ЦРКВЕНО-ПРАВНА АНАЛИЗА ИЗМЕНА И ДОПУНА УСТАВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЈУЖНОЈ И СЕВЕРНОЈ АМЕРИЦИ, 2019. ГОДИНЕ

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић:

Фото: Приватна архива
Устав једне Помесне Православне Цркве није највиши правни акт Цркве и није непроменљиви акт Цркве
 
 
Следствено томе, ни Устав Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци, који је потврдио Свети Архијерејски Сабор СПЦ 2007. године, није ни највиши, а ни непроменљиви акт који на општи начин, у сагласности са Светим канонима и Уставом СПЦ од 1931. године, али конкретније, тј. са мањим степеном општости, регулише црквени живот српске православне јерархије и верног Српског народа и других верника, организованих кроз епархије Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци.
 
Сасвим логично, динамични развој црквеног живота и реалне црквене потребе, али и проблеми који се појављују у животу наших пет постојећих епархија у Северној и Јужној Америци, с времена на време, намећу потребу да се, у складу са прописаном црквеном процедуром, врше одређене измене и допуне сваког општег црквено-правног акта, па и Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци. Из тог разлога, измене и допуне Устава или било ког другог општег црквено-правног акта нису новост у нашој Цркви, али увек изазивају велику пажњу јерархије и верног народа, али и медија и шире јавности.
 
На дневном реду 22. Црквеног сабора 16. јула 2019. године у Чикагу се нашло и питање изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 2007. године. У коминикеу са 22. Црквеног сабора је, у вези уставних питања, наведено следеће: ”Комбинована верзија важећег Устава, Општих правила и прописа и Јединствених правила и прописа за парохије и црквено-школске општине Српских Православних Епархија у Сједињеним Америчким Државама објављена је и дистрибуирана свим присутнима и примљена од њих 16. јула 2019. године. Ново штампано бело издање је збирка свих претходних докумената, укључујући претходне измене и допуњене одлуке Светог Архијерејског Сабора које су уграђене у претходне верзије сва три документа” (https://serborth.org/news_190728_1).
 
У Саопштењу председавајућих епископâ Црквеног сабора у вези са Уставом и односним ”управљајућим документима” од 1. августа 2019. године је наведено да су епископи, после Црквеног сабора, примили ”многа питања и недоумице у вези са допуњеним и јединственим издањем Устава, Општих правила и Једнообразних правила и уредаба у САД које је објављено и као такво примљено на 22. Црквеном сабору, а затим подељено свим учесницима”. Саопштење је, може се закључити, објављено након протестног писма које Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирила (бр. 126) упутио Епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју 26. јула 2019. године.
 
”Уставно питање у САД” је добило и ширу, јавну димензију кроз различите текстове и коментаре у штампаним и електронским медијима. Постоји и унутрашња димензија овог питања која се огледа у узнемирењу које је изазвано и сада већ распламсано код значајног броја верника и свештеника у САД. Из тог разлога, ”уставно питање у САД”, без икакве сумње, после извршених изменâ и допунâ Устава, изискује објективну правну анализу и то искључиво на основу општих и појединачних црквено-правних аката.
 
Историјат случаја
 
Иницијални акт за поступак изменâ и допунâ важећег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку јесте обраћање тројице епископа и то новограчаничког и средњезападноамеричког г. Лонгина, западноамеричког г. Максима и источноамеричког г. Иринеја Светом Архијерејском Сабору 23. априла 2018. године преко Светог Архијерејског Синода. Неспорно је право епархијских архијереја, па и тројице наведених епископа у овом случају, да се обраћају Светом Архијерејском Сабору предлозима и представкама и у том погледу не може бити примедбе.
 
Из заглавља њиховог акта од 23. априла 2018. године (без деловодног броја) се види се да је реч о ”Српској Православној Цркви - Епархијама у САД - Епископском савету”. У уводу акта, уместо Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци, наведени су ”епископи СПЦ у САД”. На акту нема потписа још двојице чланова Епископског савета из тог периода - Митрополита г. Амфилохија у својству администратора Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке и Епископа канадског г. Митрофана.
 
