СВЕТИ САВА СВЕЧАНО ПРОСЛАВЉЕН ШИРОМ ЕПАРХИЈЕ ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ
Фото Епархија зворничко-тузланска
На празник Светог Саве, првог архиепископа српског, Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије присуствовао је Светој литургији у манастиру Светог Василија Острошког у Бијељини.
Том приликом митрополит је благословио славске дарове, а на Светој литургији прочитана је Посланица митрополита Фотија, упућена свештенству, монаштву и верницима Епархије зворничко-тузланске.
Митрополит је у својој Посланици, између осталог, нагласио да, да није било Светог Саве, ми Срби данас не бисмо били ни Срби ни православни. Из тог разлога Свети Сава треба да буде, и јесте, свесрпска слава.
Светосавска посланица митрополита Фотија данас је прочитана у свим храмовима и манастирима Епархије зворничко-тузланске.
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У БИЈЕЉИНИ
ТАТАЛОВИЋ: КО САЧУВА ЗАВЕТ, САЧУВАО ЈЕ БУДУЋНОСТ
БИЈЕЉИНА, 26. ЈАНУАРА /СРНА/ - На свечаној академији у Бијељини у част првог српског архиепископс и просвјетитеља - Светог Саве бесједник Владан Таталовић истакао је да се човјек не мјери оним што је освојио, него оним што није издао, не обећањима које даје, већ оним које одржава.
"Чувајте реч. човек не пропада када греши, него када престане да осећа одговорност за своју реч. Ко сачува завет, сачувао је будућност", поручио је Таталовић, који је редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
Он је у светосавској бесједи навео да се слобода мјери способношћу човјека да држи ријеч и да нико није без одговорности, ни пред Богом, ни пред људима, ни пред сопственом савјешћу.
Таталовић је за Светог Саву рекао да је библијски завјетни човјек који је животом потврдио завјет Божији, спреман да понесе одговорност за себе и за друге, који је обећао Господу вјерност, народу пут, цркви поредак, а поколењима смисао.
"Српски народ живи завет са Господом и када је народ све губио, чувао је своју реч дату Господу", подсјетио је Таталовић и истакао да је завјет чин и да ријеч Божија обавезује.
Архијерејски намјесник бијељински Љубо Богдановић пренио је благослов Његовог Високогпреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија окупљенима, посебно дјеци и истакао да живот и дјело Светог Саве није само историјско насљеђе, него истински пут и позив православним Србима да живе у вјери, слози и у љубави са ближњима.
Светосавска академија одржана је у Епархијском културном центру у организацији Епархије зворничко-тузланске, Црквене општине Бијељина и Гимназије "Филип Вишњић", чији су ученици и професори били учесници свечаног програма.
У програму су учествовали и ученици Музичке школе "Стеван Стојановић Мокрањац".
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА проф. др Владана Таталовића
Ваше Високопреосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, поштовани професори и уважене званице, драга браћо и сестре, драга децо гимназијалци, ученици музичке школе, и ви, њихови родитељи,
Велика ми је част што сам данас овде са вама. На томе најпре благодарим домаћинима, на позиву њиховом, а потом и свима вама који сте ми указали привилегију да вам се, у ових неколико минута, обратим у форми светосавске беседе.
Долазим из престоног српског града који је кроз нашу историју, молитвама и трудом светих Божјих људи и светих угодника — међу којима посебно место заузима деспот Стефан Лазаревић — био и остао заветован Господу Богу. То је град који је одолевао многим налетима бурне историје; град у којем су просијали ликови многих светих; град који, заједно са другим српским градовима, и са овим овде, стреми ка томе да буде учесник једнога великог и вечног Града — новога Града Божјег, Јерусалима, који, како нам открива свети Јован Богослов у својој књизи Откривења, у последњој, новозаветној књизи, силази с небеса.
У том граду, Београду, браћо и сестре, постоји, као што знате, једна богословска школа, висока школа, која поучава студенте православној теологији. Мој удео у животу тога града и те школе — скроман и мали, колико ми Бог даје снаге — јесте да предајем предмет Свето Писмо Новога Завета. Заправо, ја сам професор Новога завета, и своја предавања заснивам на свим академским методама у предавању тог предмета. И управо, живећи у том граду, и предајући Нови Завет, открио сам да је жила куцавица мога бића и мога целоживотног опредељења бављење једном темом: темом завета. Зато бих управо о томе вечерас желео да говорим.
Нема тога Србина који је тајну завета дубље схватио од Светога Саве. Ми се вечерас нисмо сабрали само пред једном историјском личношћу, нити само пред црквеним великодостојником, дипломатом, просветитељем, учитељем, духовником, бившим принцем — чак ни само пред светитељем, чак иако је Свети Сава све то у свом животу био. Ми смо се сабрали пред једним заветним човеком, истински, библијски заветним човеком, који нас је једном за свагда увео у простор обећања и одговорности, потврдивши својим животом завет Божји.
Зашто је, браћо и сестре, ова тема данас толико важна? У савременим тумачењима често ћемо пронаћи да древна јеврејска реч берит означава договор, савез, па чак и једну карику у ланцу: док траје договор, траје и савез; када престане договор, престаје и савез — и обрнуто. Али Свето Писмо нас учи нечему много дубљем: та карика између Бога и Његовог народа није попустљива. Она је нераскидива. Посебно је то откривено у личности Господа Исуса Христа, у коме је потврђен Нови Савез — или, боље речено, Нови Завет, у крви Његовој.
