(ИНТЕРВЈУ) ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ И ЉУБИТЕ БЛИЖЊЕГ СВОГА КАО САМОГ СЕБЕ


Фото: Епархија зворничко-тузланска
Након пуних осамнаест година управљања Епархијом далматинском, 17. септембра 2017. године устоличени сте у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини на дужност епископа зворничко-тузланског. Ваша основна порука тада је гласила: ,,Сијати сјеме јеванђељске љубави према свештенству, пастви и свим другим народима, представља оваплоћење љубави као највеће снаге против сваког зла“. Како данас, са готово петогодишње временске дистанце, оцјењујете своје службовање у Епархији зворничко – тузланској?
 
Господ и Спаситељ наш Исус Христос говори: „А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја.“(Мт. 6, 3) Ове ријечи Господње представљају својеврстан путоказ човјеку и савјет како да дјела, а да притом не упада у искушење гордости, јер заиста је, не само незахвално, већ може бити и душепогубно говорити о плодовима свога рада, будући да је у тим моментима заиста тешко остати скроман и не дозволити искри самољубља да се у човјековом срцу упали. С друге, пак, стране, будући да се дјела наша по њиховим плодовима познају, потребно је стрпљиво сачекати и са одређене временске дистанце направити анализу досадашњег труда, како би се све оне нежељене појаве могле уклонити, а наша дјелатност постала ефикаснија.
 
За разлику од моје претходне богомспасаване Далматинске епархије, захваљујући труду и раду наших претходника на трону зворничко-тузланских архијереја, затекли смо инфраструктуру која је била и више него на завидном нивоу. Овакво чињенично стање оставило Нам је времена и простора да се позабавимо питањем унутрашње мисије, која подразумијева јачање духовног живота православних вјерника на простору Епархије зворничко-тузланске. Ова наша настојања нису нова, нити ми покушавамо извести нешто ново и епохално, већ је наша намјера да наставимо труд наших претходника на овом епископском трону.
 
Подсјећања ради, богомољачки покрет који је изузетно био активан између два свјетска рата представљао је вапај нашег народа за живом Ријечју и настојања да се наша вјера не сведе на формално практиковање обреда, него да ријеч Јеванђеља постане начин живота православног Србина – светосавца. Рад богомољачког покрета је био изузетно активан управо на подручју наше епархије под очинским патронатом Епископа зворничко-тузланског Нектарија.
Управо је у манастиру Тавни у два наврата одржан централни скуп богомољачког покрета коме је присуствовао Свети владика Николај Жички и Охридски. Нажалост, страхоте и страдање српског народа у Другом свјетском рату, а потом и безбожничка политика власти нове Југославије, зауставиле су овај духовни полет. Но, ово на не смије служити као повод за недјелање, већ као подстрек да са још већим жаром и трудом наставимо оно што су наши претходници започели, уздајући се у Свевишњега Господа и Његову милост, будући да су наше снаге мале, а искушења велика.
 
Тада (приликом устоличења) сте рекли да је Ваш програм садржан у Светом писму и Јеванђељу, што је, уз пост и молитву, темељ живота свих нас у Господу. Основни постулати Вјере не мијењају се, али, у којој мјери се прилагођавају модерном времену?
 
Драго нам је што Ваше друго питање даје могућност да шире појаснимо и боље образложимо оно о чему смо почели причати. „Не живим више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). У овим ријечима, које је апостол Павле у својој посланици упутио хришћанима Галатима - келтском народу који је живио у Малој Азији, могло би се рећи да је садржан циљ унутрашње мисије наше Свете Православне Цркве. Нажалост, поимање вјере у нашем народу некако се идентификује са практиковањем одређених обреда пар пута у току године, а учешће у Светој тајни Литургије се своди углавном на прву и посљедњу недјељу Божићног и Васкршњег поста. Свједоци смо праксе која се појавила у посљедњих пар година, а то је практиковање поста без примања Евхаристијских дарова, тј. причешћа, тј. пост у сврху одржавања тјелесног здравља, занемарујући при том у потпуности његову духовну димензију.
 