Без икакве сумње, иако је у меморандуму наведен Епископски савет, акт од 23. априла 2018. године није акт Епископског савета СПЦ у Северној и Јужној Америци. Није јасно зашто је обраћање тројице архијереја Светом Архијерејском Сабору упућено на меморандуму Епископског савета кад то није акт Епископског савета. И у садржају предлога тројице Епископа се нетачно помиње Епископски савет. Не треба губити из вида да Епископски савет за САД у то време није постојао, а не постоји ни данас. Разлози за подношење предлога Светом Архијерејском Сабору, као и образложење акта, нису предмет ове анализе. Такође, предмет ове анализе нису ни Општа правила и уредбе и Једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине (и њих треба подвргнути правној анализи).
 
Уочљива је временска нелогичност у доношењу тако важних одлука по нашу Цркву у Северној и Јужној Америци. У предлогу Сабору, тројица епископа су навели да је Одбор за процену правног ризика при Централном савету СПЦ у Северној и Јужној Америци 23. априла 2018. године поднео Епископском савету (!?!) свој извештај са предлогом за Сабор, а Епископски савет (!?!) је истог дана њихов предлог усвојио и проследио га Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. Не постоји доказ да су о томе били обавештени и да су у доношењу одлуке учествовали Митрополит г. Амфилохије и Епископ г. Митрофан као чланови Епископског савета. Апсурдно је да тако важно питање буде размотрено и усвојено од тројице епископа из САД истог дана када су и примили предлог.
 
Свети Архијерејски Сабор је 24. априла/7. маја 2018. године је, како је прецизно наведено у саборској одлуци, усвојио предлог тројице епископа из САД (а не Епископског савета) којом је:
 
1. одобрио територијално ограничење дотадашњег Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку искључиво на српске православне епархије у САД и то на основу чл. 13 тач. (15) и чл. 33 Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци;
 
2. наложио преименовање тадашњег Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку у Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку ”са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти СПЦ на том подручју”;
 
3. умолио Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку да предузме све потребне мере, у погледу извесних прописа и ингеренција у горепоменутом Уставу, а сходно одобреном ограничењу, ради извршења неопходних изменâ овог Устава (укључујући ограничење ингеренција Централног црквеног света на територије САД) и
 
4. наложио Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку да о томе благовремено извести Свети Архијерејски Синод и да се измењени текст Устава достави у надлежност и на коначну потврду Светом Архијерејском Сабору.
 
У одлуци је, уз наведено, констатовано да се Епархија канадска и даље управља сопственим Статутом из 1995. године, који је допуњен 2011. године. Одлука Светог Архијерејског Сабора је веома прецизна и јасна и то:
 
1. у погледу надлежног и саборском одлуком овлашћеног јерархијског црквено-правног субјекта који треба да спроведе саборску одлуку (само и искључиво преименовани Епископски савет СПЦ за Северну, Средњу и Јужну Америку, који чини пет епархијских архијереја, сходно чл. 13. тач. 15 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, а не само тројица епископа из САД);
 
2. у погледу материјално-правних изменâ Устава (искључиво ограничење територијалне важности Устава само на простор САД без права на промену назива СПЦ у Северној и Јужној Америци) и
 
3. у погледу поступка за измену Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (чл. 15 тог Устава).
 
На Црквеном сабору се 16. јула, међу осталим темама, нашло и тзв. ”уставно питање”. Имајући у виду значај Устава као општег црквено-правног акта, не чини се логичним и исправним да се то питање нађе негде у средини рада Сабора, али то и није најважније и најспорније питање. Из тог разлога, вреди сагледати да ли је поступак извршен у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора.
 
Шта је измењено у Уставу СПЦ за Северну и Јужну Америку?
 
Учесницима Црквеног сабора је подељено тзв. бело издање Устава у коме су извршене одређене измене и допуне. Нема доступних података о ауторима уставних изменâ и допунâ.
 
