Проф. др Ксенија Кончаревић: ЊЕГОШ И РУСИЈА (ПРВИ ДЕО)
Познате су везе између владике Рада и Русије, о којима постоји доста података. Ти су подаци, међутим, растурени, па ћемо их овде прикупити и укратко приказати. Ради се поглавито о политичким и духовним везама, те о односу владике Рада према Русији и њеним главним људима, о надама што их је полагао у Русију и о идеалима којима се тешио у тешке дане големих опасности и великих искушења. О везама литерарног рада Његошева са руском књижевношћу може се дуго и одвојено говорити.
Када је Његош био узео седамнаесту годину (1830), његов свети стриц, Петар Цетињски, се упокојио. Он га је питао пред упокојење: „Господару, виђу да ћете умријети, него шта ћу ја сад?“ Светитељ се усправио, сео на постељу, па му рече: „…Ја ти сад помоћи не могу ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: Моли се Богу и држи се Русије!“ То изговори, по сведочанству самога Петра II Петровића Његоша, „…и у исту минуту предаде душу у руке Господње…“
Сам Његош пише да дуго времена његово прежалосно срце није могло зауставити сузе „за мојијем оцем и благодјејем (добротвором)“. Но по свој тој жалости која га је постигла, имао је „…тврду надежду на Свемогућег Створитеља и сирих утјешитеља…“, као и на „…јединородну покровитељницу и обранитељницу Росију…“ Да не би дошло до крвопролића, одмах по упокојењу Св. Петра, њега су прије него је пострижен, и рукоположен у свештенички чин, увели у цркву, обукли у архијерејске одежде и свечано извели пред народ да сви целивају руке свог Владике и новог Господара. Исто тако је неколико месеци касније „по принужденију главара и народа“ 31. јануара 1831. године, од призренског владике кир Захарије замонашен, рукоположен и произведен у чин архимандрита, у Комском манастиру, управљајући у том својству Црном Гором до 1833. године.
За Епископа је рукоположен на Преображење 6. августа 1833. године у Санкт-Петербургу у Преображенском храму, присуству цара Николаја I и царске породице. Овај чин високо је подигао углед Његошу у очима његова народа, а исто тако и у очима Турака и Аустрије. Сам дочек у Петрограду био је изванредно леп и топао, и очарао је Његоша, као што га је уопште усхитио непосредан додир са великом словенском државом и сјајном словенском културном престоницом. „Владика Раде“ — прича Медаковић — „не имаше довољно речи да представи тај дочек и ту неописану усрдност браће Руса. Најотменији Руси носили су га на рукама, како се Владика сам са усхићењем опомињаше, па би говорио: ,Руски великаши са неописаном радошћу и са искреном братском љубављу провођаху ме у своје богате домове и носише ме на својим рукама. Таквијех веселијех данах више у животу видјет нећу. Ту ти бијеше и од овијех Србах који су се преселили у Русију и населили се у Малу Русију, кад их оно гоњаху ћесаровци под Маријом Терезијом. Међу овијема Србима било је и ђенерала, који се држаху поносито и јуначки, и не могаху се од мене одвојити. Не знам или је мене обузела већа радост, што тако дивне и честите Србе сретох у престоници силног Славенског Царства, или њих, који гледаху у мени младога Сираха из онијех сиромашнијех крша. То бијаху људи живи, ватрени, и поносити. Поглед и кретање те браће Срба опомињаше ме на старе србске банове и витезове, у којима ври србска крв, дише успомена славе и величине наше’.“ Поред других повољних резултата, Владика је донео из Русије у Црну Гору „штампадура“ (штампара), и слова, тако да је могао отворити прву у оно време српску штампарију на Цетињу. Међу првим публикацијама које су изашле из ове штампарије била је збирка песама Владичиних „Пустињак Цетињски“ (1834), која је пуна реминисценција на Русију и прожета снажним русофилством. Позната уводна ода „Црногорац к свемогућем Богу“ сведочи о томе, колико се Владика већ био добро упознао са руском књижевношћу, поименце са највећим претходником Пушкиновим, Дјержавином, чија га је ода „Богу“ и инспирисала у овом случају. Остале оде имају више политички карактер: док се Русија диже и велича до небеса, Турска се извргава руглу.