Све ово, нажалост, представља посљедицу нашег дјелимичног или пак потпуног непознавања истина наше Вјере, садржаних у ријечима Јеванђења и Предању наше Свете Цркве. Стога духовно описмењавање представља први и неопходан корак у нашем духовном преображају из особе која механички испуњава одређене прописе и обреде, које из непознавања суштине истих за нас представљају нешто мистично или чак магијско, у човјека створена по лику Божијем за кога ријечи Христове представљају начин живота. Те ријечи садржане у Христовим поукама и причама, али и самом начину Његовог живота од тренутка рођења у Витлејемској пећини, до узношења са Маслинске горе, имају универзалан карактер и ванвременску поуку. Као такве, оне не подлијежу прилагођавању времену и људима, али се начин њиховом преношења и тумачења мора прилагодити времену, навикама и схватањима људи одређене временске епохе. Наша Црква, као живи организам, стално духовно рађа нове посленике на Њиви Господњој. То су млади образовани људи, из различитих социјалних слојева нашега друштва, нови пастири који уз духовно руковођење старијих и духовно очврслих преносе Ријеч Господњу пастви на адекватан начин, језиком данашњег времена и појмовима њима блиским.
 
Ваш рад и рад свештенства Епархије на „Њиви Господњој“ посвећен је, како и сами често истичете, „Свједочењу Православља и Истине Божије“. Стекли смо утисак да Ви све што радите, радите тихо, ненаметљиво, уз испољену благост и смиреност. С друге стране, у којој мјери и у којем броју су вјерници данас присутни у Цркви, колико млади људи посјећују богослужења?
 
Господ наш Исус Христос у Бесједи на Гори говори: „По плодовима њиховим познаћете их. “ (Мт. 7, 16). И заиста, оно по чему се Пастир добри разликује од лажних пророка и самозваних духовника пуних самољубља и гордости, јесте начин његовог живота који потврђује његове ријечи произнесене у проповиједи. Стога је веома важно да сваку ријеч добро измјеримо прије него што је са амвона произнесемо, како ријечи наше и дјела наша не би ишли у раскорак, већ пратили у стопу једно друго. У супротном, можемо изазвати саблазан код оних који су као сјеме бачено на каменито мјесто које потом вене, будући да коријен њихове вјере није дубок. Овим, наравно, не критикујемо никога, нити држимо некоме придику за маловјерје. Наш народ православни српски на овим просторима је свом душом уз своју Светосавску цркву, што можемо видјети приликом наших канонских посјета. Али, ми као клирици не смијемо занемарити нашу пастирску и учитељску дужност, која је подједнако важна као и она свештенослужитељска. Вјерујемо да ће стална проповијед, очинско старање и љубав према пастви бити залог испуњености наших храмовима у свим недјељним данима, а не само у данима поста.
 
Са радошћу примјећујемо да велики број наше омладине долази у храмове и активно учествује у светим богослужењима. Посебно нас радује када видимо да они који су се међу њима остварили као родитељи доводе своје потомство, крштавају своју дјецу и васпитавају у духу наше Свете православне Цркве. То су, управо, оне ратне генерације које су међу првима посјећивали наставу Православне вјеронауке, која је након избацивања из школа након Другог свјетског рата поново враћена деведесетих година. Генерације младих који су били катихете својих укућана, родитеља, дједова и бака, сада своје потомство васпитавају и духовно узрастају у духу светосавља. У славу Божију, пар година назад вјерска настава је враћена и у средње школе у Републици Српској, тако да се наша духовна мисија међу омладином настављена и у њиховом адолесцентном узрасту. Оваква духовна мисија носи двоструки карактер и кроз катихезацију младих рађа нова покољења вјерника који кроз спознавање истина православља јачају коријен своје вјере. С друге стране, православни вјероучитељи стичу прва искуства пастирског рада, што у коначници рађа једну духовну симбиозу пастира који има слуха за проблеме и потребе савременог човјека и пастве чије учешће у животу Цркве је, поред формалног испуњено, и правилно схваћеним садржајем вјере.
 