Уочљиво је да је као издавач новог издања измењеног и допуњеног, а у то време неусвојеног Устава Српских православних епархија за САД, наведена у том моменту, као и све до коначне потврде од стране Светог Архијерејског Сабора, непостојећа институција под називом ”Српске православне епархије за САД” (та институција је, сходно чл. 1 српског текста Устава ”верска заједница”, а сходно истом члану енглеског текста ”religous body”). Уместо ”верске заједнице” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” установљена је нова ”верска заједница” под називом ”Српске православне епархије у САД”!?!
 
Судећи интервенцијама које су извршене у Уставу (бело издање из 2019. године), несумњиво је да су у питању не само измене него и допуне Устава. О некаквој ”арондацији Устава” као непостојећем појму у номотехници не може бити речи у црквено-правном акту.  Нису, како се види из текста Устава (бело издање) само измене него и допуне (на пример, чл. 4 је допуњен грбом и заставом, а чл. 34 ”историјатом Устава”).
 
На основу упоредног прегледа штампаног и доступног издања Устава из 2007. године (издање у бордо боји) и Устава из 2019. године (издање у белој боји), утврђује се следеће:
 
1. Досадашњи наслов ”Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку” је промењен у ”Устав Српских Православних Епархија за САД” (иако измене и допуне Устава из јула 2019. године нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора, званични интернет сајт ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” је преименован у ”Српске православне епархије у САД” што указује да се измењене одредбе Устава увелико примењују без обзира што нису ступиле на снагу и што нису одобрене од стране Светог Архијерејског Сабора). Свети Архијерејски Сабор у својој одлуци није одобрио такву промену назива наше Цркве.
 
2. У нормативном делу Устава је свуда измењен назив ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” у ”Српске Православне Епархије у САД” без обзира што Свети Архијерејски Сабор то није одобрио у својој одлуци. Назив ”Српске православне епархије у САД” се у нормативном тексту Устава (белог издања) помиње 48 пута. Свуда је досадашњи назив ”Српска Православна Црква у Северној и Јужној Америци” замењен називом ”Српске православне епархије у САД”. Нема објашњења о предностима или недостацима таквог назива наше Цркве и то као ”верске заједнице”.
 
3. Велики црквени суд СПЦ је нормиран као један од црквено-јерархијских органа (чл. 7 Устава), а та промена није наведена у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
4. Епархија канадска је искључена из Устава (чл. 8). Овде треба имати у виду да 2007. године није постојала Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка, али се, одлуком Светог Архијерејског Сабора о њеном оснивању, и на њу од дана оснивања првенствено односио Устав СПЦ, а потом и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци. У новом издању Устава ни она није нашла своје место.
 
5. Из Устава је искључен Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку, а то није одобрено одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
6. Изменама Устава је нормиран Епископски савет Српских православних епархија за САД као највиша црквено-јерархијска власт у САД (чл. 13). Сходно истом члану, у том новом Епископском савету у САД чланство имају само епархијски архијереји из САД. Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
7. Нормирана је другостепена судска надлежност Великог црквеног суда (чл. 15 тач. 11), а суспендована је досадашња надлежност Светог Архијерејског Синода као другостепене судске власти по пресудама и одлукама првостепених епархијских црквених судова. Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
8. Црквени сабор СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на главно законодавно тело Српских православних епархија за САД (чл. 18). Наведена измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
9. Промењен је преклузивни рок за одржавање Црквеног сабора као главног законодавног тела са три на преклузивни род од пет година (чл. 18). Ни ова измена није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
10. Централни црквени савет Црквеног сабора СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Црквеног сабора Српских православних епархија за САД (чл. 19). Ни ова одлука није одобрена одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
11. Централни управни одбор Централног црквеног савета СПЦ за Северну и Јужну Америку је сведен на извршни орган Централног црквеног савета Српских православних епархија за САД (чл. 20). И у овом случају је поступљено мимо одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
12. Преклузивни (обавезујући) рок од годину дана за сазивање Епархијске скупштине је промењен у инструктивни рок од годину, две или три године (чл. 21). Ни ова измена нема упориште у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
13. Нормирано је право архијереја да ”у дискрецији” сазива Епархијску скупштину годишње, двогодишње или трогодишње. Ни ова измена нема основ у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
14. Имовина СПЦ у Северној и Јужној Америци је изгубила црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 27).
 
