На интернет порталу телевизије „Хајат“ 10. октобра текуће године се указао наслов „ФРАЊЕВЦИ БОСНЕ СРЕБРЕНЕ ЗА „7ПЛУС“: СРПСКИ НАРОД ЈЕ БОЛЕСТАН, ТО ОСЛИКАВА ВЛАСТ У РС-У И СРБИЈИ“.

У тексту се наведена мисао развија у тврдње о великосрпској идеологији, која је покренула ове ратове, водила ратове, направила геноцид... Она је покретач свих негативних енергија у Босни, на Косову, Црној Гори... У Босни се догодио геноцид и тај геноцид је конкретно направила великосрпска идеологија. Та идеологија је мотивирала свој империјализам у толикој мјери да је била спремна починити геноцид и над Хрватима и над Бошњацима и над Албанцима, и дјелимично је и направила. Та идеологија је на власти у РС-у и Србији. Велики дио српског народа треба лијечити, јер су бирали те људе. И ово што се врши притисак на тај народ, треба вршити још више како би кренули путем оздрављења. Исто је урађено и са Нијемцима послије Другог свјетског рата...
​

             
Социолошки превид: с обзиром да народ није биће, он не може бити ни здрав ни болестан. Народ је колективитет, који чине поједници. Они могу бити здрави и болесни.
             
Историјски превид: допринос избијању ратних сукоба деведесетих година на простору бивше Југославије и узрок општег страдања су сва политичка, национална и војна руководства. Оптужити једног учесника рата значи аболирати остале учеснике, а сви из непосредног искуства знамо колико је таква интерпретација ратних страхота симплификована и нетачна.
             
Етички превид: вјери Јеванђеља није страно просуђивање о дјелима других, али вјери Јеванђеља није блиско пресуђивање о дјелима других. Вјера којој нас Јеванђеље учи не допушта означавање једног колективитета болесним. Довођење у исту раван нациста и (потомака) њихових жртава је толико непристојно да изазива мучнину и невјерицу.
             
Немамо намјеру да пресуђујемо о етосу прошлих и садашњих фрањеваца, али нека нам буде допуштено да изразимо подсјећање на искуства православног српског народа са припадницима фрањевачког реда.
           
Долазак Фрањеваца на подручја данашње Босне и Херцеговине везује се за 1291. годину. Стефан Драгутин Немањић (1251-1316), краљ Србије (1276-1282) и краљ Срема (1284-1316) који је у то вријеме владао на подручју области Усоре и Соли, упутио је позив папи Николи IV (1227-1292). Краљ Драгутин био је православни хришћанин, а његова мајка Јелена Анжујска (1236-1314) припадала је по рођењу римокатоличкој вјероисповјести.[1] Она је била и велики добротвор римокатоличке цркве, посебно фрањевачког и бенедиктинског реда.[2] Јелена је представљала синтезу источних и западних традиција, радећи на добробити и једних и других. Трудила се да обезбиједи јачу сарадњу српских краљева својих синова Драгутина и Милутина[3] са папском столицом и западним народима. Под њеним утицајем оба њена сина били су ожењени угарским принцезама.
             
Папа је на Драгутинов двор упутио двојицу фрањевачких фратара, јер је и сам папа припадао фрањевачком реду. У то вријеме, на подручју Босне већ је дјеловао доминикански ред.[4] Остало је забиљежено да су Доминиканци 1259. године чинили свирепости према домаћем становништву јер су јеретике спаљивали на ломачама[5], па је можда и због тога папа повјерио Фрањевцима инквизиторску улогу на овом подручју.
           