У свакодневном сте контакту с вјерницима. Већина људи је и у вријеме пандемије вируса корона, али и данас, у вријеме изражене економске кризе која нас је захватила, уплашено за своју егзистенцију. Млади нам одлазе с ових простора. Какве поруке упућујете свима њима, како да одагнају страх и неизвјесност?
 
Веома је тешко дати одговор на ово питање. Најисправније би можда било у пјесничком духу цитирати стихове Алексе Шантића из његове пјесме „Остајте овдје!“ Као што и сам пјесник каже:,,Сунце туђег неба, неће Вас гријат к'о што ово грије“. Међутим, често ову поруку можемо чути управо од оних који су добрим дијелом својим дјеловањем или, пак, недјеловањем, заслужни за њихов одлазак, те је она на неки начин добила одређени облик лицемјерја. Одлазак са ових простора у потрази за бољим радним мјестом, или што би се рекло „трбухом за крухом“, не представља нешто неуобичајено, него напротив једну константу. Још половином XИX вијека наши људи из руралних кршних крајева одлазили су преко океана у Сјеверну и Јужну Америку потрази за бољим послом, како би прехранили своје укућане. Тај тренд је настављен кроз читав XX вијек, нарочито након Другог свјетског рата, када су многи одлазили на рад у Западну Европу, а нарочито након посљедњег грађанског рата, када су се читаве породице из ратом захваћених подручја раселиле широм свијета. Нажалост, разлози због којих данас имамо скоро подједнак број Срба у расејању, колико и у матици Србији, плод су историсјких догађаја на које ми нити смо могли, нити можемо утицати.
Но, оно што запажамо у овим посљедњим исељеничким кретањима, гдје поред појединаца одлазе и читаве породице, није само страх од неизвијесности и борба за егзистенцију, него и увјереност младих, о којој не би смо судили у којој мјери је оправдана или не, да ће одласком сачувати своје достојанство. Господ нам је заповиједио да љубимо ближњега свога као самог себе, а управо нас је недостатак љубави удаљио једне од других и заједницу разбио на скуп појединаца, у коме човјек за човјека не хаје и нема слуха и осјећаја за његову муку и патњу. Као такви, постали смо идеална мета за најсуровији облик капиталистичког система у коме се успјех мјери искључиво зарадом, а радник је искључиво привремена и замјењива јединица у индустријском ланцу. Људи су у многим случајевима толико понижени и обесправљени и, гле апсурда, за бољим животом иду управо тамо гдје је овакав систем и поникао. Да би се нешто промијенило на боље, неопходно је да се издигнемо изнад сопственог индивидуализма и постанемо свјесни оног другог као нашег ближњег и брата, те заједничким снагама промијенимо реалност данашњице. Једино као сложна заједница и са вјером у Господа, свјесни да су наше снаге мале, можемо створити боље услове живота, који ће спријечити нашу демографску ерозију на овим просторима.
 

 
Епархија зворничко-тузланска обухвата широко подручје, велики број храмова. Црква је „живи организам“. Колико успијевате да пратите све потребе свештенства и пастве, како испуњавате задатке који се односе на изградњу и одржавање богомоља?
 
Као што сте и сами рекли, Епархија зворничко-тузланска обухвата широко подручје, тачније подручје сјевероисточе Босне. Додуше, значајан дио тог подручја налази се на територији Федерације БиХ, гдје је, нажалост, након посљедњег рата остао мали број православног живља. Можемо слободно рећи да је црквени живот на територији наше епархије изузетно активан. Грађевинска дјелатност је и даље на завидном нивоу, свештенички кадар се подмлађује, духовне активности при парохијама су видљиве. Мисионарски рад који укључује низ активности, како вјерску наставу, тако и духовне трибине, рад са потребитима и друго, активно се проводи захваљујући људима који неуморно и предано раде. Једна од наших дужности, као епископа, јесте надзор и старатељство, да се све ове активности, како градитељске, тако и грађевинске, одвијају по плану и поретку,  уз труд и залагање људи на терену. Освећујемо обновљене или, пак, заново подигнуте храмове, парохијске домове и капеле, који представљају плод неуморног труда и заједничког рада нашег свештенства и вјерног народа. Иако је територија епархије не тако мала, врло често идемо у канонске посјете и служимо по храмовима широм наше епархије. Богослужимо и проповиједамо, а након богослужења у једној пријатној атмосфери, уз заједничку трпезу љубави, дајемо поуку, али и имамо слуха за потребе и проблеме који муче наш вјерни народ. У данима када не служимо, врата наше Епископске резиденције су увијек отворена за наше свештенике и повјерену им паству, који долазе и излажу своје потребе и недаће. Једино тако, имајући слуха и времена једни за друге, можемо, уз милост и мудрост коју непрестано молимо од Господа, доћи до адекватног одговора на конкретне проблеме.
 
