Митрополит Фотије - ПОСЕТА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ЕРЛАНГЕНУ И ПИТАЊЕ ТАМОШЊЕГ ЕКУМЕНИЗМА (ОДГОВОР НА КОМЕНТАР)
На сајту Епархије зворничко-тузланске јуче, 24. јануара, објављен је текст Његовог Високопреосвештенства митрополита Фотија под насловом „Пад Берлинског зида“, у коме се Високопреосвећени осврће на своје искуство боравка у Немачкој крајем осамдесетих година прошлог века. Исти текст објављен је и на званичној Фејсбук страници Епархије, где је изазвао значајну пажњу читалаца. Међу бројним реакцијама издвојио се и коментар госпође Бранке Тубин–Мудринић, на који је митрополит Фотије одлучио да лично одговори, препознавши у њеном обраћању дубоко разумевање суштине изнесене у тексту. Коментар и Одговор преносимо у наставку.
Бранка Тубин-Мудринић (коментар)
Хвала Вам, Владико Фотије, што сте поделили ову дирљиву и дубоку рефлексију — прелеп, лични и интроспективан текст који спаја Ваше успомене са ширим историјским и духовним увидима. Ваш опис доласка у Берлин одмах након пада Зида (иако у тексту то није експлицитно насловљено, али се осећа тај историјски тренутак кроз цео контекст уједињења Немачке) тако живописно хвата лиминални моменат: еуфорију јединства усред сенки поделе, све кроз поглед младог теолога који прелази културне, језичке и идеолошке границе.Посебно ме је дирнуло како повлачите паралеле између физичких баријера Хладног рата и дубљих „зидова“ у људским срцима — то снажно одјекује православним учењем о теози и исцељењу подела кроз Христа. То је моћан подсетник да пад Зида није био само политичка победа, већ и прилика за духовно обновљење, слично пасхалној тајни на коју алудирате. Сусрети са траговима нацистичког доба (као посета Берген-Белзену) додају ону тужну, опомињујућу дубину — крхкост слободе и вечити позив на будност против сваке идеологије која дехуманизује човека.Ја сам у то време (1989–1990) живела у Минхену и памтим ту атмосферу: еуфорију, али и дубоко разочарање јер сам тада (као и сада) веровала да је Горбачов „продао“ Источну Немачку и источну Европу Западу. Можда није место мешати политику са богословљем, али Ваш текст ме је подсетио колико се ти историјски догађаји преплетају са духовним трагањем и колико су „зидови“ у срцима често чвршћи од бетонских.Да ли сте можда наставили да пишете о тим годинама у Немачкој или о сусрету са екуменизмом и чудотворном иконом у Ерлангену у неком ширем делу? Ово је заиста инспиративно штиво — хвала Вам још једном на овом сведочењу. Богу нашем у Тројици слављеноме слава у векове векова! Амин.
Митрополит Фотије
ПОСЕТА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ЕРЛАНГЕНУ И ПИТАЊЕ ТАМОШЊЕГ ЕКУМЕНИЗМА
Уважена госпођо Бранка, Ваше обраћање ми се искрено допало, јер сте разумели суштину ствари из мога кратког текста о мом боравку у Немачкој 88-89. године.
Ја сам тада био од стране Светог Синода Српске Цркве, званично послан у Ерланген, где сам се бавио теологијом и пастирским посланицама у Новом Завету са посебним нагласцима на посланице Титу и Тимотеју.
Сада се заиста чудим да сам та предавања могао да слушам на немачком језику чиме хоћу рећи да сам га, нажалост, прилично заборавио и као да ми је некако отишао у мали мозак. Из Вашега обраћања које заслужује сваку пажњу, питали сте ме како сам разумео, две ствари, о екуменизму у Ерлангену и о доласку Руске чудотворне иконе у заграничну Руску Цркву у Ерланген.
Што се тиче првог питања, несретног екуменизма, о томе сам писао у разним приликама, и у прози и у поезији, али се плашим да је од тога за сада мала вајда. Једноставно, склоност екуменизму је особина појединих људи, јер они ту виде да су безбедни у маси, уљуљкани и ушушкани.
Што је то све по мери човека, ко те пита.
У Православљу нас Господ позива да узмемо Крст свој и за Њим ходимо и распнемо старог човека у себи и обучемо се у Христа, што значи да је у Православљу мера не човек, већ Богочовек. Достићи меру раста висине Христове је наш призив који су достигли многи Свети Оци у историји и постадоше христолики и боголики људи, не екуменисти, већ богови по благодати.
Ми смо у Ерлангену имали православну капелу у коју сам ја непрестано ишао, што је по мени логичан избор, у ту капелу су долазили неколико Грка и других православних хришћана и то је за нас била наша мала парохија. Данас се нажалост врло лако релативизују канони и учења Светих Отаца што је довело и до екуменизма. Несретни екуменисти покушавају рећи да је љубав (хуманизам) већа од истине и правде Божије, па ми морамо рећи варате се, не није, Господ и свети апостоли су једном предали веру светима (Цркви) и ми православни хришћани је чувамо до дана данашњега у својим грудима и својим срцима, али екуменисти то не виде и неће да чују, јер су изабрали меру човека и њему се саображавају.
Што се тиче другог питања, хвала Вам што сте ме подсетили на долазак Руске Православне иконе коју су пратили представници Руске заграничне Цркве. Ту икону сам имао благослов да целивам у заграничној Руској Цркви у Ерлангену, а касније у нашем студентском дому ,,Мартин Лутер Бунд" при чему је та икона, стицајем околности, у мојој келији на столу била, што сам осећао као велики дар Божији и наше заштитнице Пресвете Богородице. То је био потресан и дирљив догађај и сад кад ме подсетисте у Вашем тексту на то, то све оживе преда мном, па се и сада чудим, чиме ја то заслужих, да тако велика светиња, чудотворна икона Пресвете Богородице буде више од два ипо сата у келији, мене недостојног. А познато је да се празник прослављања светих икона у нашој Цркви назива Победа Православља.
