Пајсије Светогорац: О ХУЛНИМ ПОМИСЛИМА
– Благоразумна равнодушност потребна је преосетљивом човеку кога ђаволак мучи разним помислима. У том случају добро је да човек буде помало неосетљив, у добром смислу те речи, и да не ситничари око неких ствари.
– Старче, није ми јасно када за неку помисао кажемо да је хулна?
– Када нам у ум долазе скверне слике о Христу, Мајци Божијој, Светитељима или о било чему другом божанском и светом, или чак о нашем духовнику – то су хулне помисли. Ове помисли не треба никоме говорити.
– Зар ни духовнику?
– Биће довољно ако му кажемо: “Долазе ми хулне помисли о Христу”, или – “…о Духу Светом”, или – “…о Мајци Божијој”, или – “…о теби, мом духовнику.” Све те хуле и греси су од ђавола; нису наши. Због тога се и не треба узнемиравати због ђаволових грехова. Када сам био монах почетник, ђаво ми је једно време убацивао хулне помисли чак и у цркви, због чега сам се много секирао. Све оно што сам као војник чуо – псовке и томе слично, ђаво ми је убацивао у ум везано за светитеље. Духовник ми је рекао: “Те помисли су ђавоље. Тренутак када човек почне да се узнемирава због скверних помисли које му долазе у ум у односу на свештене ствари, доказ је да те помисли нису његове, већ да долазе од споља.” Али ја сам се и даље секирао. У повратку од Старца, свратих у капелу светог Јована Крститеља да се помолим; поклонио сам се икони Светитеља и од ње осетио благоухање. Када су ме поново напале онакве помисли, отишао сам опет у капелу, и благоухање са иконе се поново осећало! Једног дана, док се служила Света Литургија, за време Трисвете песме, и ја сам тихо певушио Нилово Свети Боже. Тада угледах како кроз врата које воде у притвор главног храма улази једна страшна, велика звер са псећом главом. Пламен јој је избијао из уста и очију! Окренула се око мене и два пута ме ошамарила, зато што сам певао Свети Боже. Погледао сам око себе да бих проверио да није још неко видео ту звер; али нико је није видео. После сам рекао духовнику: “Десило се то-и-то”, а он ми је одговорио: “Ето, видиш! То је био он! Да ли си сада миран?”
– Старче, реците нам нешто о благоразумној равнодушности.
– Благоразумна равнодушност потребна је преосетљивом човеку кога ђаволак мучи разним помислима. У том случају добро је да човек буде помало неосетљив, у добром смислу те речи, и да не ситничари око неких ствари. Осим тога, благоразумна равнодушност користи и ономе ко може да буде равнодушан према многим стварима, али му ђаво изазива преосетљивост према нечему одређеном, како би га растројио. У том случају ће благоразумна равнодушност помоћи човеку. Али потребно је да га неко руководи. Треба да износи своје помисли и буде под руководством духовника. У супротном, он мало-помало може накриво да постави ствари и да западне у другу крајност – да постане потпуно неосетљив.
– Старче, зашто имам хулне помисли када ме мори туга?
– Пази шта се ту дешава: Када ђаволак види да си тужна, он то искоришћава, нудећи ти једну светску бомбону, једну грешну помисао. Ако паднеш на прву лопту, после те води у све већу жалост и више не можеш да му се супротставиш. Због тога никада не пребивај у нерасположењу, већ се бави неким духовним делом које ће ти помоћи да изађеш из тог стања.
– Старче, много ме муче неке помисли…
– То је нешто ђаволско. Буди спокојна и не слушај их. Ти си осетљива, а ђаво ту осетљивост злоупотребљава – чини те ситничавом у односу на неке ствари, прилепљује ти ум за нешто тако и мучи те без разлога. Може да ти убаци неку скверну помисао везану, на пример, за игуманију или мене. Немој да јој придајеш важност. Једна хулна помисао, само ако јој придаш макар и малу важност, може да те намучи, да те здроби. Теби треба мало благоразумне равнодушности.
Хулним помислима ђаво обично мучи веома побожне и осетљиве људе. Преувеличава њихове падове како би их ожалостио, а ако му не пође за руком да их тиме гурне у очајање и да изврше самоубиство, покушава да их бар излуди и учини потпуно бескорисним. А ако ни то не успе, биће му право задовољство да их посети макар унинијем.
– Старче, како да за време богослужења одагнам хулне помисли?
– Појањем. Отворићу уста моја… Не знаш да певаш? Не чачкај такве помисли. Презири их. Када се расправљаш са хулним помислима у време молитве, то је исто као да војник чачка бомбу док даје рапорт старешини.
– А ако су оне упорне?
– Ако су упорне, онда знај да негде у теби постоји нека слаба тачка. Савршено решење: презрење ђавола; јер је он дипломирао факултет лукавства. У време борбе са хулним помислима боље је да не изговарамо ни Исусову молитву, јер бисмо тиме показали да се бавимо проблемом хулних помисли; ђаво тада циља слабу тачку у нама и непрестано нас бомбардује хулним помислима. Боље да појемо. Видиш, и дечица када хоће да покажу презрење према неком свом другу који их зачикава, певуше: “Трала-ла…!” То исто треба и ми да радимо у односу на ђавола. Само, ми ћемо да појемо, а не да певушимо светске песме. Појање је молитва Богу, али и презрење ђавола. Тако са сваке стране доскачемо ђаволу.
– Старче, неки пут ја примам хулне помисли, саглашавам се са њима, а после схватим шта сам учинила, али не могу да их одагнам.
– Знаш ли од чега ти патиш? У једном тренутку ум ти негде одлута, расејеш се и почнеш да дангубиш отворених уста. Тада долази ђаво, убацује ти у уста бомбону и ти почињеш да је цуцлаш. Осећаш њен укус и после ти је тешко да је испљунеш. А треба да је испљунеш одмах, чим почнеш да осећаш да те мало заслађује.
