Митрополит Фотије - О БОРБИ СА ПОМИСЛИМА
О БОРБИ СА ПОМИСЛИМА
20. век би се са правом могао назвати веком борбе са помислима, али можемо рећи да људи данас мало знају о тој борби њеном значају за духовни живот сваког човека. Аскетски Оци су у својим списима говорећи о овој теми помињали две врсте помисли: помисли по Богу (од Бога) и богопротивне помисли. Неки су помињали и трећу врсту, коју сврставају у обичне људске помисли.
Оци су се највише бавили са прве две поменуте врсте, можда из разлога што су они свет оставили доласком у манастир, па их је њихов аскетски начин живота упућивао на бављење разликовања помисли (духова). То се у аскетској литератури назива диакрисис (расуђивање). Расуђивање подразумева разликовање да ли је нека помисао по Богу или противна Богу. Често се помиње пример из Старечника, где су једног монаха подвижника који је дуго времена проводио у својој келији питали, шта он тамо ради, а он им је одговорио: Водим борбу са помислима. Из овога се види да је разликовање помисли велики подвиг у духовном животу монаха, али и хришћана.
Сам Господ нам је указао да ће 20. век бити век мислене борбе. То су Оци закључили из познатог догађаја јављања Господа Христа старцу Силуану 1906. године у келији црквице Светог Илије на Светој Гори. Тада му је Господ рекао: Држи ум свој у аду и не очајавај. Држати свој ум у аду савремени Оци су разумевали као мислену борбу са богопротивним помислима, то јест палим духовима. Многи Оци су често говорили да је борба са богопротивним помислима - борба са демонима. Разликујући природу сваке помисли, да ли је она помисао која наводи на блуд, гордост или завист, Оци су знали са којим демоном се боре. Мислена борба је темељ аскетског живота. Уколико је неко мислено поробљен нечистим богопротивним помислима, његово стање су Оци називали ропством. По њима, такав човек се још увек налази мислено у Египту. Из тог духовног стања може га избавити само Мојсије, тј. његов опитни духовни старац, који га призива на покајање и исповест и благодаћу Божијом ослобађа мислене поробљености. Тај први степен духовне борбе Оци су називали ходом кроз пустињу подвижничког живота. Онај који буде истрајан у том подвигу, а првенствено у послушању старцу - он достиже други степен, који су Оци називали очишћењем. На том нивоу подвижник вере улази у Земљу Обећану, земљу благодати, мислене слободе и чистоте ума. Такво благодатно стање је предуслов бављења истинским духовним животом, као и самим богословљем. Овде бисмо додали и следеће, да су савршени Оци живећи у Земљи Обећаној, Земљи благодати, напредујући из вере у веру, из врлине у врлину достизали и трећи, највиши степен духовног живота који су називали - просветљење или обожење личности. То су достизали само посебни изабраници Божији, тј, светитељи.
Велики старци нашег времена, као што је био старац Тадеј, од ране младости је отишао у манастир и био послушник код великог старца Амвросија Оптинског Новог. Он га је на почетку монашког подвига упутио на мислену борбу и умносрдачну молитву. Тако је старац Тадеј узрастајући у духовном животу задобио и умносрдачну молитву. Она је најбољи знак да неко духовно обитава у "Земљи Обећаној" или у "светом граду Јерусалиму", јер се умносрдачном молитвом непрекидно обраћа Богу - постајући једно са Њим. Да би данашњим хришћанима указао на значај мислене борбе и разликовање помисли, старац Тадеј је једноставним речима говорио: Каве су ти мисли, такав ти је и живот, указујући на велики значај мислене борбе у нашем духовном животу. Старац је говорио да мисли нису нешто безначајно и да се морамо трудити да их разликујемо, и зависно које помисли прихватамо оне нас приводе Богу или непријатељу нашег спасења - самом нечастивом.
Сви смо свесни да се наше време убрзало. Оци су то наговештавали када су говорили о последњим временима. Зашто је то битни? Битно је, јер је дошло време да свој духовни живот схватамо озбиљно, тј. да покајање и промену живота не одлажемо за сутра. Управо нас свето Јеванђеље позива да се боримо са злом овога дана, првенствено са злом и грехом у себи, а потом и са злом у ширем смислу. Будући да улазимо у период када времена више неће бити, чега људи у старија времена нису били свесни, на пример у време Потопа и праведног Ноја. Међутим, ми сада немамо изговор за то. Зато нас Господ у Јеванђељу опомиње речима: Стражите и бдијте, јер не знате ни дана ни часа када ће Син Човечији доћи. Они који у ово последње време буду духовно будни и стражили над својим умом и помислима, они ће спремно дочекати Господа и Његов Други долазак. Други неће, јер ће се понашати слично људима из времена Ноја, који су живели свој свакодневни живот, не хајући за знаке времена и Откровења. На тај начин они су се уподобили и немудрим девојкама које се не припремише за сусрет са Небеским Жеником и због тога остадоше испред врата Вечнога Живота и Царства Небескога.
