ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА ХРАМА СВЕТОГ АРХИЂАКОНА СТЕФАНА НА МАЈЕВИЧКОЈ БУСИЈИ (ЗЕЛЕНА БРДА)
Бусија, 14. јун 2025. – „Када зидамо храм – не зидамо ми њега, него он нас“, поручио је митрополит зворничко-тузлански господин Фотије на освећењу темеља будућег храма Преноса моштију Светог архиђакона Стефана на Бусији, једном од најлепших висова Мајевице, нагласивши да се храмови не граде само од камена и малтера, већ и од вере, љубави и жртве верног народа.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У прву суботу по Педесетници, 14. јуна 2025. године, Његово Високопреосвештенство митрополит Фотије освештао је темеље будућег храма који ће припадати пожарничкој парохији, а посвећен је Преносу моштију Светог архиђакона Стефана.
Уз саслужење архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Милоша Тришића, протојереја Ђорђа Стојисављевића, шефа Кабинета патријарха српског, као и остале браће свештеника и ђакона, овим молитвеним чином постављен је темељ за духовни и културни препород овог живописног подручја.
Ктитор храма је познати привредник из Бијељине, Светозар Остојић Ћеко, пореклом из села Ковачица у општини Тузла. Митрополит је благословио његову ревност и подухват, упоредивши га са ктиторима из доба Немањића „који граде светињу на славу Божију и корист српског народа“.
Освећењу су молитвено присуствовали и умировљени епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда), начелник општине Лопаре Радо Савић, као и више угледних друштвених и политичких делатника.
Овај догађај означава и први корак у реализацији будућег туристичког комплекса Бусија, смештеног на 850 метара надморске висине, са којег се пружа поглед на чак три државе. Комплекс је удаљен 48 км од Бијељине, 25 км од Тузле и Угљевика, и 18 км од Лопара, а окружен је са седам општина у пречнику од 50 километара.
Бусија је препозната као природни бисер североисточне Републике Српске, а храм Светог архиђакона Стефана биће духовни стожер новог живота у овом крају.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Ваше преосвештенство, часни оци, господине Светозаре – ктиторе овог светог храма чије смо темеље данас осветили, браћо и господо,
Када освећујемо темеље неког храма, то је велики догађај и благослов Божији за нашу Епархију зворничко-тузланску, али и за целу Српску православну цркву. То је место славе Божије, место издвојено и посебно у односу на свет.
Зато, када желимо да оснујемо храм, прво освећујемо земљиште и постављамо крст. Крст је символ тог освећења. Он нас подсећа на догађај када је пророк Мојсије био на гори Синај и када га је Бог позвао да му да Десет заповести. Мојсије је постио 40 дана и када се сусрео са Богом у купини која гори, а не сагорева, Господ му је открио Своје име. На Мојсијево питање са ким разговара, Господ му одговара: „Ја сам Онај који јесам.“ Бог је Онај који постоји од вечности, Створитељ и Сведржитељ.
Господ је рекао и: „Изуј обућу своју са ногу својих, јер је земља на којој стојиш света.“ Сваки комад земље који ми осветимо је свет. Свака црква и манастир су место посвећено Богу – место сусрета човека са Богом.
Мојсије значи „рођен у води“ или „рођен из воде“, и сви смо ми у духовном смислу – Мојсије. Он је као дете стављен у котарицу и пуштен низ реку Нил. Тако је дошао до фараоновог дома, где је сачуван и спашен. Ми смо постали „мали Мојсије“ на крштењу у Светој цркви. Нисмо рођени биолошки, али смо духовно рођени од Цркве Христове – водом у крштењу у име Свете Тројице и тајном миропомазања, када смо примили Печат дара Духа Светога.Када долазимо у један храм, треба да се опходимо са страхопоштовањем.
Епархија зворничко-тузланска је древна и била је митрополија све до 1920. године. Позната је као градитељска епархија. Сви њени архијереји били су добри домаћини и пастири, живели су са народом и радили на њиви Господњој. Њихова делатност се огледала у подизању храмова, манастира и других црквених објеката.
И ми, благодаћу Божијом, настављамо то дело. Дошао сам 2017. године, и већ је прошло осам година. Много тога је урађено – наставили смо изградњу већ започетих храмова, али и подизали потпуно нове, као што је овај овде, посвећен Светом архиђакону Стефану. Промисао Божији нас сабира на оваквим местима.