15. Црквени приходи СПЦ у Северној и Јужној Америци су изгубили црквену уставно-правну заштиту изван САД (чл. 28).
 
16. Територијална важност Устава је сведена само на САД (чл. 34).
 
17. Додата је и хронологија разних црквено-правних аката (чл. 34). И у овом случају нема упоришта у одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
18. Није наведено од када извршене измене и допуне Устава ступају на снагу, тј. у Уставу се није нашла изричита одредба по којој измене и допуне ступају на снагу после њиховог коначног потврђивања од стране Светог Архијерејског Сабора, па се закључује да се и све будуће измене и допуне Устава могу вршити на исти начин као и ове од 16. јула 2019. године.
 
Евидентно је да је у питању изменâ и допунâ већег броја одредби Устава које нису од малог и незнатног значаја и последица за црквени живот. Из наведеног је јасно да опсег изменâ и допунâ Устава далеко превазилази оне које су изричито наведене у одлуци Светог Архијерејског Сабора из 2018. године.
 
Да ли је поштован прописани поступак за измену Устава?
 
Судећи по актима Епископа г. Митрофана и г. Кирила из јула и августа 2019. године, непобитно се закључује да Епископски савет СПЦ у Северној и Јужној Америци није разматрао предложене измене Устава него само тројица епископа из САД. Само то је довољно да се на овом месту стане и због тога, као и због повреде чл. 33 Устава и одлуке Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, заузме став да измене Устава нису извршене на прописан и обавезујући начин. Епископи г. Митрофан и г. Кирило као чланови Епископског савета уопште нису били позвани на седницу Епископског савета. У том смислу, прекршена је и одлука Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године.
 
Црквени сабор није сазван на прописан начин, јер нису позвани представници из Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке (без обзира на то да ли су се представници тих епархија раније одазивали на позиве за Црквени сабор). Из тог разлога Црквени сабор у Чикагу може да се назове и ”крњим Сабором”. Наводи да су представници тих епархија раније учествовали у мањем броју не могу бити оправдање за сазивање ”крњег Сабора”, односно за непозивање и противуставно искључивање епископâ и представникâ Епархије канадске и Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке.
 
Уставом је прописано да су за измене и допуне Устава искључиво надлежни Епископски савет СПЦ за Северну и Јужну Америку и Црквени сабор за Северну и Јужну Америку, а не непостојећи Епископски савет Српских православних епархија у САД и Црквени сабор Српских православних епархија за САД. Стриктно гледано, ненадлежни органи су припремили и ”примили” измене и допуне Устава што их чини неуставним, неважећим и неприхватљивим.
 
С обзиром да одлука пуног и једино легалног Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку не постоји, јер Епископски савет није ни заседао у пуном капацитету и на Уставом прописан и саборском одлуком дефинисан начин, измене и допуне Устава се уопште нису ни могле наћи као тачка дневног реда на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године у Чикагу.
 
О изменама и допунама Устава није вођена дискусија, јер, према сведочењима више свештеника и лаика који су били присутни на Црквеном сабору, учесницима није омогућено да дискутују о уставним изменама и допунама на Сабору. Није дозвољено ни гласање о предложеним изменама и допунама Устава, иако је чл. 33 Устава (на који упућује Свети Архијерејски Сабор у одлуци од 7. маја 2018. године) прописано да о свим изменама и допунама Устава одлучује Црквени сабор 3/4 већином гласова присутних чланова. На Сабору није омогућено гласање са образложењем да се ”о одлукама Светог Архијерејског Сабора не гласа”. То је супротно одлуци Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године, јер је Сабор био изричит у погледу поступка (процедуре) за измене и допуне Устава. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је овлашћења за припрему и усвајање изменâ и допунâ Устава, сходно чл. 33 Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку, пренео на Епископски савет за Северну и Јужну Америку, а не само на тројицу епископа из САД. Не може опстати став да су измене и допуне Устава извршене ”у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године”.
 
