Митрополит Фотије
 
ВЛАДИСЛАВ  ПЕТКОВИЋ ДИС
 
Владислав Петковић је рођен 1880. године
у Заблаћи код Чачка
као девето од тринаесторо деце,
после смрти оца њихово имање
почиње да нестаје због дуга
који им је оставио отац,
Дис је гимназију учио у Чачку и Зајечару
а у Прлити је једно време службовао као учитељ,
у то време, 1903. године,
појављују се његове прве песме,
које ће бити објављене
тек његовим доласком у Београд
 
У Београду са Симом Пандуровићем
Дис пише за часопис "Књижевна недеља",
Владислав Петковић је био префињен човек,
често је био у кафани
коју је посећивао и Бранислав Нушић,
Дис је писао песме, есеје
и текстове за разне часописе,
венчао се 1911. године у храму Светог Марка
са Кристином Тинком,
што ће довести до извесне стабилности
у његовом боемском животу
 
Прву збирку Дисових песама "Утопљене душе",
коју је о свом трошку штампао,
Скерлић је веома критички дочекао,
док су Исидора Секулић и Станислав Винавер
о његовој поезији писали веома позитивне приказе,
истичући новине у поетици и посебност
његовог песничког сензилибитета,
од Српске краљевске академије
добија 960 динара у злату,
као награду која се додељивала
младим талентованим српским песницима
 
Одмах на почетку Великог рата,
Дис напушта своју породицу
и одлази да брани Србију,
а потом одлази у Француску,
одакле је редовно слао помоћ жени и деци,
који су се вратили у Заблаће,
касније је чуо да тај новац
никада није стигао
до његове супруге и деце
 
Владислав Петковић Дис је 1917. године
окончао свој земаљски живот,
тако што је пароброд "Италија"
којим је пловио ка Крфу,
торпедован од стране
Аустро-Угарске подморнице,
и до последњег тренутка Дис је помагао
у спасавању других, не мислећи на себе,
на крају се нашао у таласима Јонског мора,
које постаде његова Плава гробница
 
За живота је Дис одштампао
само две збирке песама:
"Утопљене душе" и "Ми чекамо цара",
али је то било довољно
да се уброји међу велике српске песнике,
а његове песме "Можда спава",
"Нирвана" и "Тамница"
своје место су нашле
у свим антологијама српског песништва

---