ПРЕНОСИМО: СТАВ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О УКРАЈИНСКОМ ПИТАЊУ

Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању.

Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године.
 
Ваша Светости,

Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу.

Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма.

На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално.

Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став:
 
1.     Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године.

2.     Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине.

3.     Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим.

4.     Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх".

5.     Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен.
 
У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом.
 
Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу,
 
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ,
Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
 
Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)

 

 

offline