С великим поштовањем,
митрополит зворничко-тузлански Фотије
Хвала Вам, Владико Фотије, што сте поделили ову дирљиву и дубоку рефлексију — прелеп, лични и интроспективан текст који спаја Ваше успомене са ширим историјским и духовним увидима. Ваш опис доласка у Берлин одмах након пада Зида (иако у тексту то није експлицитно насловљено, али се осећа тај историјски тренутак кроз цео контекст уједињења Немачке) тако живописно хвата лиминални моменат: еуфорију јединства усред сенки поделе, све кроз поглед младог теолога који прелази културне, језичке и идеолошке границе.Посебно ме је дирнуло како повлачите паралеле између физичких баријера Хладног рата и дубљих „зидова“ у људским срцима — то снажно одјекује православним учењем о теози и исцељењу подела кроз Христа. То је моћан подсетник да пад Зида није био само политичка победа, већ и прилика за духовно обновљење, слично пасхалној тајни на коју алудирате. Сусрети са траговима нацистичког доба (као посета Берген-Белзену) додају ону тужну, опомињујућу дубину — крхкост слободе и вечити позив на будност против сваке идеологије која дехуманизује човека.Ја сам у то време (1989–1990) живела у Минхену и памтим ту атмосферу: еуфорију, али и дубоко разочарање јер сам тада (као и сада) веровала да је Горбачов „продао“ Источну Немачку и источну Европу Западу. Можда није место мешати политику са богословљем, али Ваш текст ме је подсетио колико се ти историјски догађаји преплетају са духовним трагањем и колико су „зидови“ у срцима често чвршћи од бетонских.Да ли сте можда наставили да пишете о тим годинама у Немачкој или о сусрету са екуменизмом и чудотворном иконом у Ерлангену у неком ширем делу? Ово је заиста инспиративно штиво — хвала Вам још једном на овом сведочењу. Богу нашем у Тројици слављеноме слава у векове векова! Амин.
Митрополит Фотије
ПОСЕТА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ЕРЛАНГЕНУ И ПИТАЊЕ ТАМОШЊЕГ ЕКУМЕНИЗМА
Уважена госпођо Бранка, Ваше обраћање ми се искрено допало, јер сте разумели суштину ствари из мога кратког текста о мом боравку у Немачкој 88-89. године.
Ја сам тада био од стране Светог Синода Српске Цркве, званично послан у Ерланген, где сам се бавио теологијом и пастирским посланицама у Новом Завету са посебним нагласцима на посланице Титу и Тимотеју.
Сада се заиста чудим да сам та предавања могао да слушам на немачком језику чиме хоћу рећи да сам га, нажалост, прилично заборавио и као да ми је некако отишао у мали мозак. Из Вашега обраћања које заслужује сваку пажњу, питали сте ме како сам разумео, две ствари, о екуменизму у Ерлангену и о доласку Руске чудотворне иконе у заграничну Руску Цркву у Ерланген.
Што се тиче првог питања, несретног екуменизма, о томе сам писао у разним приликама, и у прози и у поезији, али се плашим да је од тога за сада мала вајда. Једноставно, склоност екуменизму је особина појединих људи, јер они ту виде да су безбедни у маси, уљуљкани и ушушкани.
Што је то све по мери човека, ко те пита.
У Православљу нас Господ позива да узмемо Крст свој и за Њим ходимо и распнемо старог човека у себи и обучемо се у Христа, што значи да је у Православљу мера не човек, већ Богочовек. Достићи меру раста висине Христове је наш призив који су достигли многи Свети Оци у историји и постадоше христолики и боголики људи, не екуменисти, већ богови по благодати.
Ми смо у Ерлангену имали православну капелу у коју сам ја непрестано ишао, што је по мени логичан избор, у ту капелу су долазили неколико Грка и других православних хришћана и то је за нас била наша мала парохија. Данас се нажалост врло лако релативизују канони и учења Светих Отаца што је довело и до екуменизма. Несретни екуменисти покушавају рећи да је љубав (хуманизам) већа од истине и правде Божије, па ми морамо рећи варате се, не није, Господ и свети апостоли су једном предали веру светима (Цркви) и ми православни хришћани је чувамо до дана данашњега у својим грудима и својим срцима, али екуменисти то не виде и неће да чују, јер су изабрали меру човека и њему се саображавају.
Што се тиче другог питања, хвала Вам што сте ме подсетили на долазак Руске Православне иконе коју су пратили представници Руске заграничне Цркве. Ту икону сам имао благослов да целивам у заграничној Руској Цркви у Ерлангену, а касније у нашем студентском дому ,,Мартин Лутер Бунд" при чему је та икона, стицајем околности, у мојој келији на столу била, што сам осећао као велики дар Божији и наше заштитнице Пресвете Богородице. То је био потресан и дирљив догађај и сад кад ме подсетисте у Вашем тексту на то, то све оживе преда мном, па се и сада чудим, чиме ја то заслужих, да тако велика светиња, чудотворна икона Пресвете Богородице буде више од два ипо сата у келији, мене недостојног. А познато је да се празник прослављања светих икона у нашој Цркви назива Победа Православља.
С великим поштовањем,
митрополит зворничко-тузлански Фотије
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ИЗЈАВЕ САОПШТЕЊЕ САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ НЕМАЧКА ИСПОВИЈЕСТ
