СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КАРАКАЈУ


Фото: Епархија зворничко-тузланска
Данас је у храму Васкрсења Христовог у Каракају код Зворника Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио свету архијерејску литургију.
 

У порти храма митрополита Фотија је дочекао надлежни парох, протонамесник Растко Лукић, заједно са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, свештеницима, ђаконима и верним народом. 
 
Током беседе, митрополит Фотије је говорио о јеванђелској причи о милостивом Самарјанину, истичући да нас она учи да смо „сви позвани на љубав и помоћ ближњима.“ 
 
Митрополит је такође поручио да Срби треба да живе у слози и да следе пут који Црква благосиља, а не путеве које нуде земаљске алтернативе и који често воде странпутицом. 
 
Говорећи о протестима у Србији, владика Фотије је истакао да српски народ не треба да се поистовећује са онима који су наводно у опозицији, попут покрета „Србија против насиља“, јер они врше насиље над својим народом и институцијама. „Они су против насиља над свима другима, осим над Србима. Не можемо ићи тим путем већ путем који Црква благосиља, путем Светог Саве, Светог владике Николаја, наших правих, честитих Срба, домаћина, оних који се не стиде да кажу да су Срби, да су православни, они нису лакеји у ЕУ,“ рекао је митрополит Фотије. 
 
Он је подсетио да су Срби у средњем веку имали велику државу под Немањићима и да су, упркос бројним освајачима, опстајали захваљујући Косовском завету. „Они који нам нуде разне земаљске алтернативе веома често нас воде странпутицом. Ми треба да идемо уским путем који нас води у живот вечни. То је наш пут и тако треба да ходимо. Том путу нас учи Свето Јеванђеље и Господ,“ нагласио је митрополит Фотије. 
 

Свечаној Литургији свој допринос дао је и хор који поје при храму, "Света Анастасија". Својим умилним гласовима, чланови хора, углавном млађи парохијани, улепшали су свето богослужење. 
 
Богослужењу је молитвено присуствовао и градоначелник Зворника г. Бојан Ивановић.
 
Сабрање је настављено уз трпезу љубави, где су се верници окупили у духу братске слоге и заједништва. 

У наставку прочитајте беседу Митрополита Фотија:

Уважена господо, драга браћо и сестре, драга децо,
 
Сваки пут када служимо у некој цркви посвећеној Васкрсењу Христовом, осећамо посебну пуноћу наше вере. Данас смо се причестили Васкрслим Христом – Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа. У Светом Причешћу и Светој Литургији задобијамо силу живота и васкрсења, што је суштина Цркве која благовести већ две хиљаде година од Тајне вечере. Господ је на Велики четвртак установио Тајну вечеру као Пасху Новог Завета, знајући да ће на Велики петак бити разапет, али и да ће другога дана, на Васкрс, устати из мртвих. То је оно што ми доживљавамо на свакој Светој Литургији.
 

У првом делу Литургије, исповести и покајању, оглашени слушају Апостол и Јеванђеље, поучавају се Речју Божијом и припремају за крштење. Та пракса постоји од ране Цркве, а наставља се и данас. Сваки некрштен човек који се нађе у цркви јесте оглашени, био тога свестан или не. Ми, верни, остајемо до краја Литургије да бисмо се причестили Телом и Крвљу Христовом.
 
Данас се већина вас причестила, хвала Богу, што сведочи о живој вери нашег народа широм Епархије зворничко-тузланске, нарочито сада у посту, али све више и током читаве године. Без Христа немамо живота у себи. Христос је живот наш. Причешћујући се Христом, живимо и биолошки и духовно, припремајући се за Живот вечни.
 

Неправилно је када неко самог себе одлучи од Причешћа речима: „Ја нисам достојан да се причестим. Причестићу се једном годишње, можда ћу тада бити достојан.“ Тиме још више удаљавамо себе од Христа. Напротив, потребно је редовно се исповедати и приступати Причешћу како бисмо што чешће примали Христа у своје животе. Радићемо на томе да то постане правило у нашој пракси.


Данас смо чули потресну јеванђелску причу о милостивом Самарјанину, која нас подсећа да наш хришћански живот треба бити испуњен врлинама – љубављу, милосрђем и праштањем. Без тих врлина, како каже апостол Павле, ми смо као „звоно које јечи или кимвал који звечи“ (1 Кор 13,1) – имамо форму без садржаја. Човек који је пао у руке разбојника представља сваког од нас који се бори са искушењима и слабостима.
 
У овој причи, човек који иде из Јерусалима у Јерихон сусреће разбојнике који га нападају и остављају полумртвог. Свети оци тумаче да ово прво указује на духовни напад демона. Демони нас искушавају мислима које су богопротивне – неверјем, мржњом према ближњем и слично. Ако прихватимо такве мисли, ми прихватамо демонску философију и постајемо рањеници на путу живота, којима је потребна помоћ духовног лекара – милостивог Самарјанина, самог Господа, или духовника.
 
Јерусалим у овој причи представља светост, а излазак из Јерусалима симболизује напуштање благодати. Демони нас прво нападају духовно, али и физички, кроз разне невоље. Човеку из приче неочекивано помаже милостиви Самарјанин, који му залива ране уљем и вином – што нас подсећа на Евхаристијске дарове и Свету Литургију. Он га затим предаје у гостопримницу, односно Цркви, која се стара о њему до Христовог другог доласка.
 
Слика милостивог Самарјанина нас позива да се запитамо: колико пута прођемо поред некога у невољи без да помогнемо? Ова прича нас учи да не смемо бити равнодушни према ближњима. 

Ова прича је дубока и слојевита. Треба да будемо милостиви Самарјани, испуњени љубављу и добрим делима, како бисмо испунили закон Христов. Наша епархија, уз Божију помоћ и љубав верног народа, гради и обнавља многе цркве и манастире, упркос изазовима времена у којем живимо. Благодаримо свима који помажу наше светиње и молимо се да увек буде људи који ће носити крст народа свога.


 
Свети владика Николај нас је позвао да се сложимо, обожимо и умножимо. Слога нам често недостаје. Пример за то је књига о Бењамину Калају, који је својим поступцима делио наш народ и ударао на његов идентитет. Данас видимо сличне поделе, али не смемо дозволити да се наш народ разједињује. Треба да следимо пут Светог Саве, владика Николаја и наших светих предака, који су нас учили да је наш завет небески.
 
Молимо се да наше породице буду благословене децом, јер су деца благослов Божији. На тај начин градимо будућност за наш народ, да наша деца остану овде, где „Сунце сија лепше него на другим местима“, како је певао велики Шантић.
 
Благодарим вам на сабрању и нека вас Бог благослови и дарује свако добро. Живели!


 

КАРАКАЈ ЗВОРНИК ГРАДОНАЧЕЛНИК БОЈАН ИВАНОВИЋ