Митрополит Фотије
Оци су се највише бавили са прве две поменуте врсте, можда из разлога што су они свет оставили доласком у манастир, па их је њихов аскетски начин живота упућивао на бављење разликовања помисли (духова). То се у аскетској литератури назива диакрисис (расуђивање). Расуђивање подразумева разликовање да ли је нека помисао по Богу или противна Богу. Често се помиње пример из Старечника, где су једног монаха подвижника који је дуго времена проводио у својој келији питали, шта он тамо ради, а он им је одговорио: Водим борбу са помислима. Из овога се види да је разликовање помисли велики подвиг у духовном животу монаха, али и хришћана.
Сам Господ нам је указао да ће 20. век бити век мислене борбе. То су Оци закључили из познатог догађаја јављања Господа Христа старцу Силуану 1906. године у келији црквице Светог Илије на Светој Гори. Тада му је Господ рекао: Држи ум свој у аду и не очајавај. Држати свој ум у аду савремени Оци су разумевали као мислену борбу са богопротивним помислима, то јест палим духовима. Многи Оци су често говорили да је борба са богопротивним помислима - борба са демонима. Разликујући природу сваке помисли, да ли је она помисао која наводи на блуд, гордост или завист, Оци су знали са којим демоном се боре. Мислена борба је темељ аскетског живота. Уколико је неко мислено поробљен нечистим богопротивним помислима, његово стање су Оци називали ропством. По њима, такав човек се још увек налази мислено у Египту. Из тог духовног стања може га избавити само Мојсије, тј. његов опитни духовни старац, који га призива на покајање и исповест и благодаћу Божијом ослобађа мислене поробљености. Тај први степен духовне борбе Оци су називали ходом кроз пустињу подвижничког живота. Онај који буде истрајан у том подвигу, а првенствено у послушању старцу - он достиже други степен, који су Оци називали очишћењем. На том нивоу подвижник вере улази у Земљу Обећану, земљу благодати, мислене слободе и чистоте ума. Такво благодатно стање је предуслов бављења истинским духовним животом, као и самим богословљем. Овде бисмо додали и следеће, да су савршени Оци живећи у Земљи Обећаној, Земљи благодати, напредујући из вере у веру, из врлине у врлину достизали и трећи, највиши степен духовног живота који су називали - просветљење или обожење личности. То су достизали само посебни изабраници Божији, тј, светитељи.
Велики старци нашег времена, као што је био старац Тадеј, од ране младости је отишао у манастир и био послушник код великог старца Амвросија Оптинског Новог. Он га је на почетку монашког подвига упутио на мислену борбу и умносрдачну молитву. Тако је старац Тадеј узрастајући у духовном животу задобио и умносрдачну молитву. Она је најбољи знак да неко духовно обитава у "Земљи Обећаној" или у "светом граду Јерусалиму", јер се умносрдачном молитвом непрекидно обраћа Богу - постајући једно са Њим. Да би данашњим хришћанима указао на значај мислене борбе и разликовање помисли, старац Тадеј је једноставним речима говорио: Каве су ти мисли, такав ти је и живот, указујући на велики значај мислене борбе у нашем духовном животу. Старац је говорио да мисли нису нешто безначајно и да се морамо трудити да их разликујемо, и зависно које помисли прихватамо оне нас приводе Богу или непријатељу нашег спасења - самом нечастивом.
Сви смо свесни да се наше време убрзало. Оци су то наговештавали када су говорили о последњим временима. Зашто је то битни? Битно је, јер је дошло време да свој духовни живот схватамо озбиљно, тј. да покајање и промену живота не одлажемо за сутра. Управо нас свето Јеванђеље позива да се боримо са злом овога дана, првенствено са злом и грехом у себи, а потом и са злом у ширем смислу. Будући да улазимо у период када времена више неће бити, чега људи у старија времена нису били свесни, на пример у време Потопа и праведног Ноја. Међутим, ми сада немамо изговор за то. Зато нас Господ у Јеванђељу опомиње речима: Стражите и бдијте, јер не знате ни дана ни часа када ће Син Човечији доћи. Они који у ово последње време буду духовно будни и стражили над својим умом и помислима, они ће спремно дочекати Господа и Његов Други долазак. Други неће, јер ће се понашати слично људима из времена Ноја, који су живели свој свакодневни живот, не хајући за знаке времена и Откровења. На тај начин они су се уподобили и немудрим девојкама које се не припремише за сусрет са Небеским Жеником и због тога остадоше испред врата Вечнога Живота и Царства Небескога.
Митрополит Фотије
