Митрополит Фотије - ЋОРАВЕ КУТИЈЕ
После Другог светског рата, нове југословенске комунистичке власти организовале су наводно прве демократске изборе, и то крајем 1945. године.
Народ је ове изборе назвао ,,Ћорави избори", или избори са ћоравим кутијама. Ови избори нису имали смисао да провере демократски потенцијал тадашњега друштва то јест, да спроведу легитимне и правно основане изборе. Већ супротно, нове власти су преко ћоравих кутија желеле да виде и забележе ко је противник владајућег Титовог режима, а ко не.
Ти, назови демократски, односно партизански избори са ћоравим кутијама, одржани су у западној Крајини у бањалучком крају са истим циљем и истом намером.
Шта је била ћорава кутија? То је био обичан сто прекривен дугачким прекривачем до земље, за којим су седели пописивачи избора, представници обе партије. Тај сто је назван ћорава кутија јер је иза његовог столњака био направљен систем спојених цеви (као код данашњих судопера), тако да су тим системом све убачене куглице ишле ка једном месту, ка кутији нове власти. Толико о тим првим послератним изборима нове комунистичке власти. То нису били демократски избори ни у ком смислу, већ жеља и потреба да се види ко је противник власти. Ко год да је убацио куглицу у противнички табор он је од те комисије за столом био записиван и проглашаван противником система. Мој отац Стојан, тада дечак од 12 година, био је присутан на једном таквом бирачком месту у Бања Луци. Данашњим језиком речено, био је делегиран од стране опозиције пошто је тада ишао у четврти разред основне школе и био је писмен.
Како су текли сами избори? Текли су на следећи начин, кад би се појавио неки чича са Змијања и Мањаче, улазио би на то бирачко место и питао би мог оца Стојана, који је тада био дечкић: - Мали, ђе је наша кутија за краља? Он би одговорио ево овде. Овај би човек тада убацивао своју гумену куглицу за опозицију. Комисија власти би записивала његово име и презиме који је својим гласањем показао да је противник власти. Сви ти људи који су својим гласањем показали да су противници лажне демократске власти, били су уписивани на такозване црне спискове. Па ће њихово страдање и прогон уследити после тих тзв. демократско-партизанских избора. Тако је било и када би неки други човек дошао да гласа, и када би питао мога оца где је наша кутија, мој отац би показивао кутију за краља и овај би гласао. То ће изборна комисија власти приметити и рећи међу собом, па овај мали им све говори, и тако је и име и презиме мога оца било забележили на црну листу. Тако је било читавог дана док су трајали такозвани ћорави избори. О резултатима избора не треба ни да говоримо. Системом ћоравих кутија нове власти су обезбедиле себи подршку од 99.9% бирачког тела, а опозицији би оставили 0.1%, само да би се видело да је опозиција постојала и да су њени представници изашли на изборе дајући тако легитимитет новој партизанској власти. О овим ћоравим изборима или ћоравим кутијама писали су многи књижевници, историчари и песници. Свакоме ко иоле мисли својом главом морало је бити јасно о каквој се новој власти ради. Та је власт која је добила наводни легитимитет на лажним/ћоравим изборима и тако ће чинити кроз читаво време своје власти у свом каснијем деловању.
Шта би са људима са црне листе који наводно беху противници система? Један по један су били позивани да са околних бањалучких брда сиђу у град, како би наводно платили порез или неки дуг држави. Међутим, то је био само мамац. Ти људи су завршавали најчешће у такозваној ,,Црној кући", где су ни криви ни дужни пребијани и до смрти. Тако да су многи од тих честитих људи - горштака, завршавали ту у црној кући. Тако су и мога деда Милана једном приликом позвали и толико су га у црној кући испребијали, да је после тог догађаја живео само још шест месеци и упокојио се у својој 57-ој години. Иако се знало да мој деда Милан није учествовао ни у каквом рату, нити политичком деловању, јер је имао проблем са шаком леве руке.
Круна свега биће позив упућен моме оцу Стојану, детету од 12 година да и он дође у црну кућу. Он није био испребијан, него је добио три месеца затвора, иако је био дете. Мој отац ће у затвору за малолетне провести два и по месеца. Често је био шиканиран и малтретиран и то на разне начине. Најтеже мучење је претрпео када би био затворен у ћелију самицу, која није била никаква просторија, него је више личила на димњак. У ову самицу кад неко уђе није могао да се мрдне ни лево ни десно, а потом би са плафона пуштали водени систем кап по кап на главу затвореника. Таквим начином и том техником мучења су мучени највећи злочинци по затворима у свету. Мој отац је то као дете све претрпео, само зато што је говорио на бирачком месту где је опозициона кутија, кутија за краља и отаџбину.
Ових неколико догађаја које смо покушали описати јасно показују какву је наш народ добио власт после Другог светског рата: агресивну, недемократску, безбожничко-комунистичку и анти-српску. То ће бити очигледно током читаве владавине Јосипа Броза и његових партизана комуниста. Она ће бити крунисана ратом деведесетих година у бившој Југославији. Рекло би се како је нова комунистичка власт почела, тако је и завршила. Дошли су на власт ратом и отишли са власти ратом деведесетих година. Оставили су иза себе пустош, ратом уништену земљу, подељену са великим дуговима према међународној заједници који се и дан данас отплаћују.
Ово је била наша лепта, наш допринос овој теми, да би бар наше генерације знале каква је власт, скоро до јуче била у нашој бившој држави. Не поновило се, не повратило се, што би рекао наш народ.