И још један правни став је јасан: одштампане и, како је наведено, ”примљене измене и допуне Устава” у овом моменту не производе никакво правно дејство, јер нису потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. То је услов да би се примењивале у црквеном животу. Из тог разлога, нема никаквог оправдања за објављивање ”белог издања” Устава, који је дистрибуиран делегатима и упућен у црквено-правни живот као акт који није ступио на снагу. Мора се приметити да се у овом случају невешто поступило и то тако што су неспорне и суштинске измене и допуне Устава приказане као ”арондација Устава” што као појам не постоји ни у световном, а ни у црквеном праву када су у питању правни акти. Арондира се земљиште, а не правни акт!
 
Устав је општи црквени правни акт и он има два елемента: формално-правни и материјално-правни (садржински). Устав у формално-правном смислу чини прописани поступак по коме се усваја, мења, допуњује или укида, затим, надлежни орган који по прописаном поступку врши усвајање, измене, допуне или укидање и, на крају, материјализацију (писани облик након усвајања и потврђивања од стране надлежних органа по прописаном поступку). Имајући у виду напред наведено, наведене измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку нису извршене по прописаном поступку и нису усвојене од стране надлежних органа. Никако се не може прихватити теза да Устав Српских православних епархија за САД од 2007. године ”исти Устав”.
  
Постуставна саопштења и објашњења
 
Измене и допуне Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку су изазвале велике полемике и узнемирење међу свештенством и верним народом (неколико српских интелектуалаца, који су у септембру 2019. године боравили у САД и обишли десетине српских парохија на у Новограчаничко-средњезападноамеричкој и Источноамеричкој епархији, лично су ми, у време писања ове анализе, сведочили о великом и нарастајућем узнемирењу верника и свештеника због изменâ и допунâ Устава). Уочено је и неколико покушаја минимизирања евидентног негодовања и незадовољства верника и свештеника у САД због изменâ и допунâ Устава.
 
Ипак, Епископ г. Лонгин је у емисији Српског радио Чикага од 25. септембра 2019. године, која је била посвећена овом питању, потврдио да су измене и допуне Устава ”унеле велику пометњу”. И без тога, број званичних јавних саопштења архијереја из САД недвосмислено потврђује да су измене и допуне Устава изазвале многобројна и различита реаговања. На жалост, највише негативних. Осим клирикâ и лаикâ, Епископи г. Митрофан и г. Кирило су, такође, изразили своје незадовољство и противљење не само због начина на који су извршене измене и допуне Устава него и због више него проблематичног садржаја одредби Устава. Из упоредне анализе објављених реакција види се да је (изузимајући епископска саопштења и личне интервјуе Епископа г. Максима) објављен само један текст у прилог изменâ и допунâ Устава.
 
Епископи г. Лонгин, г. Максим и г. Иринеј су свештенству, монаштву и верном народу за два месеца (август и септембар 2019. године) јавно обратили два пута - 1. августа и 7. септембра 2019. године. Епископ г. Максим је о изменама и допунама Устава говорио у интервјуима ”Политици” 1. септембра и ”Српском времену” (”Serbian Times”). Расправе и неговодања су настављена, односно, архијереји својим саопштењима, појашњењима и интервјуима нису успели да смире распламсалу ситуацију у САД. Напротив!
 
Најинтересантније је саопштење (изјава) Епископа г. Лонгина, г. Максима и г. Иринеја од 7. септембра 2019. године у коме су, невешто, потврдили да учесницима Црквеног сабора није било омогућено да дискутују и гласају о предложеним изменама и допунама Устава. У свом саопштењу од 1. августа 2019. године су експлицитно тврдили да су измене и допуне Устава и других аката ”примљене на 22. Црквеном сабору 16. јула 2019. године”. Према мојим личним сазнањима, дискусија и гласање, у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године и са чл. 33 Устава за Северну и Јужну Америку, није омогућено учесницима Црквеног сабора 16. јула 2019. године.
 
