ЗАШТО СУ РУСИ КРИВИ ЗА СВЕ? (1.дио)

Протојереј Андреј Ткачев одговара на питања за српску ТВ станицу ,,Спутњик"
 
Интервју од 5. јануара 2022. године, пре руске војне операције у Украјини, која је почела 24. фебруара. Андреј Ткачов је из Лавова у западној Украјини и служио је као свештеник једне цркве у Кијеву за време револуције на Мајдану, и стога је квалификован да говори о догађајима у Украјини. о. Андреј није подржао насилну револуцију која је резултирала рушењем украјинске владе, а животи његовог и његове породице били су угрожени због његовог отвореног става. Сада служи у Москви.

Оче Андреј, хвала вам што сте пристали да разговарате са српским Спутњиком. Познати сте овде и у Србији, десет или више ваших објављених књига је преведено на српски, не знам колико сте објавили на руском – вероватно много више. Па, последњи пут смо се видели у Србији; нажалост, пандемија је променила наше животе на много начина. Живимо у изазовним временима, када људи губе веру, осећају се усамљено и изоловано, међу нама је тако страшна подела, а онда и наше вредности... Губимо их, једноставно се руше пред нашим очима. Реците нам где да поново нађемо снагу.
 
—Током последње деценије били смо сведоци како је завладала ова идеологија безумне удобности. Све, апсолутно све је дозвољено. Онда је, изненада, уступила место ери страха који отупљује ум за сопствени живот. У ствари, разоткривена је трула унутрашњост модерног човека, као да је отворена отварачем за конзерве. Испоставило се да се савремени човек никада не моли или се једва моли, и једва да се нада у Бога; толико је забринут за себе, спреман да се одрекне свих својих права и слобода да би му живот потрајао дуже, рецимо, још коју годину. Била је то лекција, шамар, ако хоћете, који нас све припаднике европске цивилизације враћа на своје место. Увек постоји само један излаз, ма колико невоља наишли – да будемо близу Њега, нашег Творца, јер је све у Његовим рукама. Све је то као у књизи пророка Авакума који говори о Богу, пред њим је ишла куга, другим речима, заиста страшне ствари… и куга је пратила његове кораке, односно суша или болест или нешто друго – све има везе са Богом. Савремени човек то не ради, он не повезује догађаје свог живота – као што су снег, лед, суша, киша или болест – са Богом. Уместо тога, он то објашњава (као неке) друге покретачке снаге које стоје иза свега тога. У ствари, све у животу почиње, да тако кажем, и повезује се са моралним законом и нашим односом према Богу. Дакле, вратите се, расипна децо! То значи да у свакој невољи Бог говори: вратите се мени. Не можете ништа без Мене. Ти си кукавички, слаб, усамљен и јадан човек. Односно, ако сте заборавили на то, послаћу вам подсетник. Односно, човек треба да се врати Богу у покајању, захвалности, молитви, у жељи да се промени. Ако желимо да се вратимо нормалном животу, то би требало да буде бољи живот. Не онај који смо имали раније - журке, клубови, ресторани, пиће, забава, безбрижан начин живота. За тај начин живота више не би требало да буде места. Ако се вратимо у нормалу, требало би да се нешто промени на боље.
 
Да ли је ово нека врста упозорења? Сећам се како сте ми у једном интервјуу пре две године рекли да би смак света могао бити ближе него што смо мислили.
 
-Наравно. Може се десити преко ноћи. Пошто је тачан тајминг скривен од нас, морамо бити спремни, јер то може да се деси одмах. Требало би да имамо страх Божији. Без сумње, она има за циљ да постигне само један велики промисаони циљ — да научи човека да се боји Бога. Шта год да буде, шта год да се деси... А човечанство је било сведок далеко бруталнијих ствари. Било је тренутака када би лешеви лежали непокопани, јер је било толико мртвих да су прекривали улице као птичји измет. И тада би народ долазио у веру, покајао се и помагао једни другима; они би се сабрали, никад не препуштајући се очају. Дакле, судећи по невољама које смо имали раније, очигледно је колико смо од тада постали слабији.
 