Бавите се једним занимљивим хобијем, писањем поезије. У чему налазите надахнуће за нове стихове и нове пјесме?
 
Мада се тачно не зна да ли је поезија претходила писмености, или, ипак, писменост поезији, сигурно је да она представља тежњу стваралачког духа да кроз стихове пренесе поруку свијету. Сам Господ наш Исус Христос је поуке преносио често и кроз кратке алегоријске приче, као што је она о богаташу и Лазару, прича о царинику и фарисеју, о блудном сину и многе друге. Управо кроз једну такву причу, а то је прича о талантима, Господ нам поручује, да од нашег Творца и Сведржитеља, поред дара живота, добијамо и још много других дарова, таланата, тј. могли би смо слободно рећи талената. Ти дарови су многи и различити и свако их добија у оноликој мјери, колико може да понесе, тј. да се у њима оствари. Међутим, оно што је заједничко свим тим даровима, јесте њихова намјена, а то је да се помоћу њих човјек усавршава током свог овоземаљског живота, трудећи се да узраста у својој боголикости, како би постао што ближи Лику по коме је створен-Господу Богу.
 
Поједностављено речено, човјек своју надареност не смије да запоставља, него да је усавршава и чини добро својој заједници, а све у име и славу Божију. Трудећи се да даровани талант поезије не запоставимо, а пишући онолико колико нам обавезе дозвољавају, до сада смо у издању наше епархијске издавачке куће ,,Синај’’ објавили три збирке пјесама. А што се тиче надахнућа, надахнуће је некада много мањи проблем, него ли изнаћи слободног времена за поетско стваралаштво. Вријеме у коме живимо, догађаји и људи неријетко су извор инспирације. Поред тога, питања, трагања и размишљања у одређеном тренутку се посложе на своје мјесто и добију свој смисао, те човјек у тренуцима тиховања, када се осами и изолује од свакодневних утисака, ослушне сам себе и добијене одговоре преточи у стихове.  
 
Уочи најрадоснијег хришћанског празника Васкрса, каква је Ваша порука вјерницима?
 
Молимо се да предстојећи празник Васкрсења Христова, који нам долази након четрдесетодневног одвикавања, поста и молитве, постане дан  нашег личног Васкрсења у коме ћемо, као препорођени људи Богочовјека, Господа нашег и Спаситеља препознати као једини прави и исправни узор у нашем даљем дјеловању. То наше дјеловање може и мора бити руковођено искључиво покретачком снагом љубави која према ријечима апостола Павла „ Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1 Кор. 13, 7) Једино тако, испуњавајући Христову заповијест да чинимо једни другима дјела љубави, можемо превазићи међусобне подјеле и свађе, политиканство и странчарење, међусобну завист и презир, те градити пријеко неопходну слогу и јединство.
Имајући у виду Христову поуку да будемо „мудри као змије, а безазлени као голубови“, морамо се наоружати мудрошћу и стрпљењем у данима и догађајима који нам предстоје. Нека нас мудрост сачува од наивности коју би врло радо искористили они који нам добро не желе, а љубав да нас сачува од бездушности, да на крају не постанемо као наши гонитељи. Желимо да радост Васкрсења уђе у срца и домове свих нас, а Христос постане пут којим треба да ходимо. То је пут којим су ходили наши преци, пут који је утврдио наш Првојерарх и Просветитељ Свети Сава, то је једини аутентични и изворни пут – пут Светосавски!
 
Извор: Семберија инфо

 

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ИНТЕРВЈУ ВАСКРС