Тешко могу да опстану изречени ставови да су измене и допуне Устава ”примљене општим консенсусом”, а јасно је да су ”октроисане” и то на ”крњем Сабору”. Уочљиво је да измене и допуне Устава нису имале и немају никакво пратеће званично образложење, нити су, пак, посебно приказане, како је, иначе, пракса када се врше измене и допуне општег правног акта. Накнадна објашњења и образложења не могу да уклоне неуклоњиве правне мане које су у овом случају више него евидентне. Не могу се као валидна прихватити ни позивања на неке примере кршења процедуре, посебно 1963. године приликом настанка црквеног раскола у Америци.
 
Није тачан навод да ”не постоји ниједан службени акт Светог Архијерејског Сабора којим је било када проглашен црквени ентитет под именом СПЦ у Северној и Јужној Америци”. Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци је одобрио Свети Архијерејски Сабор 2007. године тако да постоји најслужбенији могући акт Светог Архијерејског Сабора о том питању.
 
Није тачан навод да ”важећи Устав већ две деценије уопште не примењује Епархија канадска, а ни она новооснована у Јужној Америци”. Статут Епархије канадске је кроз више својих одредби непосредно повезан за Устав СПЦ и Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а то је и потврдио Епископ канадски г. Митрофан у свом акту Светом Архијерејском Синоду Ебр. 152/19 од 12. августа 2019. године.
Постоји еклисиолошка оправданост дискусије о називу СПЦ у Северној и Јужној Америци или СПЦ у САД, али је, више од тога, оправдана дискусија о крајње неуверљивом, безличном и проблематичном називу ”Српске православне епархије у САД” као ”верској заједници” или као ”religous body”. Управо је такав назив, здушно наметнут без дубљег промишљања о последицама те промене, последњи који би се могао користити за епархије СПЦ у САД. Ко може да нас увери у то да је бољи назив ”верске заједнице” као ”црквеног ентитета” - ”Српске православне епархије у САД” од, на пример, постојећег назива или ”Епархије СПЦ у САД”. Зашто би три епархије у једној држави, па макар била и Америка, имале свој Устав као ”верска заједница”?
 
Више је него неубедљива тврдња да ”име (ваљда, назив, али чега?) није промењено него је промењен само ”кровни назив” за црквени ентитет на који се односи наш Устав”. Каква је разлика између ”назива” и ”кровног назива”? Какав је то ”црквени ентитет” у статусу ”верске заједнице” у једној држави под називом ”Српске православне епархије у САД”? И да ли то још негде постоји у СПЦ?
 
У нашој Цркви није у примени митрополитански систем, који би, једино, могао да има евентуалног оправдања и канонског упоришта, али три епархије у САД са митрополитанским системом немају додирних тачака, јер важећи Устав СПЦ не познаје и не нормира митрополитански систем као, на пример, у Румунској Православној Цркви. Ауторима уставних изменâ и допунâ, сасвим уочљиво, то није било у фокусу интересовања, посебно ако се имају у виду предлози неких Архијереја из САД, које су доставили Комисији Светог Архијерејског Сабора СПЦ за ревизију Устава СПЦ, да сва тројица епископа у САД буду митрополити. Уместо ”црквеног ентитета” под називом ”СПЦ у Северној и Јужној Америци” створен је нови ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Дакле, промена је више него јасна. ”Епархијско уставно удруживање” у овом случају највише подсећа на социјалистички СОУР (”црквени ентитет Српске православне епархије”) који има своје ОУР-е (три епархије)!?!
 
Више је него проблематичан навод да је ”сасвим јасно да не можете Устав замишљате да покрива два континента кад се његове одредбе поштују само у САД”. Такав ”аргумент” сутра може да буде употребљен и против Устава СПЦ ако неко, негде, којим случајем, ређе или чешће не буде поштовао неку уставну одредбу. Ваљда је једино логично и црквено исправно да се евентуална кршења Устава санкционишу од надлежног црквеног органа, а не да се Устав прилагођава нечијем, евентуалном (не)поштовању Устава у мањој или у већој мери. Навод да се ”Устав не поштује у Епархији канадској” није смислен, али ни тачан, јер ако је раније долазило до непоштовања неке уставне одредбе то не значи да није прихваћен и признат Устав у Канади. Напротив!
 