Дакле, то је нека врста рата, зар не? Поред ове пандемије, руски народ се (суочава) са безбројним изазовима. Дошло је чудно време јер се за скоро све окривљују Руси, скоро као у совјетско време; чак су они криви што ветар дува. Приказани су као злокобни и страшни људи...
 
— У очима друштва.
 
У очима западног друштва. На Русе се увек гледа у лошем светлу. Шта се десило? Зашто је то тако? Како се то може објаснити? Јер знамо — руски човек је, као и Русија, весник Православља и носилац духовности; тако је одувек било.
 
—Руска нација у свом садашњем својству, а надамо се, још више у будућности, представља живу срамоту модерном Западу јер смо повратили оно што смо некада изгубили, док су они изгубили оно што су некада имали. Онда, рецимо, 1960-их или чак 1950-их, или пре ере „Битлса“, да тако кажем, САД су биле заиста побожна хришћанска земља. Односно, данашњи "LGBT" и сви трансродни покрети, све те промене друштвених норми у вези са сексуалношћу тада су једноставно биле незамисливе. Била је то пуританска, побожна земља, сви су недељом били у цркви, сви су читали Библију и тако даље. Онда је дошло време када су све изгубили у трену. Мислим, Европа је заправо била пионир безбожништва; што се тиче Америке — такође је некако посустала и почела да се руши изнутра.
 
У међувремену смо извршили промену између Црвених и Совјета да бисмо започели нову еру, и без обзира колико тешко или споро – вратили смо се Богу наших очева. Зато смо им жива срамота јер покушавамо да заштитимо све што је лежало у корену западне цивилизације и што јој је дало моћ. Зато смо ми њихови идеолошки непријатељи. Штавише, Русија има огроман потенцијал рудног богатства и огромне територије коју никада није освојила, већ је у већини случајева ширила своју меку моћ. Дакле, наше потенцијално богатство, плус наш повратак библијским вредностима, чини нас непријатељима западног човека, јер је тај човек експанзиониста. Погледајте Европу, како је мала. Погледајте карту света и колико су Европљани тамо поседовали. Португал је, рецимо, поседовао половину Африке, а Енглеска половину света у поседу. Ова мала Европа - она је заиста експанзионистичка; у ствари, њихов карактер је освајач, попут Јафета који је желео да поседује свет. Дакле, њихов карактер се није променио и увек ће нас посматрати као препреку и идеолошког непријатеља. У ту сврху, моћ информативног оружја је „укључена“ у свом пуном капацитету да оцрни имиџ Русије и представи нас као неку врсту светског негативца и тако даље. Али то нисмо ми. Можда бисмо волели да смо ми то, или понекад желимо да играмо јачу игру и да делујемо снажније, али нисмо такви. Ми смо љубазнији и нежнији него што нас приказују. У томе се ради о идеолошком и духовном непријатељству. Постоји духовно и идеолошко непријатељство према Русији. Неће се завршити.
 
Овај такозвани нежан начин; да ли је то оно што заиста доводи руског човека до победе? Зато што не узвраћа?
 
—Свети Архијереј српски Николај (Велимировић) је говорио да су Христова Блаженства, као што су блажени кротки, јер ће наследити земљу, а Русију је веома добро познавао посећујући је више пута. Рекао је — погледајте руски народ, нигде на свету нећете наћи нежнију нацију. Погледајте руског сељака или Рускињу — они су најнежнији људи на свету. Тако ће они, кротки, наследити земљу. Зато они поседују највећу територију на земљи, мислим, на планети. То јест, кротки баштине земљу. Не најјачи који ће наследити земљу него кротки. Они који су јаки и моћни ће доћи и дићи буку да би касније нестали, а кротки ће остати да живе до краја живота. Дакле, истина је да је руски човек моћан у својој благости, издржљивости и дуготрпљивости. Бизмарк, који је такође дуго живео овде, упозоравао је своје сународнике да је тешко борити се против Русије јер њени људи могу да живе од шкрипца. Они могу да се задовоље са тако мало и да издрже тешкоће дуго времена. Није довољно убити руског војника, али га ипак морате срушити на земљу јер ће наставити да стоји чак и ако је већ мртав. Дакле, Руси задржавају извесну потенцијалну претњу Западу и ми то једноставно морамо да прихватимо: наш непријатељ се неће смирити.
 