Велики српски песник из Црне Горе, Матија Бећковић, рекао је: „Када зидамо храм – не зидамо ми њега, него он нас.“ Храм нас гради у духовном смислу, уздиже, враћа темељима наше вере и вери у Бога и Његово постојање.
Смисао нашег доласка у храм јесте да гледајући иконе Христа, Богородице и светих на иконостасу покушамо да се уподобимо њиховом животу. Њихова житија треба ишчитавати и колико је могуће – применити у свом животу.
Ако читамо житије Светог оца Николаја, учимо се великој врлини – милосрђу. Он је у својој епархији у Мири Ликијској знао ко су сиромашни, па им је ноћу убацивао златнике кроз прозор. Тако је спашавао људе од невоља.
Од једног светитеља учимо трпљењу, од другог праштању, од трећег молитви. То је богатство наше Цркве. Зато градимо и сликамо цркве. Фреске су некада биле Јеванђеље за неписмене – људи су гледајући слике могли да упознају истине вере.
Хоћу да захвалим господину Светозару, кога сви знамо као Ћеко, на овом дивном, богоугодном делу. Бог му дао снаге да се бори као лав! Финансијски је, мање-више, остао сам. Не треба да кукамо – али код нас Срба је то, нажалост, уобичајено.
Даће Бог да изнесе оно што је започео, да сагради цркву Светог архиђакона Стефана, који ће му у томе помагати. Нека се сети неко и из наших институција да помогне. Ово није само његово дело, већ дело целог српског народа.
Овде треба да се сабирамо, да чувамо нашу Мајевицу и просторе у којима живимо вековима. Најбоље их чувамо кроз цркве и манастире. Добро је имати и место за рекреацију – да после Литургије можемо да се видимо, поразговарамо, да се почастимо.
Нека Бог укрепи нашег Светозара, да буде пример свима онима који имају немањићки дух. Тај дух имају они који зидају цркве – као што је чинио Свети краљ Милутин, који је за 40 година владавине саградио 40 цркава.
Исто је чинио и његов брат, Свети краљ Драгутин, који је владао овим просторима. Подигао је многе цркве у 14. веку које су темељ наше данашње црквене архитектуре.
То су људи који нису били најбогатији, нити председници, али су били чистога срца, жртвовали су се за Цркву и свој народ. И Бог је дао да се велико дело сагради.
Хвала свима који су до сада помагали изградњу ове светиње. Надам се да ћете наставити и да ћемо, ако Бог да, ускоро овај храм и осветити.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Уз саслужење архијерејског намесника тузланског протојереја-ставрофора Милоша Тришића, протојереја Ђорђа Стојисављевића, шефа Кабинета патријарха српског, као и остале браће свештеника и ђакона, овим молитвеним чином постављен је темељ за духовни и културни препород овог живописног подручја.
Ктитор храма је познати привредник из Бијељине, Светозар Остојић Ћеко, пореклом из села Ковачица у општини Тузла. Митрополит је благословио његову ревност и подухват, упоредивши га са ктиторима из доба Немањића „који граде светињу на славу Божију и корист српског народа“.
Освећењу су молитвено присуствовали и умировљени епископ зворничко-тузлански Василије (Качавенда), начелник општине Лопаре Радо Савић, као и више угледних друштвених и политичких делатника.
Овај догађај означава и први корак у реализацији будућег туристичког комплекса Бусија, смештеног на 850 метара надморске висине, са којег се пружа поглед на чак три државе. Комплекс је удаљен 48 км од Бијељине, 25 км од Тузле и Угљевика, и 18 км од Лопара, а окружен је са седам општина у пречнику од 50 километара.
Бусија је препозната као природни бисер североисточне Републике Српске, а храм Светог архиђакона Стефана биће духовни стожер новог живота у овом крају.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Ваше преосвештенство, часни оци, господине Светозаре – ктиторе овог светог храма чије смо темеље данас осветили, браћо и господо,
Када освећујемо темеље неког храма, то је велики догађај и благослов Божији за нашу Епархију зворничко-тузланску, али и за целу Српску православну цркву. То је место славе Божије, место издвојено и посебно у односу на свет.
Зато, када желимо да оснујемо храм, прво освећујемо земљиште и постављамо крст. Крст је символ тог освећења. Он нас подсећа на догађај када је пророк Мојсије био на гори Синај и када га је Бог позвао да му да Десет заповести. Мојсије је постио 40 дана и када се сусрео са Богом у купини која гори, а не сагорева, Господ му је открио Своје име. На Мојсијево питање са ким разговара, Господ му одговара: „Ја сам Онај који јесам.“ Бог је Онај који постоји од вечности, Створитељ и Сведржитељ.