До 1325. године Фрањевци су на подручју Босне потпуно потиснули Доминиканце који су се на то жалили папи. Послије вишегодишњег спора, а на основу докумената које су приложили Фрањевци, папа је донио одлуку у корист фрањевачког реда[6], дајући им ексклузивно право на вршење мисије у Босни. У другој половини 14. вијека започиње изградња фрањевачких самостана у Босни и масовна акција преобраћања "шизматика" (православних) и јеретика на римокатоличку вјеру. Неки од конвертита приступали су и самом фрањевачком реду, тако да су временом Фрањевци на овим просторима били претежно домаћи људи. Српски историчар Василије Ђерић наводи: "Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се ’кршћанима’ за разлику од православних, које су звали ’ришћанима’.[7] Слично томе, и фра Берислав Гаврановић у свом дјелу: "Успостава редовите католичке хијерерхије у Босни и Херцеговини 1881. године" пише да су "српско писмо и књига, без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом...".[8] Однос Фрањеваца са домаћим становништвом описује и Лука Ђаковић у књизи: "Политичке организације босанскохерцеговачких католика Хрвата (I дио: до отварања Сабора 1910)" гдје пише: "Познато је да су Фрањевци већ врло рано, можда и у почецима свога дјеловања у Босни, настојали створити подмладак из редова домаћег становништва. У том смислу израђен је читав култ појединих обитељи које су с кољена на кољено, из нараштаја у нараштај, давале по једног или више младића у фрањевце. На основи те традиције уведен је у Босни обичај да се младићи који су имали вољу за књигом и знањем поучавају у самостанима гдје су им пружана најосновнија знања; они међу њима, који су показивали боље резултате, били су из новицијата слани на даље школовање. Такав начин школовања одржао се у Босни и Херцеговини све до 1881. године".[9] Овдје је занимљиво напоменути и ријечи босанског фрањевца фра Ивана Јукића који је написао: "У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена..."[10] Исто тако, Антун Радић, брат будућег хрватског политичара Стјепана Радића, 1899. године је писао: "На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато".[11] Занимљив је и случај фра Грге Мартића, једног од најпознатијих босанскохерцеговачких фрањеваца у 19. вијеку, који се 1858. године обратио Друштву српске словесности у Београду, да му штампа његов рукопис рјечника турског језика. Ту пише: "Имајући приготовљен један рјечник турскога језика нашим босанским илити српским изговором по основима других рјечника истолмачен и за службу како учевнијем и простом реду народа удешен, а оскудијевајући за издање потребитим средствима, узимам чест с простојним почитањем вама високопочитана и благородна господо управитељи славног Друштва србске словесности пријавити се и понудити речени рјечник на расположење томе славноме друштву...".[12] Молба је упућена из фрањевачког манастира у Крешеву. Писана је ћирилицом и Вуковим правописом.

Тежак положај у коме су се нашли православни хришћани под турском влашћу био је веома погодан за мисионарски рад Фрањеваца. Наиме, на удару турских зулума најприје су се нашли православни манастири и свештенство који су немилосрдно уништавани и прогањани. Тако су многи српски крајеви, све до обнове Пећке патријаршије 1557. године, деценијама били без православног свештенства. У таквим условима Фрањевци су кренули у "лов на православне душе". Уз дозволу турских власти Фрањевци запосједају старе запуштене православне манастире и цркве и претварају их у римокатоличке цркве и самостане. Посебно је то било изражено на подручју Херцеговине и Далмације. Бројне српске породице које су прешле на римокатоличку вјеру задржале су традицију обиљежавања крсне славе што је својствено само православним Србима. Тако је и познати Фрањевац Андрија Качић - Миошић (1704-1760), познати пјесник из Макарског приморја и монах из самостана у Заострогу, у књизи "Разговор угодни народа словинскога" објављеној у Млецима 1756. године, описујући своје претке витезове Качиће, писао: "Све куће овога племена држе Светог Ивана за свог бранитеља, ма различито: јер ови у горњем приморју славе га на хришћански, сјутра дан по латинским Водокршћу, у који дан долази хришћански Ивањдан; а они у доњем приморју славе га на латински, по нашем Божића...".
Фрањевци су били најзаслужнији за очување римокатоличке вјере у Далмацији, Херцеговини, Босни и Славонији за вријеме турске власти. Долазак аустроугарске владавине Фрањевци у Босни и Херцеговини дочекали су са 10 самостана и 110 жупа у које су били укључени сви римокатолички вјерници у овим земљама. Ипак, борбени и у великој мјери самостални Фрањевци нису у потпуности одговарали новим управитељима Босне и Херцеговине који је предност дао лојалнијем и дисциплинованијем бискупском свештенству.

Фрањевци су одлукама бечког двора и папске столице на неки начин маргинализовани. Тада је створено неповјерење и ривалитет фрањевачког и бискупског свештенства у Босни и Херцеговини које није у потпуности искоријењено ни до данашњих дана. Ипак,
Фрањевци су се тада морали повиновати одлукама папске курије, наставивши да дјелују у Босни и Херцеговини у оквиру Врхбосанске надбискупије.
 
