Митрополит Фотије
 
БРАНКО МИЉКОВИЋ
- Уби ме прејака реч -
 
Велики српски песник
Бранко Миљковић (1934-1961)
кратко је живео,
али је иза себе много оставио:
песме, есеје, критике,
чланке и преводе,
Бранко је првенствено био песник
који се хрвао са својом поезијом,
што је и сам сматрао за добро,
јер ће његове песме остати да живе
и после његове смрти,
јер су задобиле самосвојност
 
Песник Бранко Миљковић
се 1934. године родио у Нишу,
где је завршио основну школу,
родитељи му се селе за Београд,
где он завршава средњу школу
и философију на Филозофском факултету,
од младости је писао песме
(говорио је да је са својих 1000 песама
дошао у Београд)
 
Свој боемски живот почиње у Београду,
истовремено покушавајући
по разним часописима
да објављује своје песме,
али му то није полазило за руком,
јер Миљковић није био одушевљен партијом
и партијским уређењем друштва,
ипак, своју прву песму у Београду
објавио му је Оскар Давичо 1955.
у познатом часопису Дело,
том песмом Бранко Миљковић
улази у књижевне кругове Београда
који ће га касније назвати - Принцем поезије
 
Са поезијом живећи,
са поезијом се борећи,
Бранко Миљковић ће учити
управо у тој борби
са песништвом које је неосвојиво:
- Поезија не одражава стварност,
већ је преображава, говорио је Бранко,
на Миљковића у то време
највећи утицај имају
песници симболисти
и философија Сартра,
али са партијском државом и Удбом
није му никако ишло,
стога одлази у Загреб 1960. године
и постаје уредник Литерарне радакције
Радио Загреба
 
Осећајући и даље притисак
од државних тајних служби,
разилази се од својих старих пријатеља
који су му помагали у Београду
и остаје мање-више усамљен у Загребу,
те се све више предаје боемског животу,
понекад је знао бити и оштре речи,
што ће га доста коштати у животу
 
Наш велики песник Бранко Миљковић,
за многе тајанствен по животу
а и по смрти,
након посла од кога је живео,
често је био виђан
по загребачким кафанама
где су се традиционално скупљали
боеми, песници, уметници...,
од Бранка су остале најпознатије
збирке песама:
- Узалуд је будим (1956)
- Смрћу против смрти (1959)
(заједно са Блажом Шћепановићем)
- Порекло наде (1960)
- Ватра и ништа (1960)
- Крв која светли (1961)
 
Једнога сивога
и кишовитог јутра
на периферији Загреба,
Бранко Миљковић је нађен
обешен о неко дрвце,
веома танко и слабо
да би издржало његово тело,
тако је отишао наш велики
српски песник Бранко Миљковић,
посведичивши свој чувени стих:
- Уби ме прејака реч

---