Народ је ове изборе назвао ,,Ћорави избори", или избори са ћоравим кутијама. Ови избори нису имали смисао да провере демократски потенцијал тадашњега друштва то јест, да спроведу легитимне и правно основане изборе. Већ супротно, нове власти су преко ћоравих кутија желеле да виде и забележе ко је противник владајућег Титовог режима, а ко не.
Ти, назови демократски, односно партизански избори са ћоравим кутијама, одржани су у западној Крајини у бањалучком крају са истим циљем и истом намером.
Шта је била ћорава кутија? То је био обичан сто прекривен дугачким прекривачем до земље, за којим су седели пописивачи избора, представници обе партије. Тај сто је назван ћорава кутија јер је иза његовог столњака био направљен систем спојених цеви (као код данашњих судопера), тако да су тим системом све убачене куглице ишле ка једном месту, ка кутији нове власти. Толико о тим првим послератним изборима нове комунистичке власти. То нису били демократски избори ни у ком смислу, већ жеља и потреба да се види ко је противник власти. Ко год да је убацио куглицу у противнички табор он је од те комисије за столом био записиван и проглашаван противником система. Мој отац Стојан, тада дечак од 12 година, био је присутан на једном таквом бирачком месту у Бања Луци. Данашњим језиком речено, био је делегиран од стране опозиције пошто је тада ишао у четврти разред основне школе и био је писмен.
Како су текли сами избори? Текли су на следећи начин, кад би се појавио неки чича са Змијања и Мањаче, улазио би на то бирачко место и питао би мог оца Стојана, који је тада био дечкић: - Мали, ђе је наша кутија за краља? Он би одговорио ево овде. Овај би човек тада убацивао своју гумену куглицу за опозицију. Комисија власти би записивала његово име и презиме који је својим гласањем показао да је противник власти. Сви ти људи који су својим гласањем показали да су противници лажне демократске власти, били су уписивани на такозване црне спискове. Па ће њихово страдање и прогон уследити после тих тзв. демократско-партизанских избора. Тако је било и када би неки други човек дошао да гласа, и када би питао мога оца где је наша кутија, мој отац би показивао кутију за краља и овај би гласао. То ће изборна комисија власти приметити и рећи међу собом, па овај мали им све говори, и тако је и име и презиме мога оца било забележили на црну листу. Тако је било читавог дана док су трајали такозвани ћорави избори. О резултатима избора не треба ни да говоримо. Системом ћоравих кутија нове власти су обезбедиле себи подршку од 99.9% бирачког тела, а опозицији би оставили 0.1%, само да би се видело да је опозиција постојала и да су њени представници изашли на изборе дајући тако легитимитет новој партизанској власти. О овим ћоравим изборима или ћоравим кутијама писали су многи књижевници, историчари и песници. Свакоме ко иоле мисли својом главом морало је бити јасно о каквој се новој власти ради. Та је власт која је добила наводни легитимитет на лажним/ћоравим изборима и тако ће чинити кроз читаво време своје власти у свом каснијем деловању.
Шта би са људима са црне листе који наводно беху противници система? Један по један су били позивани да са околних бањалучких брда сиђу у град, како би наводно платили порез или неки дуг држави. Међутим, то је био само мамац. Ти људи су завршавали најчешће у такозваној ,,Црној кући", где су ни криви ни дужни пребијани и до смрти. Тако да су многи од тих честитих људи - горштака, завршавали ту у црној кући. Тако су и мога деда Милана једном приликом позвали и толико су га у црној кући испребијали, да је после тог догађаја живео само још шест месеци и упокојио се у својој 57-ој години. Иако се знало да мој деда Милан није учествовао ни у каквом рату, нити политичком деловању, јер је имао проблем са шаком леве руке.
Круна свега биће позив упућен моме оцу Стојану, детету од 12 година да и он дође у црну кућу. Он није био испребијан, него је добио три месеца затвора, иако је био дете. Мој отац ће у затвору за малолетне провести два и по месеца. Често је био шиканиран и малтретиран и то на разне начине. Најтеже мучење је претрпео када би био затворен у ћелију самицу, која није била никаква просторија, него је више личила на димњак. У ову самицу кад неко уђе није могао да се мрдне ни лево ни десно, а потом би са плафона пуштали водени систем кап по кап на главу затвореника. Таквим начином и том техником мучења су мучени највећи злочинци по затворима у свету. Мој отац је то као дете све претрпео, само зато што је говорио на бирачком месту где је опозициона кутија, кутија за краља и отаџбину.
Ових неколико догађаја које смо покушали описати јасно показују какву је наш народ добио власт после Другог светског рата: агресивну, недемократску, безбожничко-комунистичку и анти-српску. То ће бити очигледно током читаве владавине Јосипа Броза и његових партизана комуниста. Она ће бити крунисана ратом деведесетих година у бившој Југославији. Рекло би се како је нова комунистичка власт почела, тако је и завршила. Дошли су на власт ратом и отишли са власти ратом деведесетих година. Оставили су иза себе пустош, ратом уништену земљу, подељену са великим дуговима према међународној заједници који се и дан данас отплаћују.
Ово је била наша лепта, наш допринос овој теми, да би бар наше генерације знале каква је власт, скоро до јуче била у нашој бившој држави. Не поновило се, не повратило се, што би рекао наш народ.
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ИЗЈАВЕ САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ КОМУНИЗАМ
