Митрополит Фотије - ЉУБАН И ЛИСАН
Док сам као дете живео на Змијању, познатом јуначком и слободарском крају, већ тад сам почео да разазнајем, уосталом тако сам и учен, шта је добро, а шта зло. Увек сам се приклањао добру и увек сам био против зла. То је једна јуначка етика, етика врлинског збивања која је на Змијању, на Мањачи негована. Посебно је тако било када је тамо живело више људи. Тај простор су вековима насељавали Срби. На Мањачи смо се одржали и за време пет стотина година Отоманске империје. Али кад на власт дођоше ови нови усрећитељи човечанства, Титови комунисти, од тад све низ воду крену и код нас на Змијању. Јер, нове народне власти су одмах после рата 1946. године почеле организовану пљачку народа, а све за потребе нове државе. Тако је у то време човек који оре са два вола могао да остане без једног, јер је одузети во био прилог новој народној власти. Сиромах је могао остати без последње вреће брашна у кући, а о сушеном месу и ракији да и не говоримо. Ти производи су масовно одузимани од свих редом. Али би, прође и не повратило се.
На Змијању су деца од раног, раног доба учила да раде. Чим мало поодрасту, деца су чувала јагањце, овце или неко друго благо (јединствен назив који се односио на све животиње које је једно домаћинство поседовало). Такво сам послушање од родитеља и ја добио - да чувам јагањце недалеко од наше родне куће. Једном приликом, изашавши на своје место послушања имао сам шта видети - побише се два овна и само се туп удар њихових рогова чуо, и чинило ми се да је целим Змијањем одјекивао. Међутим, одмах приметих, да то није праведна борба, јер је један ован, Лисан, који је изгледао као мали биво, био у предности пошто се налазио на висини, док је други ован Љубан, био подређен јер је стајао у низини тог пропланка. Био је очигледан исход борбе и чему би водила. Због тога сам ја, као мало дете од четири и по године, узео грабљице да их раздвојим, а како бих спасао Љубана, који је био љубимац све деце из нашег села. Почео сам да плачем и призивам старије за помоћ. Чувши то моје запомагање, мој стриц Ђоиљ изађе из куће, узе грабљице из мојих руку и раздвоји овнове. Тада ми је рекао: - Дијете, не бој се, ту смо ми старији да помогнемо. Мој стриц Ђоиљ је својом појавом уливао поверење и храброст. Био је висок и имао је велике бркове. Носио је на себи ношњу народну, како се у то време одевало у нашем крају. Уосталом, таква је била већина народа са Мањаче и Змијања.
Свети Оци су говорили да ако се дете не научи правдољубивости од детињства - неће правдољубиво никада постати. Такав човек ће се увек приклањати доминантној, већинској страни. То је мотив писања ове кратке повести, у којој сам описао борбу између два овна, која су за мене била символ сваке неравноправности и неправде. Од ране младости сам осећао и мислио да правду треба подржавати и за њу се борити.
На Змијању су деца од раног, раног доба учила да раде. Чим мало поодрасту, деца су чувала јагањце, овце или неко друго благо (јединствен назив који се односио на све животиње које је једно домаћинство поседовало). Такво сам послушање од родитеља и ја добио - да чувам јагањце недалеко од наше родне куће. Једном приликом, изашавши на своје место послушања имао сам шта видети - побише се два овна и само се туп удар њихових рогова чуо, и чинило ми се да је целим Змијањем одјекивао. Међутим, одмах приметих, да то није праведна борба, јер је један ован, Лисан, који је изгледао као мали биво, био у предности пошто се налазио на висини, док је други ован Љубан, био подређен јер је стајао у низини тог пропланка. Био је очигледан исход борбе и чему би водила. Због тога сам ја, као мало дете од четири и по године, узео грабљице да их раздвојим, а како бих спасао Љубана, који је био љубимац све деце из нашег села. Почео сам да плачем и призивам старије за помоћ. Чувши то моје запомагање, мој стриц Ђоиљ изађе из куће, узе грабљице из мојих руку и раздвоји овнове. Тада ми је рекао: - Дијете, не бој се, ту смо ми старији да помогнемо. Мој стриц Ђоиљ је својом појавом уливао поверење и храброст. Био је висок и имао је велике бркове. Носио је на себи ношњу народну, како се у то време одевало у нашем крају. Уосталом, таква је била већина народа са Мањаче и Змијања.
Свети Оци су говорили да ако се дете не научи правдољубивости од детињства - неће правдољубиво никада постати. Такав човек ће се увек приклањати доминантној, већинској страни. То је мотив писања ове кратке повести, у којој сам описао борбу између два овна, која су за мене била символ сваке неравноправности и неправде. Од ране младости сам осећао и мислио да правду треба подржавати и за њу се борити.