Исти је степен проблематичности и са наводом да је ”апсурдно да, на пример, Епархија у Бразилу и оне у САД имају исти Устав”. Није објашњено зашто је то апсурдно, али се намеће закључак да је, по тој логици, апсурдно да све епархије СПЦ имају један заједнички Устав СПЦ. Свака епархија у САД или било где у свету јесте само једна од Епархија СПЦ. И ништа више, а ни мање од тога.
 
Упитна је и морална димензија извршених изменâ и допунâ Устава. Наиме, јучерашњи аргумент да ”епархије у САД не могу да буду правно одговорне за одређене преступе или догађаје у Епархији канадској или Епархији буеносајреској и јужноцентралноамеричкој” сутра могу да се прошире и на све епархије Српске Православне Цркве у Отаџбини и свету. Ако је данас некоме баласт Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку зашто му сутра не би био баласт и Устав СПЦ? На крају, питање евентуалних ”лондонских тужби”, о чему се говори неформално, не може да буде покриће за овакве неуставне ”акробације са Уставом”. 
 
Како превазићи проблем?
 
Измене Устава СПЦ за Северну и Јужну Америку од 16. јула 2019. године су веома оптерећене и формално-правном и у материјално-правном смислу и из тих разлога нема основа да као такве могу бити прихваћене и потврђене од стране Светог Архијерејског Сабора. Осим тога, опсег изменâ и допунâ превазилази одлуку Светог Архијерејског Сабора од 7. маја 2018. године. Читав поступак је унео велико узнемирење међу вернике и свештенство.
 
Сигурно је да постоји потреба за новим правним регулисањем и заштитом свих права и интереса епархија наше Цркве у САД. Али, то се не може радити уз кршење црквене процедуре и уз прекорачење овлашћења из саборских одлука.
 
Указујем да је прекршен и чл. 18. ст. 14 Устава за Северну и Јужну Америку којим је прописано да су све одлуке Црквеног сабора ”извршне осим оних које се подносе Светом Архијерејском Сабору и Синоду на одобрење”. На жалост, иако Свети Архијерејски Сабор, а ни Свети Синод, нису одобрили наведене измене и допуне Устава - оне су на начин који је супротан, пре свега, црквеном, а потом и уставно-правном поретку већ спроведене у живот и то представља врло озбиљан преступ. Из тог разлога, неопходно је да се црквеној пуноћи у САД што пре, са ауторитетом Светог Синода и Свјатјешег Патријарха, што пре пошаље порука да измењени Устав није ступио на снагу, као што стварно и није без обзира на здушно стварање утиска да јесте, и да се не може примењивати у црквеном животу у САД до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. Све измене у црквеној кореспонденцији, које су извршене након Црквеног сабора од 16. јула 2019. године, хитно и неодложно вратити у пређашње стање до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора - почев од званичног интернет сајта, меморандума и осталих аката у црквеном животу у Америци.
 
Посебно треба затражити извештај од тројице Архијереја из САД и испитати да ли је тачна информација да је, пре одржавања Црквеног сабора у Чикагу у јулу ове године, код државних органа САД основана и регистрована корпорација (или слично правно лице) на ”црквени ентитет” под називом ”Српске православне епархије у САД”. Уколико је корпорација (или слично тело) под наведеним називом основана и регистрована, без обзира да ли је то учињено пре или после Црквеног сабора, онда то ”уставним активностима у САД” даје потпуно другу димензију.
 
Није спорно да епархије у САД имају потребу за својим црквено-правним актима, али је спорно да ли је то уопште устав и да ли то треба да буде устав? У овом тренутку, у нашој Цркви, уз Устав СПЦ, постоји и Устав Православне Охридске Архиепископије, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци и Устав Митрополије аустралијско-новозеландске (овде се вреди подсетити и великих проблема који су настали у Аустралији након усвајања Устава Митрополије и дубоких рана које још увек, на жалост, нису зацељене).
 