Активности Фрањеваца за вријеме аустроугарске власти у БиХ, а посебно током Првог свјетског рата, и даље су биле наглашено усмјерене на "превјеравање", односно на превођење у католичку вјеру православних Срба.

На званичној интернет страници Фрањевачке провинције Светог Крижа - Босна Сребрена (www.bosnasrebrna.ba) у тексту о Фрањевцима у БиХ током Другог свјетског рата, пише да је на челу фрањевачке провинције Босне Сребрене током Другог свјетског рата била су двојица провинцијала: фра Анђео Каић (1939-1942) и фра Крунослав Мисило (1942-1945) и да су они у својим поступцима и одлукама досљедно слиједили инструкције добијене из Рима. Наиме, врховна управа Фрањевачког реда у Риму послала је 24. јула 1941. свим фрањевачким заједницама у Независној Држави Хрватској упуту у којој су дате смјернице за дјеловање Фрањеваца у ратним временима у којој је, између осталог било наведено да "ниједан фрањевац не смије бити учлањен у Усташком хрв. Покрету", и да "Фрањевци не смију имати никаква удјела у прогонима Срба и Жидова, у одузимању њиховог иметка, покретног или непокретног, у исељавању Срба у Србију и насељавању Хрвата у досадашњим српским насељима". Насупрот томе, бројни други извори откривају страховите злочине над Србима у којима су лично учествовали фрањевачки фратри.

У транскрипту разговора кардинала Еугена Тисерана, ватиканског опуномоћеника за Балкан, и Николе Рушиновића, Павелићевог изасланика при Ватикану, који је вођен почетком 1942. године, наводи се да је Тисеран рекао Рушиновићу, сљедеће: "Света столица је примила 8000 фотографија о злочинима над православним становништвом. Знам сигурно, господине, да су и сами фрањевци, као на примјер отац Шимић у Книну, узели учешћа у нападима на српски живаљ, те су рушили православне цркве. Отац Шимић је, са оружјем у руци, предводио групу људи који су срушили православну цркву у Книну. Исто тако, порушили сте православну цркву у Бањалуци. Поуздано знам да су се Фрањевци у БиХ уопште веома јадно понијели. То ме боли. Такве ствари не може чинити одгојен, културан, цивилизован човјек, поготово свештеник... Усташе су поклале највећи број православних свештеника. Након капитулације Југославије, у Хрватској је нестало 350 000 Срба. Зар то није жалосно?! И Срби су, премда припадају православној вјери, дали за запад и католицизам исто толико колико и Хрвати, борећи се у хришћанским војскама...".[13] Транскрипт овог разговора се налази у књизи Милана Басте „Рат је завршен седам дана касније“.

Карлхајнц Дешнер (1924-2014), њемачки историчар француског поријекла, значајну пажњу у свом раду посветио је изучавању злочина над Србима. Дешнер наводи да је у Другом свјетском рату католичко свештенство учествовало у физичком и културном геноциду над православним српским народом у Независној Држави Хрватској и да су у тим недјелима предњачили Фрањевци.[14]

Фра Мирослав Филиповић Мајсторовић (1915-1946), фрањевац, усташа, једно вријеме командант логора Јасеновац и Стара Градишка, одговоран је за масовне злочине над православним Србима у околини Бањалуке. Према свједочењима преживјелих, у фебруару 1942. године овај фрањевац је одвео усташе из "поглавникове тјелесне бојне" на покољ Срба рудара у руднику Раковица код Бањалуке.  Кад су стигли тамо, фра Мајсторовић је све рударе извео пред усташе и легитимацијама утврдио који су православни Срби, па их је онда издвојио од рудара католика и муслимана и наредио да их одмах потуку, с покликом: "Убијајте, а ја ћу вас разријешити гријеха!" Том приликом убијена су 52 Србина, а затим је исти фратар одвео усташе у село тих рудара Дракулиће и тамо дао побити све, и старо и младо.[15] У јесен 1942. године фра Мирослав Филиповић скинуо је фратарску мантију и замијенио је усташком униформом.