Као ретко ко пре и после њега примио је Његош у двадесетој години Епископско служење и уз то бреме народно, са дубоком свијешћу да то премаша његове моћи, али уз прихватање свега као воље Божије, и из послушања према Стрицу и народу. Само нада у Живог Бога укрепљивала је овог Цетињског пустињака и самотника у ношењу претешког Крста. Из свог личног мукотрпног искуства спознао је Јеванђељску истину да „Крст носити нама је суђено“ и да је „страдање Крста добродјетељ“.
Чврсто уздање Црногораца у Русију, уске политичке и донекле културне везе Црне Горе са великом словенском царевином, биле су већ прастаром традицијом у тренутку када је млади Петар, затим владика Раде, примио врховну власт над Црном Гором. Он је ову традицију само наставио, и то наставио је с одушевљењем и осведочењем, осведочењем и срца и ума. Већ само формирање Његошева духа и политичког уверења стварало се под непосредним дојмовима Руско-турског Рата из године 1828—29, још пре прве посете Русији од стране младог поглавара Црне Горе, који је ишао онамо да се завладичи. Том свом политичком уверењу и одушевљењу дао је одушке млади песник у првој својој овећој песми „О војни Русах и Тураках, почетој у 1828м году“. Наравно, руске победе над Турцима највише тангирају н радују Србе, и Срби су највише спремни да и сами, уз Русе, ударе на свог вековног душманина. Опстанак Русије је вечни memento mori за Турску, а memento живота и слободе за Србе и остале хришћане Балкана је снажна Русија.
Чим је признат за поглавара Црне Горе, Његош ступа у везу са руским конзулом у Дубровнику, иначе Србином, Јеремијом Гагићем, који је водио ближи надзор над Црном Гором за рачун руске владе и био, у већини случајева, службени посредник измећу Црне Горе и Русије. Гагић је био искрено наклоњен Црној Гори и Његошу, и стално се заузимао за њихове интересе. Он је срдачно поздравио и долазак Његошев на владу, као и укидање такозваног „губернадурства“, те протеривање Радонића које је скоро иза тога уследило. Борба измећу црквеног поглавара и „губернадура“ није била само борба двеју установа и двеју породица, него и борба двеју спољно-политичких оријентација: док су Радонићи водили западњачку политику, приклонивши се прво Млецима а онда Аустрији, Петровићи су били одлучни русофили. Зато је победа владике Рада над Радонићем било у ствари победа оријентације Црне Горе у правцу што тешњих односа према Русији.
Ове везе учвршћене су доласком из Русије богатог и угледног Црногорца Ивана Ивановића-Вукотића, који је био стекао у Русији известан углед те постао за неко време као нека врста руског експонента у Црној Гори, заузимајући место председника „Сената“, који је тада основан, као што је заведена и нека врста милиције, „народне гвардије“, под покровитељством Русије. У вези с овим, цар Никола је, на предлог свога министра спољних послова грофа Несељрода (а на подстицај Гагића), знатно повећао новчану помоћ коју је Црна Гора од Русије примала још од времена Петра Великог, али редовно од доба цара Павла. Том су приликом Његош и власти, и уопште цео народ, приморани да свечано обећају, да Црна Гора неће загазити у рат са Турцима, јер је баш некако онда дошло било до већих пограничних окршаја и међусобних упадица. И са Аустријом били су односи више пута помућени, па је и ту руска дипломација морала увек да интервенише, да би сачувала мир и принудила Црну Гору на попуштање. Те интервенције, које нису увек биле од користи за Црну Гору, али су вероватно у оним приликама биле неопходне, поуздано нису много задовољства правиле Његошу и Црногорцима.