Господ је рекао и: „Изуј обућу своју са ногу својих, јер је земља на којој стојиш света.“ Сваки комад земље који ми осветимо је свет. Свака црква и манастир су место посвећено Богу – место сусрета човека са Богом.
Мојсије значи „рођен у води“ или „рођен из воде“, и сви смо ми у духовном смислу – Мојсије. Он је као дете стављен у котарицу и пуштен низ реку Нил. Тако је дошао до фараоновог дома, где је сачуван и спашен. Ми смо постали „мали Мојсије“ на крштењу у Светој цркви. Нисмо рођени биолошки, али смо духовно рођени од Цркве Христове – водом у крштењу у име Свете Тројице и тајном миропомазања, када смо примили Печат дара Духа Светога.Када долазимо у један храм, треба да се опходимо са страхопоштовањем.
Епархија зворничко-тузланска је древна и била је митрополија све до 1920. године. Позната је као градитељска епархија. Сви њени архијереји били су добри домаћини и пастири, живели су са народом и радили на њиви Господњој. Њихова делатност се огледала у подизању храмова, манастира и других црквених објеката.
И ми, благодаћу Божијом, настављамо то дело. Дошао сам 2017. године, и већ је прошло осам година. Много тога је урађено – наставили смо изградњу већ започетих храмова, али и подизали потпуно нове, као што је овај овде, посвећен Светом архиђакону Стефану. Промисао Божији нас сабира на оваквим местима.
Велики српски песник из Црне Горе, Матија Бећковић, рекао је: „Када зидамо храм – не зидамо ми њега, него он нас.“ Храм нас гради у духовном смислу, уздиже, враћа темељима наше вере и вери у Бога и Његово постојање.
Смисао нашег доласка у храм јесте да гледајући иконе Христа, Богородице и светих на иконостасу покушамо да се уподобимо њиховом животу. Њихова житија треба ишчитавати и колико је могуће – применити у свом животу.
Ако читамо житије Светог оца Николаја, учимо се великој врлини – милосрђу. Он је у својој епархији у Мири Ликијској знао ко су сиромашни, па им је ноћу убацивао златнике кроз прозор. Тако је спашавао људе од невоља.
Од једног светитеља учимо трпљењу, од другог праштању, од трећег молитви. То је богатство наше Цркве. Зато градимо и сликамо цркве. Фреске су некада биле Јеванђеље за неписмене – људи су гледајући слике могли да упознају истине вере.
Хоћу да захвалим господину Светозару, кога сви знамо као Ћеко, на овом дивном, богоугодном делу. Бог му дао снаге да се бори као лав! Финансијски је, мање-више, остао сам. Не треба да кукамо – али код нас Срба је то, нажалост, уобичајено.
Даће Бог да изнесе оно што је започео, да сагради цркву Светог архиђакона Стефана, који ће му у томе помагати. Нека се сети неко и из наших институција да помогне. Ово није само његово дело, већ дело целог српског народа.
Овде треба да се сабирамо, да чувамо нашу Мајевицу и просторе у којима живимо вековима. Најбоље их чувамо кроз цркве и манастире. Добро је имати и место за рекреацију – да после Литургије можемо да се видимо, поразговарамо, да се почастимо.
Нека Бог укрепи нашег Светозара, да буде пример свима онима који имају немањићки дух. Тај дух имају они који зидају цркве – као што је чинио Свети краљ Милутин, који је за 40 година владавине саградио 40 цркава.
Исто је чинио и његов брат, Свети краљ Драгутин, који је владао овим просторима. Подигао је многе цркве у 14. веку које су темељ наше данашње црквене архитектуре.
То су људи који нису били најбогатији, нити председници, али су били чистога срца, жртвовали су се за Цркву и свој народ. И Бог је дао да се велико дело сагради.
Хвала свима који су до сада помагали изградњу ове светиње. Надам се да ћете наставити и да ћемо, ако Бог да, ускоро овај храм и осветити.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
ПОЖАРНИЦА БУСИЈА МАЈЕВИЦА СВЕТИ СТЕФАН НАЧЕЛНИК РАДО САВИЋ ОСВЕЋЕЊЕ