Покољем над Србима у Ливањском срезу руководио је фрањевац др Срећко Перић из самостана Горица код Ливна. Он је са олтара храма у свом самостану, по тврђењу избјеглица, сљедећим ријечима позвао своје вјернике на покољ Срба: "Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која се удала за Влаха, а онда све од реда. А када то свршите, онда дођите к мени да вас исповиједим и причестим, па ће вам сви гријеси бити опроштени".[16]
Проф. др Србољуб Живановић, у свом реферату "Злочини римокатоличке ’цркве’ у Херцеговини над Србима, Јеврејима и Ромима" наводи и сљедеће: - "На челу римокатоличке ’цркве’ у Херцеговини налазио се прилично остарели бискуп, фрањевац Алојзије Мишић, родом из Велике Градишке. Он је пуних 30 година водио римокатоличку ’цркву’ у Херцеговини, а умро је 1942. године. Као бискуп, он је био предводник римокатоличког свештенства у мржњи према православним Србима. За њега је поглавник Хрватске Анте Павелић био ’узор кршћанина католика’. У својој окружници бр. 670, издатој у Мостару, он велича усташе и новоуспостављену власт у Загребу , па налаже да се у свим римокатоличким храмовима у Херцеговини одржи свечана миса у част новостворене НДХ." - "Према др. Здравку Антонићу, сви римокатолички свештеници у Херцеговини су вршили насилно покрштавање православног српског становништва. У том послу су се посебно истицали дон Илија Томас, фра Тугомир Солдо, фра Виселко из Чапљине, дон Анте Бакула и многи други. Римокатолички свештеници су наређивали покрштеним Србима да редовно долазе на мису, што су многи Срби покушавали да избегну под разним изговорима. Православни Срби су били приморани да пређу у римокатолицизам, надајући се да ће тако сачувати главу и избећи смрт. Убрзо се показало да им прелазак у римокатолицизам ништа не вреди, јер су и њих побили Хрвати већ 1941. године." - "У Мостару се по почињеним злочинима нарочито истицао секретар мостарског римокатоличког бискупа фра Лео Петровић, који је поседовао титулу доктора филозофије. Лично је он предводио акције клања, мучења и силовања у разним местима у Херцеговини." - "У Љубињу се истакао у мучењу и истребљењу Срба, фра Радослав Главаш, иначе професор фрањевачке гимназије у Широком Бријегу. У Коњицу су се истакли у прогону, пљачкању, мучењу и убијању Срба фра Тугомир Муса, фра Славко Лубурди и фра Никола Иванковић. На Видовдан 1941. године римокатолички свештеници  су организовали присилно покрштавање Срба у католичку веру, а главну улогу при томе имао је фра Никола Иванковић. Главни криминалци у срезу Љубушком су били фра Боно Јелавић из Витине, Симон Бунтић, жупник из Черна, фра Јуро Врдољак, затим Божо Чурлин, Милош Дане и други. У Стоцу се истакао у прогону и истребљењу Срба римокатолички свештеник Марко Зовко. У Чапљини су били међу организаторима покоља Срба дон Илија Томас, фра Тугомир Солдо и жупник Нико Филиповић. Духовни вођа и организатор клања у Горњем Храсну је био дон Анте Бакула римокатолички свештеник."


   
И данас осамдесет година након кољачких пирова на простору бивше Југославије имена разних припадника фрањевачког реда изазивају страх код потомака жртава. Памћење Срба најлакше је сублимирати свједочанством једног човјека: „Ако је мисао о апокатастази истинита, демони ће се спасити, али усташе сигурно неће.“ Дакле, трауматична искуства усташког покрета – и фрањеваца који су били дио истог – похрањена у сјећање потомака жртава су црња него искуства са сâмим демонима. Наведена сјећања често знају да пробуде и призову голобради младићи у мајицама са натписом „Црна легија“ на спортским и културним манифестацијама, а о чему свједоче бројне фотографије по беспућима интернета. Све ово је потребно узети у обзир када се говори о Фрањевцима као римокатоличком реду у Босни и Херцеговини.

Фалсификовање историје постао је један од начина сатанизовања српског народа на просторима Босне и Херцеговине, а страдање Срба се маргинализује. Оно што ипак јесте жалосно, али и отрјежњујуће јесу господа Иво, Иван и Мирко са својим исказима изреченим и пуштеним у медијски простор Босне и Херцеговине без стида и срама.

Циљ претходних редова текста јесте само један: сјећање на невине жртве и свједочење о њиховом страдању. То је најмање што ми можемо учинити данас и овдје.
 
Јереј Немања Ерак
Срђан Мастило
                           
 [1] Прије смрти краљица Јелена Анжујска замонашила се по православном обреду. Посљедња жеља јој је била да буде сахрањена у својој задужбини, манастиру Градац.

 

САОПШТЕЊЕ