеног слуге Божјег Новака сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који је служио Епископ мохачки Дамаскин.
Извор: Епархија бачка
„Браћо и сестре, одлазак из овога света, оно што називамо смрћу, јесте нешто што је једини сигуран догађај у животу свакога од нас, са којим ћемо се сусрести, иако можда највећи број људи једино ту чињеницу пренебрегава и заборавља истину да сваки онај који је дошао на свет, сваки човек који се родио, из овог света мора отићи. Све остало у нашем животу што се дешава и што је садржај живота, могло је да се деси, а можда је могли бити без тога. За многе ствари са којима се суочавамо нисмо сигурни да ли смо их могли избећи или су се морале десити; много тога што очекујемо, што планирамо, чему се надамо, у шта смо понекад и готово сигурни да ће се десити – не бива. Али, ево, оно што најчешће избегавамо, што покушавамо да одагнамо од својих мисли – што покушавамо да разумемо као нешто што се можда дешава око нас и другима, али да ћемо, неким чудом, ми бити они који ћемо то избећи, у најмању руку, заборавићемо на смрт – једино сигурно што се не може избећи, једино сигурно што очекује свакога човека, јесте да ће отићи из овога света. И онда, када помишљамо на смрт, покушавамо да јој дамо неко логичко образложење. Онда кажемо: То је природна појава; у реду је када човек живи осамдесет-деведесет година, када је накупио одређен број дана, да оде из овога живота. У том случају смрт називамо природном појавом, сматрамо природним да неко ко је напунио осамдесет или деведесет, можда и неку годину више, оде из овога света. А чини нам се да је трагично, да је неправедно, да није природно када из овога света оде неко ко има мање од осамдесет година. Ми, православни Срби, вером у Христа, јеванђелском, православном вером, добро знамо – јер је Јеванђеље правило нашега живота, јер је православна вера начин на који постојимо – да смрт никада није природна за човека. Другим речима, знамо да човек није створен за смрт, није створен за ништавило. Ако би то тако било, онда је бесмислено све, све оно што постоји пре смрти. Чему онда трка за било којом вредношћу? Чему градимо, чему наши међусобни односи, али, најтрагичније од свега, чему онда љубав? Ако смо створени да волимо, да растемо љубављу, да градимо међусобне односе, да родитељи кроз љубав према својој деци добијају снагу да превазилазе сваку препреку, сваку невољу, сваку тешкоћу и, штавише, у томе да виде смисао и радост за њих. Чему све то, чему та љубав, чему труд, чему давање и жртва, ако је последња реч у постојању свакога од нас и родитеља, и оца и сина, и мајке и кћери – смрт и ништавило? Ми, дакле, знамо, Господ нам је то открио, Христос – не Својом речју него Својим животом, оним што Он јесте – да смрт не само да није природна у човековом животу него да смрт није ни последња реч коју може дати свакоме од нас. Ми знамо да нисмо створени за смрт једном речју него да смо створени за живот. И зато, питање које постављају људи који нису прогледали Христом јесте: Има ли неко ко може да одговори на тај бесмисао смрти и, у исто време, на глад за животом и постојањем, има ли неко ко даје одговор који је не само задовољавајући него који је пуноћа, који је смисао, који је једини могући?, а то је да – ако смо створени, створени смо за вечност. Господ је, дакле, не речју Својом него Својим примером, Собом, показао да је Он тај Који не само да даје одговор него да је Он Почетак и Крај, да је Он и Живот и Вечност и Победа; да је Он тог највећег и, у суштини, јединог нашег непријатеља, који се зове смрт, победио узимајући на Себе све оно је људско, осим греха, наравно, и промашаја; узимајући на Себе нашу пролазност и ушавши у сâмо срце нашега непријатеља, у саму смрт изнутра, и ту смрт победио Својим Васкрсењем.
Браћо и сестре, ту истину најчешће не можемо да појмимо, не можемо да је докучимо својим умом, разумом, ни својим емоцијама, али можемо не само да се приближимо тој тајни својом вером него својом вером ту тајну можемо и да живимо. Ми, сви овде сабрани, – пре свега, најближи Новакови сродници, његова породица, његов отац, његова супруга и његова деца, његов брат и његове сестре, – знамо да је Ново вером знао ту тајну и да је по Божјим могућностима, по дару Божјем, ту тајну живео овде и сада. И зато, не само да знамо да он није без наде него и ми – и његовом вером и нашом, и његовом љубављу према Господу, његовом и нашом љубављу и нашом вером заједничком – знамо да Новак, Ново, у овом тренутку, многа питања иако је имао док је био међу нама, сада та питања имају одговор и многа друга питања и тајне које су недоступне нама док смо с ове стране гроба, њему су потпуно јасна. Али највише и најважније и, пре свега, он не само да зна него, у близини љубави Христове, он, засигурно, осећа лепоту Лика Христовог, љубав Његову и испуњен је – парадокс је то наше вере – радошћу. И ако има и трунка некакве туге у њему у овом часу, онда може бити само његова туга због наше туге због њега. Зато и ми, браћо и сестре, очекујемо искључиво и само утеху благодаћу Божјом.
У овом тренутку, знамо да је једино потребно да тражимо опроштај сви од Новака ако смо га било чиме повредили, а знамо да, силом и благодаћу Божјом, он свима прашта све. И остаје нам да се скромно, својим слабашним молитвама, обраћамо Господу за спасење његове душе, молећи Новака да се он моли и за спасење наше, а знајући чврсто да једино истинском и правом вером, православном вером светосавском, нашом вером српском, и ми ћемо, пре или касније, бити сигурни да није важно ко је први отишао одавде, ко је први стигао, него да је једино важно да смо на путу који води ка Царству небеском, знајући, боље рећи уздајући се у љубав Христову и надајући се да ћемо се сви једнога дана наћи у Царству небеском, где нема смрти, где нема бола, где нема туге и где нема уздисања. И зато, нека је вечни покој нашем драгом Новаку, а породици нека Господ благодаћу Својом дâ утеху. Вечни помен и нека му је Царство небеско!ˮ
По опелу, тело новопрестављеног слуге Божјег Новака сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који је служио Епископ мохачки Дамаскин.
Извор: Епархија бачка