Много касније (1846), у једном писму „Царском Друштву Историје и Старина Руских“ у Москви, Његош је клицао: „Москва, мајка Царева, почетак величине славенске — непобедима стена, о коју се скрхала величина европског народа. То је јединствени збор на свијету, а којем море празновати душе црногорске и откривати своју чистосрдачност! Пажња Москве неосењена је за владаоца шаке оног народа који је осуђен судбином на искушења, на жртву за православије и за чест имена народа, којег су четири стотине година гњавиле и изтребљавале иноплемене државе, а који је своје биће сачува, само са вјером и чешћу имена, и који је доживео блажену епоху у којој га се сетише Цар и мајка славенске величине.“
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Извор: ЧУДО
Сам Његош пише да дуго времена његово прежалосно срце није могло зауставити сузе „за мојијем оцем и благодјејем (добротвором)“. Но по свој тој жалости која га је постигла, имао је „…тврду надежду на Свемогућег Створитеља и сирих утјешитеља…“, као и на „…јединородну покровитељницу и обранитељницу Росију…“ Да не би дошло до крвопролића, одмах по упокојењу Св. Петра, њега су прије него је пострижен, и рукоположен у свештенички чин, увели у цркву, обукли у архијерејске одежде и свечано извели пред народ да сви целивају руке свог Владике и новог Господара. Исто тако је неколико месеци касније „по принужденију главара и народа“ 31. јануара 1831. године, од призренског владике кир Захарије замонашен, рукоположен и произведен у чин архимандрита, у Комском манастиру, управљајући у том својству Црном Гором до 1833. године.
За Епископа је рукоположен на Преображење 6. августа 1833. године у Санкт-Петербургу у Преображенском храму, присуству цара Николаја I и царске породице. Овај чин високо је подигао углед Његошу у очима његова народа, а исто тако и у очима Турака и Аустрије. Сам дочек у Петрограду био је изванредно леп и топао, и очарао је Његоша, као што га је уопште усхитио непосредан додир са великом словенском државом и сјајном словенском културном престоницом. „Владика Раде“ — прича Медаковић — „не имаше довољно речи да представи тај дочек и ту неописану усрдност браће Руса. Најотменији Руси носили су га на рукама, како се Владика сам са усхићењем опомињаше, па би говорио: ,Руски великаши са неописаном радошћу и са искреном братском љубављу провођаху ме у своје богате домове и носише ме на својим рукама. Таквијех веселијех данах више у животу видјет нећу. Ту ти бијеше и од овијех Србах који су се преселили у Русију и населили се у Малу Русију, кад их оно гоњаху ћесаровци под Маријом Терезијом. Међу овијема Србима било је и ђенерала, који се држаху поносито и јуначки, и не могаху се од мене одвојити. Не знам или је мене обузела већа радост, што тако дивне и честите Србе сретох у престоници силног Славенског Царства, или њих, који гледаху у мени младога Сираха из онијех сиромашнијех крша. То бијаху људи живи, ватрени, и поносити. Поглед и кретање те браће Срба опомињаше ме на старе србске банове и витезове, у којима ври србска крв, дише успомена славе и величине наше’.“ Поред других повољних резултата, Владика је донео из Русије у Црну Гору „штампадура“ (штампара), и слова, тако да је могао отворити прву у оно време српску штампарију на Цетињу. Међу првим публикацијама које су изашле из ове штампарије била је збирка песама Владичиних „Пустињак Цетињски“ (1834), која је пуна реминисценција на Русију и прожета снажним русофилством. Позната уводна ода „Црногорац к свемогућем Богу“ сведочи о томе, колико се Владика већ био добро упознао са руском књижевношћу, поименце са највећим претходником Пушкиновим, Дјержавином, чија га је ода „Богу“ и инспирисала у овом случају. Остале оде имају више политички карактер: док се Русија диже и велича до небеса, Турска се извргава руглу.
Као ретко ко пре и после њега примио је Његош у двадесетој години Епископско служење и уз то бреме народно, са дубоком свијешћу да то премаша његове моћи, али уз прихватање свега као воље Божије, и из послушања према Стрицу и народу. Само нада у Живог Бога укрепљивала је овог Цетињског пустињака и самотника у ношењу претешког Крста. Из свог личног мукотрпног искуства спознао је Јеванђељску истину да „Крст носити нама је суђено“ и да је „страдање Крста добродјетељ“.
