ПРОМОВИСАН ЗБОРНИК ТЕКСТОВА АВЕ ЈУСТИНА ''ОН МЕЂУ ЊИМА''
Као несумњиво једна од централних личности наше православне културе у 20. веку, ава Јустин Поповић је по много чему и необичан, како унутар те културе, тако и у њеној целини и представља ону врсту људи који излазе из оквира и очекивања својих савременика, а у понечему као да прескачу време у коме живе, рекао је у Врању Мило Ломпар, књижевни теоретичар и есејиста, на промоцији књиге изабраних текстова Оца Јустина Поповића Он међу њима.
Књига, за коју је избор текстова направила и предговор написала Сунчица Денић, професорка и књижевница из Врања, зборник је жанровски разноликих текстова аве Јустина Ћелијског и Врањског.
Садржи краће чланке написане у периоду од 1917. до 1960. године, које је Јустин или објавио или оставио у рукопису.
Говорећи на овој промоцији Ломпар је казао да је ава Јустин био "човек специфичног кретања" и у извесном смислу, како је једном приликом рекао почивши митрополит Амфилохије, "човек огњене нарави".
"Спадао је у ону врсту духовника који спајају дубоку осећајност са једном врстом оштрине у суду и доживљају света. Но, ако бисмо желели да укажемо на садржаје његове мисли, могли бисмо да издвојимо неколико подручја у којима се та мисао кретала са различитом интензитетом, али са подједнаком продорношћу", казао је Ломпар.
Централни појам доживљаја света аве Јустина је - Христос, рекао је Ломпар. "А централни унутар појма Христа је - појам васкрсења. Јустин то говори на врло изричит и модеран начин за то време. Он каже 'васкрсење Христово је преврат, први радиклани преврат и револуција у историји човечанства; оно је поделило историју на два дела, у првом делу владала је девиза смрт је неопходност, а у другом почиње да влада девиза - васкрсење је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница историје, до њега био је човек и човечанство, од њега почиње богочовек и богочовечанство. До њега оптимизам је био немогућ, од њега он постаје могућ", цитирао је Ломпар Јустинове речи. Ломпар је казао да се ту види да Христово васкрсење превазилази дуализам духа и тела на тај начин што се он унутар васкрсења у телу појављује као разрешење једног од централних проблема у доживљају смрти.
"У исто време, ми код Јустина видимо да је Христос поставио једно искушење које има значајан моменат - моменат централности. Проблем саборности у хришћанству централни је проблем. У хришћанству је све центар - ту нема периферије, каже Јустин. Ту се види оно што је карактеристично за Јустинову мисао да читава зграда човекових представа пада или опстаје у односу према Христу. Нема небитног - ма шта додирнуо, додирујеш срце Христово. У Господу Христу нема ничег што је споредно, све је главно и све је централно", цитирао је Ломпар Јустина.
Он је додао да је унутар Јустинове религијске тематике учење и личност Христова оно што представља вододелницу историје."И одатле почиње једна драма која се у његовом тексту превасходно појављује у хоризонту културе, а то је драма заборава тог учења у савремености. Ту је Јустин део једне велике продице мислилаца друге половине 19. и прве половине 20. века који осећају да се сама Христова порука појављује у виду једног заборава који савременост тој поруци испоручује. То је нешто што он сматра драмом духа и драмом културе. Та врста његових размишљања подразумева критику хуманизма и критику културе и он се одређује негативно спрам хуманистичке самодефиниције и спрам онога што је на неки начин ту дефиницију учинило обавезујућом", рекао је Ломпар цитирајући Јустинове речи - култура је разоваплотила оваплоћеног Бога и место правог Христа пружила парче доламе његове; и ми смо усвајали тај централни грех Европе, ми смо тај грех јели у пилули културе.
Сунчица Денић, која је за ову књига одабрала текстове и написала предговор, рекла је да смо сведоци да неколико последњих деценија 20. века и у 21. веку интересовање за аву Јустина Поповића расте и формира многе теорије.
"Из Врања је отац Јустин протеран од тадашњих власти, да би се у Врање враћао више невидиљивим, но видљивим путевима. Често се о њему говори да није волео Врање, да је затварао очи пролазећи поред Врања и идући у Прохор Пчињски, у омиљени манастир, код омиљеног светитеља. Није он затварао очи зато што није волео Врање и Врањанце. Затварао је очи од туге за завичајем, склањао се тихо, боловао је због тога до краја свог живота. Радовао се Врањанцима и рођацима који су га готово крадом посећивали у манастиру Ћелије", рекла је Денић. Позната је његова блиска веза са свештеником Благојем Трајковићем и оцем Јанчом Стојиљковићем. Денић је показала два рукописа - Житије Василија Новога (1955) и Требник (1960), које је Јустин посветио оцу Благоју. Она је додала да теолошко-филозофско-књижевно дело и текстови у књизи Он међу њима дају одговоре на многа духовна и душевна питања човекова. "Нарочито је битно сагледавање стања појединца пред Богом и људима, што је и са књижевно-теоријског аспекта савремен приступ, близак модерним струјањима, савременој књижевној структури", рекла је Денић.
Драган Лакићевић, књижевник и уредник Српске књижевне задруге, која је издавач ове књиге, подсетио је да се 1917. године, усред Великог рата, само две године од монашења у Скадру приликом одступања српске војске преко Албаније, Јустин Поповић обрео у Оксфорду, где је мисионарио, беседио и писао.
"У једном тексту те 1917. године је написао како смо уобразили да су свећице европске културе јаче од светлости Христове, од Божје светлости; каже да смо уобразлили како је култура Европе угасила небеску светлост и надблистала Христа. Многи Јустинови текстови, не само овај, почињу мислима о недостатку вере и њеног сјаја у човековом срцу, духу и уму. Тим текстом почиње ова књига, а његова главна теза је болест од греха", казао је Лакићевић. Он је додао да се у зборнику налазе три текста о Светом Сави писана од 1938. до 1962, а да су Јустинове теме и Видовдан, Достојевски, наши писци Шантић и Нушић, божји свет, цвеће и животиње, од животиња - срна. "То су лирски есеји с продорима имагинације где песничка слика тумачи и илуструје дух и ум", рекао је Лакићевић.
Јустинове благовести, у оквиру којих је промовисан овај зборник, одржане су 33. пут.
Организатори су Књижевна заједница Борисав Станковић, Епархија врањска, а неретко су се у организацију ранијих година укључивали Педагошки факултет и локална самоуправа.
Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, рођен је у Врању 7. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.
Извор: Врање Њуз