 
У томе је, наравно, велика сличност са српским народом; јер нас је својевремено и Запад сматрао „лошим момцима“, а можда и данас1. Видели су само: Срби су лоши; и раније су нас сматрали кривцима, а нажалост и данас, јер видимо како нас сматрају „фактором дестабилизације“. Стичем утисак да руски народ у сплету околности понавља судбину српског народа, или можда обрнуто.
 
-Да. Видели смо да се наша историја понавља јер подједнако делимо велику психолошку сличност и једнаку историјску судбину [са Србима]. Исти Свети Архијереј Николај (Велимировић), када је чуо за убиство цара Николаја са породицом, његовом женом и децом, рекао је: „Ево нашег новог кнеза Лазара, а ево нашег новог Косова. Односно, и Срби и Руси знају да можете изгубити, али и победити. Можете победити, али изгубити. И, наравно, у Европи се на Србе гледа, колико сам разумео, као на браћу Руса; па вас виде у нама, и нас у вама. Зато ћете бити третирани баш као и ми. Видим то у западним црквама. На пример, само Румуни иду у румунске цркве, углавном; или, на пример, у бугарским црквама постоје само Бугари, а у грчким црквама Грци.2 Али сви иду у руске цркве, укључујући и Србе, наравно. И сви иду у српске цркве, па и Руси.
 
Знам да у српској цркви у Чикагу постоји хор где певају и Руси.
 
— Нова Грачаница, она?
 
-Да.
 
— О да, то је под управом владике Лонгина. Он је веома добар човек и то је веома  добар манастир. Све у свему, делимо сличну судбину и наши национални карактери су веома слични. Тако је кнез Лазар добио поруку од анђела на Косову пољу да ће његов народ заувек чувати веру и да ће бити православан до краја времена. По свему судећи, и руски народ ће се суочити са истом судбином и стога ћемо и ми бити третирани на исти начин.
 
Ово страдање руског и српског народа — оно је оно што их спаја, кроз нашу крстоносну историју.
 
— Да, носећи крст кроз векове. Како кажу, народ Србије носи свој крст кроз векове; а исто тако и руски народ је крстоноша.
 
Можемо повући много паралела између наших народа. Једна од њих би била да су Украјинци у Украјини позвани да понове сценарио одигран у Србији и Хрватској током операције Олуја. Једноставно то понављају у Украјини. Шта мислите — да ли је могуће?
 

—Мислите на операцију у Српској Крајини?3 Етничко чишћење без премца у Европи од краја Другог светског рата? То се може поредити само са акцијама хрватских усташа или Хитлерових концентрационих логора, јер је то било етничко чишћење огромног броја људи. [Ово се односи на] данашње украјинске власти, не на народ, не. Украјински народ је подељен на фракције, док су власти у земљи нацификоване. Наравно, уживају у идеји муњевитог масовног истребљења великог броја људи и рашчишћавања територије „на ништа“. Али ствар је у томе да они то не могу. У овом случају, то неће радити на тај начин.
 
Становништво које говори руски, Руси у Украјини такође су јаки духом.
 
—Народ Донбаса је јак, веома моћан народ. Посебног су калупа. У сваком случају, карте које смо добили нису исте као пре. Мислим, ови насилници неће успети. То је једноставно тако.
                                   
                                                                                               
протојереј Андреј Ткачев

 
1 Ово је референца на рат на Косову 1998–1999, који се завршио НАТО бомбардовањем Србије у јуну 1999. Бомбардовање је резултирало до 528 цивилних жртава, а НАТО је распоредио муницију са осиромашеним уранијумом која је оставила трајну радиоактивну контаминацију у Србија.
 
2 Наравно, ово није неопходно да се примењује у САД, на пример..
 
3 Позната као „Операција Олуја“, коначна битка за хрватску независност током које су Хрвати извршили етничко чишћење српских села Српске Крајине.
 

Са енглеског превео: Зоран Лукић

извор: https://orthochristian.com/145190.html

 

АНДРЕЈ ТКАЧОВ УКРАЈИНА РУСИЈА