Упитна је и смисленост учињених изменâ и допунâ Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци пре завршетка процеса ревизије важећег Устава СПЦ, који се налази у завршној фази и о коме ће коначну реч дати Свети Архијерејски Сабор. Учињене измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци се не чине рационалним ни у погледу чињенице да су двојица надлежних епархијских архијереја - г. Максим и г. Иринеј - Комисији Светог Архијерејског Сабора доставили више предлога о црквеној организацији у Америци. Реч је о веома важним темама које морају бити сагледане из свих перспектива претходно на Комисији, а потом коначно на Светом Архијерејском Сабору. Неспорно је да ће доћи до одређених промена, а онда то неминовно за собом повлачи нове измене и допуне Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци (и то све на Црквеном сабору за пет година!?!). Проблематично је и то што питању евентуалног и смисленог смањења огромног броја централних црквених органа у Северној и Јужној Америци уопште није посвећена пажња (треба имати у виду да Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци има органе који наликују централним органима Српске Патријаршије - само нема првог међу једнакима. Да ли је то уопште потребно у сложеним условима дијаспоре и са ограниченим потенцијалима са распрострањеним елементима протестантске организационе шеме делегата?)
 
Ваља нагласити да СПЦ у САД као црквено-правни субјект на савезном (федералном) нивоу не постоји. Такође, ни Српске православне епархије у САД као јединствени црквено-правни субјект не постоје на савезном нивоу (црквено-правни субјект, који је основан од Светог Мардарија 1927. године и коме је више пута мењан назив, има регистрацију само у држави Илиноис, а не на савезном нивоу). Из тог разлога, поставља се питање: да ли је, имајући у виду правни поредак САД и чињеницу да свака од 50 савезних држава у САД има своје законодавство, потребан један Устав као општи црквено-правни акт или треба размислити о томе да свака епархија, ради правног статуса, има свој статут? Чини се да том питању није посвећена дужна пажња.
 
Нема никаквог разлога да, управо имајући у виду чињеницу да СПЦ као правни субјект не постоји на федералном нивоу у САД, а посебно имајући у виду законодавство САД, тај црквено-правни акт буде Устав. Сматрам да је за очување црквеног јединства, као и за превентиву раскола, довољно да свака епархија у САД има свој идентичан Статут попут Епархије канадске, који би одобравао, мењао, допуњавао или укидао искључиво Свети Архијерејски Сабор СПЦ. Питање надлежности Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку регулисати саборском одлуком и Уставом СПЦ (а не Правилником, како је ових дана предложено Нацртом правилника, по коме би највише црквено-јерархијско тело било регулисано најнижим општим црквено-правним актом).
 
Не може се говорити о превентиви од раскола ако су и даље задржане одредбе да су Српске Православне Епархије ”верска заједница” (religious body) из чл. 1 и да Српска Православна Црква ”признаје административну аутономију” (recognizes administrative autonomy) Српских Православних Епархија у САД из чл. 2 Устава. Како се боље чува јединство Цркве ако је реч о ”посебној верској заједници са признатом административном аутономијом” и то ако се уклони назив СПЦ, а уведе назив ”Српске православне епархије у САД”? По том Уставу, и једно и друго је ”верска заједница” у српском, односно ”религијско тело” у енглеском тексту. Ако је био циљ превентива онда је неминовно морао да се уклони израз ”верска заједница” и крајње спорна одредба о ”административној аутономији”. А то, на жалост, није учињено.
 
Имајући у виду, сложеност црквеног живота у САД, као и нове проблеме који би сигурно настали у случају поништавања одлука Црквеног сабора, Свети Архијерејски Синод би својом одлуком могао да констатује да се измене и допуне Устава не примењују до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора. На заседању Светог Архијерејског Сабора, икономијско решење би могло да буде да се Епископском савету за Северну, Средњу и Јужну Америку наложи да припреми и Светом Архијерејском Сабору на усвајање достав Статут епархија Српске Православне Цркве у САД (један за све три епархије или за сваку појединачно), а да Устав СПЦ за Северну и Јужну Америку остане на снази до даљњег.
 
 
За Поуке.орг:
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић

 

 

offline