Чврсто уздање Црногораца у Русију, уске политичке и донекле културне везе Црне Горе са великом словенском царевином, биле су већ прастаром традицијом у тренутку када је млади Петар, затим владика Раде, примио врховну власт над Црном Гором. Он је ову традицију само наставио, и то наставио је с одушевљењем и осведочењем, осведочењем и срца и ума. Већ само формирање Његошева духа и политичког уверења стварало се под непосредним дојмовима Руско-турског Рата из године 1828—29, још пре прве посете Русији од стране младог поглавара Црне Горе, који је ишао онамо да се завладичи. Том свом политичком уверењу и одушевљењу дао је одушке млади песник у првој својој овећој песми „О војни Русах и Тураках, почетој у 1828м году“. Наравно, руске победе над Турцима највише тангирају н радују Србе, и Срби су највише спремни да и сами, уз Русе, ударе на свог вековног душманина. Опстанак Русије је вечни memento mori за Турску, а memento живота и слободе за Србе и остале хришћане Балкана је снажна Русија.
Чим је признат за поглавара Црне Горе, Његош ступа у везу са руским конзулом у Дубровнику, иначе Србином, Јеремијом Гагићем, који је водио ближи надзор над Црном Гором за рачун руске владе и био, у већини случајева, службени посредник измећу Црне Горе и Русије. Гагић је био искрено наклоњен Црној Гори и Његошу, и стално се заузимао за њихове интересе. Он је срдачно поздравио и долазак Његошев на владу, као и укидање такозваног „губернадурства“, те протеривање Радонића које је скоро иза тога уследило. Борба измећу црквеног поглавара и „губернадура“ није била само борба двеју установа и двеју породица, него и борба двеју спољно-политичких оријентација: док су Радонићи водили западњачку политику, приклонивши се прво Млецима а онда Аустрији, Петровићи су били одлучни русофили. Зато је победа владике Рада над Радонићем било у ствари победа оријентације Црне Горе у правцу што тешњих односа према Русији.
Ове везе учвршћене су доласком из Русије богатог и угледног Црногорца Ивана Ивановића-Вукотића, који је био стекао у Русији известан углед те постао за неко време као нека врста руског експонента у Црној Гори, заузимајући место председника „Сената“, који је тада основан, као што је заведена и нека врста милиције, „народне гвардије“, под покровитељством Русије. У вези с овим, цар Никола је, на предлог свога министра спољних послова грофа Несељрода (а на подстицај Гагића), знатно повећао новчану помоћ коју је Црна Гора од Русије примала још од времена Петра Великог, али редовно од доба цара Павла. Том су приликом Његош и власти, и уопште цео народ, приморани да свечано обећају, да Црна Гора неће загазити у рат са Турцима, јер је баш некако онда дошло било до већих пограничних окршаја и међусобних упадица. И са Аустријом били су односи више пута помућени, па је и ту руска дипломација морала увек да интервенише, да би сачувала мир и принудила Црну Гору на попуштање. Те интервенције, које нису увек биле од користи за Црну Гору, али су вероватно у оним приликама биле неопходне, поуздано нису много задовољства правиле Његошу и Црногорцима.
Много касније (1846), у једном писму „Царском Друштву Историје и Старина Руских“ у Москви, Његош је клицао: „Москва, мајка Царева, почетак величине славенске — непобедима стена, о коју се скрхала величина европског народа. То је јединствени збор на свијету, а којем море празновати душе црногорске и откривати своју чистосрдачност! Пажња Москве неосењена је за владаоца шаке оног народа који је осуђен судбином на искушења, на жртву за православије и за чест имена народа, којег су четири стотине година гњавиле и изтребљавале иноплемене државе, а који је своје биће сачува, само са вјером и чешћу имена, и који је доживео блажену епоху у којој га се сетише Цар и мајка славенске величине.“
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
Извор: ЧУДО
