Митрополит Фотије
 
БОЉЕ СПРЕЧИТИ НЕГО ЛЕЧИТИ
 
Реаговање Митрополита Фотија поводом најава о формирању Црногорске православне цркве
 
Дозволите нам да ово кратко обраћање почнемо подсећањем на мисао блажене успомене Митрополита Амфилохија (Радовића) коју је изрекао у приступној беседи приликом ступања на катедру Епископа банатских у Вршцу 1985. године: „Сваки Епископ је одговоран за своју Епископију и суодговоран за целу своју Цркву.“ Следујући ову мисао не можемо остати имуни на реч уваженог господина Мустафе Церића, бившег поглавара Исламске заједнице Босне и Херцеговине, који на сва звона најављује оснивање Босанске православне цркве, па му то, колико видимо, не би довољно, него поче апеловати за стварање непостојеће Црногорске православне цркве. Господин Церић сигурно зна да на том простору од давнина делује Српска Православна Црква. Не знамо који је разлог бављења господина Церића оснивањем непостојеће Црногорске православне цркве. Разлог утихнућа његовог бављења оснивањем непостојеће Босанске православне цркве вероватно је ограђивање Исламске заједнице Босне и Херцеговине и Међурелигијског вијећа од његових изјава о тој теми. Али, ко и како да се огради од његових изјава о формирању непостојеће Црногорске православне цркве? То је сада питање. Ми смо у своја два претходна јавна обраћања Господину Церићу рекли да смо као Православни Хришћани људи дијалога, што значи да сваки неспоразум, проблем или неразумевање треба превазилазити дијалогом. Сократ, један од највећих античких философа, своју философију Добра је формирао водећи дијалоге са другим људима, а са циљем да дођу до познања истине. Истина је за Сократа била Добро. Због тога не чуди да је Сократ у уџбеницима философије назван оцем етике – учења о Добру. Тај циљ треба да имају сви дијалози међу људима уопште, али ми који живимо у ово модерно доба сведоци смо да данашњи дијалози не личе на дијалоге из античке философије, а да не говоримо да не личе на хришћанске дијалоге јеванђелске љубави и учења, које нам је даровао Господ Исус Христос, Логос Божији, Син Божији, Спаситељ и Сведржитељ. Данашњи дијалози би се могли назвати диктатима, јер су прожети силом и моћи овога света, тако да у тим разговорима се не помиње добро на начин како га је Сократ разумео, нити у духу Јеванђеља Христовог. У данашњим дијалозима влада сила и доминација јачег над слабијим. Али, одосмо далеко...
 
Уместо закључка
 
Као Епископ сам дуго година службовао у Далмацији, тако да знам какве су реакције у српском народу биле на сам помен непостојеће Хрватске православне цркве. Наши верници њу доживљавају као оживљавање по злу чувене Независне Државе Хрватске. Нико их у томе није могао разуверити, јер су дубоко у народу остале ране из Другог свјетског рата, а потом и из рата деведесетих година. Идентична ситуација је када се помене непостојећа Босанска православна црква и непостојећа Црногорска православна црква, јер то наш народ асоцира на негирање српског идентитета и асимилацију. Због тога су ово болне теме на које наш народ оправдано реагује, јер древна мудрост каже: „Боље спречити него лечити.“