ПАТРИЈАРШИЈА
 
Патријаршија, добра стара кућа наша,
ми смо преко пута ње
у улици Краља Петра 2
Теологију на ТЕФ-у студирали
и од основа православног богословља,
теологији Свете Тројице усходили,
свако по своме дару и подвигу
 
У интернату ТЕФ-а је нас
око 30 студената становало,
и сви смо били обучени и изгледали
као ликови из романа Достојевског,
скромно, студентски,
у време студија ми смо били
у неком смислу "ван закона",
јер наш Факултет
држава није званично признавала,
па нисмо могли месечне карте
за бус купити,
а о боновима за студентску мензу
смо могли само да сањамо,
то не говорим да бих се жалио,
него само да се зна како је било,
други студенти су све то имали,
што им је и припадало,
а неки су говорили
да су ипак морали бити
"мало на линији"
 
У Патријаршији станује Патријарх,
у наше време то је био Герман,
угледни и достојанствени Првојерарх,
њега су тада многи осуђивали
да сарађује са властима,
као што то и данас чине,
просто преписују старе фразе
као што неки лошији ђак у школи
од бољег преписује,
међутим, од тога доба
доста времена прође
и сада се Патријарх Герман и његово дело
у другом светлу сагледава,
само да подсетимо,
да је Патријарх Герман био онај
који се изборио за дозволу да се догради
црква Светог Саве на Врачару,
сада једна од најлепших у Православљу
 
У Патријаршији смо увек
нешто требали куповати,
што за студије,
што за друге црквене потребе:
тамјан за цркву,
књигу Апостол за певницу,
крстиће за мисију,
пролазили смо њеним ходницима
па понекад и до параклиса
Светог Симеона долазали
у коме се осећао неки божански мир,
а ми бисмо говорили
како ту у близини станују
и наши епископи,
посебно када у мају дођу
на Свети Архијерејски Сабор,
тада би се у Патријаршији
многи различити језици могли чути,
све је то за нас студенте био неки трепет
узвишености и достојанства
 
Споља изгледом већ као стара грађевина,
зграда Патријаршије је сазидана
на месту где је некада био двор
Митрополије београдско-карловачке из 1818. године,
заслугом Патријарха Варнаве,
од 1932-1935. године
изграђена је нова грађевина за потребе
 - Архиепископије београдско-карловачке,
али је мало по мало она прерасла
у Патријаршију СПЦ,
пошто су у њој током Сабора
одседали Архијереји,
видети некога од владика
и од њега благослов узети
 - то је за нас студенте
било нешто велико,
а посебно од Патријарха Германа
када би после Јутрења
излазио из Саборне цркве
 
Ми смо били генерација
која је са одушевљењем дошла на ТЕФ
да студира Теологију,
не дао Бог да ово говорим
да бих се хвалио,
него је заиста тако некако било,
можда и због тога
што је студирати Теологију у то време
значило на неки начин
исповедник вере бити,
од друштва неприхваћен,
од своје генерације "нормалних студената"
занесењак бити:
 - Па како ови сад Теологију студирају
кад нам је наука све објаснила,
ми знамо да Бога нема,
говорили би они
 
То је био подвиг наше генерације,
сусрет Христа са антихристом,
сусрет Христа са безбожним режимом,
сусрет Христа са идолом науке
и људима који се делима руку својих клањају,
истовремено, ми ни помисао против њих
нисмо имали,
него смо се искрено покушавали за све молити,
јер су нас томе наши оци
и професори на ТЕФ-у учили,
да смо позвани праштати другима,
јер Бог опрашта нама
 
Овде бисмо стали,
улица Краља Петра 2,
поплочана турском каменом калдрмом,
због које су се у њој
понекад снимали и филмови,
то је за мене био најлепши део Београда:
Теолошки факултет, Патријаршија, Саборна црква,
Калемегдан и Српска академија наука и уметности,
то је био круг у коме смо се
ми студенти Теологије кретали,
у том кругу смо о Богу учили
и Бога у својим срцима тражили

 
Митрополит Фотије

---

---