– Када нам у ум долазе скверне слике о Христу, Мајци Божијој, Светитељима или о било чему другом божанском и светом, или чак о нашем духовнику – то су хулне помисли. Ове помисли не треба никоме говорити.
– Зар ни духовнику?
– Биће довољно ако му кажемо: “Долазе ми хулне помисли о Христу”, или – “…о Духу Светом”, или – “…о Мајци Божијој”, или – “…о теби, мом духовнику.” Све те хуле и греси су од ђавола; нису наши. Због тога се и не треба узнемиравати због ђаволових грехова. Када сам био монах почетник, ђаво ми је једно време убацивао хулне помисли чак и у цркви, због чега сам се много секирао. Све оно што сам као војник чуо – псовке и томе слично, ђаво ми је убацивао у ум везано за светитеље. Духовник ми је рекао: “Те помисли су ђавоље. Тренутак када човек почне да се узнемирава због скверних помисли које му долазе у ум у односу на свештене ствари, доказ је да те помисли нису његове, већ да долазе од споља.” Али ја сам се и даље секирао. У повратку од Старца, свратих у капелу светог Јована Крститеља да се помолим; поклонио сам се икони Светитеља и од ње осетио благоухање. Када су ме поново напале онакве помисли, отишао сам опет у капелу, и благоухање са иконе се поново осећало! Једног дана, док се служила Света Литургија, за време Трисвете песме, и ја сам тихо певушио Нилово Свети Боже. Тада угледах како кроз врата које воде у притвор главног храма улази једна страшна, велика звер са псећом главом. Пламен јој је избијао из уста и очију! Окренула се око мене и два пута ме ошамарила, зато што сам певао Свети Боже. Погледао сам око себе да бих проверио да није још неко видео ту звер; али нико је није видео. После сам рекао духовнику: “Десило се то-и-то”, а он ми је одговорио: “Ето, видиш! То је био он! Да ли си сада миран?”
– Старче, реците нам нешто о благоразумној равнодушности.
– Благоразумна равнодушност потребна је преосетљивом човеку кога ђаволак мучи разним помислима. У том случају добро је да човек буде помало неосетљив, у добром смислу те речи, и да не ситничари око неких ствари. Осим тога, благоразумна равнодушност користи и ономе ко може да буде равнодушан према многим стварима, али му ђаво изазива преосетљивост према нечему одређеном, како би га растројио. У том случају ће благоразумна равнодушност помоћи човеку. Али потребно је да га неко руководи. Треба да износи своје помисли и буде под руководством духовника. У супротном, он мало-помало може накриво да постави ствари и да западне у другу крајност – да постане потпуно неосетљив.
– Старче, зашто имам хулне помисли када ме мори туга?
– Пази шта се ту дешава: Када ђаволак види да си тужна, он то искоришћава, нудећи ти једну светску бомбону, једну грешну помисао. Ако паднеш на прву лопту, после те води у све већу жалост и више не можеш да му се супротставиш. Због тога никада не пребивај у нерасположењу, већ се бави неким духовним делом које ће ти помоћи да изађеш из тог стања.
– Старче, много ме муче неке помисли…
– То је нешто ђаволско. Буди спокојна и не слушај их. Ти си осетљива, а ђаво ту осетљивост злоупотребљава – чини те ситничавом у односу на неке ствари, прилепљује ти ум за нешто тако и мучи те без разлога. Може да ти убаци неку скверну помисао везану, на пример, за игуманију или мене. Немој да јој придајеш важност. Једна хулна помисао, само ако јој придаш макар и малу важност, може да те намучи, да те здроби. Теби треба мало благоразумне равнодушности.
Хулним помислима ђаво обично мучи веома побожне и осетљиве људе. Преувеличава њихове падове како би их ожалостио, а ако му не пође за руком да их тиме гурне у очајање и да изврше самоубиство, покушава да их бар излуди и учини потпуно бескорисним. А ако ни то не успе, биће му право задовољство да их посети макар унинијем.
– Старче, како да за време богослужења одагнам хулне помисли?
– Појањем. Отворићу уста моја… Не знаш да певаш? Не чачкај такве помисли. Презири их. Када се расправљаш са хулним помислима у време молитве, то је исто као да војник чачка бомбу док даје рапорт старешини.
– А ако су оне упорне?
– Ако су упорне, онда знај да негде у теби постоји нека слаба тачка. Савршено решење: презрење ђавола; јер је он дипломирао факултет лукавства. У време борбе са хулним помислима боље је да не изговарамо ни Исусову молитву, јер бисмо тиме показали да се бавимо проблемом хулних помисли; ђаво тада циља слабу тачку у нама и непрестано нас бомбардује хулним помислима. Боље да појемо. Видиш, и дечица када хоће да покажу презрење према неком свом другу који их зачикава, певуше: “Трала-ла…!” То исто треба и ми да радимо у односу на ђавола. Само, ми ћемо да појемо, а не да певушимо светске песме. Појање је молитва Богу, али и презрење ђавола. Тако са сваке стране доскачемо ђаволу.
– Старче, неки пут ја примам хулне помисли, саглашавам се са њима, а после схватим шта сам учинила, али не могу да их одагнам.
– Знаш ли од чега ти патиш? У једном тренутку ум ти негде одлута, расејеш се и почнеш да дангубиш отворених уста. Тада долази ђаво, убацује ти у уста бомбону и ти почињеш да је цуцлаш. Осећаш њен укус и после ти је тешко да је испљунеш. А треба да је испљунеш одмах, чим почнеш да осећаш да те мало заслађује.