Бог се у Светом Писму увек открива као Онај који човеку обећава, али и као Онај који остаје веран Своме обећању, чак и онда када човек посустане. Зато обећање у библијском смислу није сентимент, него чин. Божја реч обавезује — и даје живот. Одатле гледано, човек, у библијском хоризонту, није одређен само оним што јесте у садашњости, нити само оним чему тежи у будућности. Он се налази у пресеку онога што му је Бог обећао и онога чему је човек остао веран. Заправо, људска слобода мери се способношћу човека да држи реч.
Такав је био Свети Сава. Он није био теоретичар завета, иако му је теоретско разумевање завета било познато у мери која је приличила човеку 13. века. Истина јесте да је он склапао договоре и савезе, учествовао у њима мудро и дипломатски, разговарао са византијским престолом, са представницима Римокатоличке цркве, са папом, са бројним владарима и велможама свога времена. Али, пре свега тога — он је од младости заветовао себе Богу.Озбиљност његове личности види се у томе што је као младић осетио колико је стварност завета реална и опипљива. Осетио ју је кроз мирисе и укусе, кроз зидине, иконе и фреске, кроз ликове светих у манастирима Свете Горе. Осетио је да у овом свету мора да надвлада пролазност и изабере нешто више — завет са Богом.
У том смислу, чак и када је напустио двор, он није одбацио свет. Напротив: он је свету обећао нешто више него што је свет могао њему да понуди. Зато је он свет волео као човек завета. И када се у отаџбину вратио са Свете Горе, он се није вратио као бивши принц нити као светогорац који је напустио свој манастир, него као човек завета, спреман да понесе одговорност — и за себе и за друге.
Свети Сава је Богу обећао верност, народу пут, Цркви поредак, а будућим поколењима смисао. И то своје заветно обећање није испунио једним делом свога живота, него га је испунио читавим својим животом.
Од Светога Саве, па кроз векове, српски народ себе није разумео као случајну историјску појаву, него као народ који живи Завет са Господом. И управо у том живљењу Завета он се увек изнова враћа Светоме Сави, као најлепшем српском детету, које је завет живело стварно и до краја.Завет је дубљи од државе, он је стабилнији од граница, јачи од свих пролазних победа и пораза. Када није имао земаљску слободу, народ је чувао духовну. Када није имао институције, чувао је образ. Када је губио све — чувао је реч.
Зато се, драги гимназијалци, у нашем предању човек никада није мерио успехом, изгледом, платом или положајем, него верношћу. Не оним што је освојио, него оним што није издао. Ово нарочито наглашавам јер ви живите у времену у којем је завладала велика површност, у којем је реч постала лака, у којем је површност постала правило, у којем се договори и привремене обавезе представљају као највиша вредност. Ви ћете у тој стварности морати да живите. Просто, уколико будете хтели да понесете крст брачног живота и подизања деце, мораћете да делите судбину овога света. Али, ако желите да будете људи завета, такође ћете морати да научите оно што је Свети Сава одавно знао: да се човек не одржава обећањима која даје, него обећањима која испуњава.
Знајте да сте ви већ у простору обећања. Самим тим што учите, одрастате, примате жртву својих родитеља и труд својих наставника, ви већ нешто обећавате.Обећавате да знање неће бити површно.
Обећавате да слобода неће бити безобзирна и да ћете увек бирати исправан пут.
Обећавате да живот неће бити без смисла, јер бирати исправан пут без смисла значи живети као робот. А изнад свега –ви сте обећани Господу и Светом Сави.
Истовремено, данас вам се непрестано траже обећања.Савремене технологије и друштвене мреже траже да им обећате своју пажњу, своје време, своју младост, своју лепоту, своју способност да волите. Све вам то обећава трајање, видљивост, значај – као да је довољно да будете присутни, па да постојите.Али будите опрезни шта том свету обећавате. Јер ви нисте створени да оно што је у вама најдрагоценије дајете ономе што не уме да узврати верношћу.Ви сте бића обећања, тиме одређена за тајну завета, не заборавите. И пре него што ишта обећате свету, ви сте позвани да испуните она примарна обећања која сте већ дали својим родитељима, учитељима и пријатељима. То су обећања истини, труду, знању, карактеру, и људима који у вас имају поверење. И зато не расипајте своје благо пре него што се изгради оно што треба да траје.Јер, све што је вредно – ичовек, и љубав, и вера – тражи време, верност и стрпљење, да би се на прави начин изградило. Стога се не трудите да будете безгрешни, него да будете одговорни. Немојте бити велики, него будите верни. Не стремите да увек успете, него да никада не изневерите.
Светосавски празник није дан великих речи, него дан тихих одлука. И да се не плашимо, јер нас Господ учи у Светом Писму, и Свети Сава пише то у свом Студеничком типику: „Свакоме је поверено по мери његове снаге, и за то ће дати одговор.“ Дакле, нису свима поверене исте ствари. Неко има дар знања, неко дар стрпљења, неко има дар верности, неко способности да води, неко да служи. Али нико није без одговорности. И нико није ослобођен одговора — ни пред Богом, ни пред људима, ни пред сопственом савешћу.
Свети Сава вам не говори да одмах будете велики, него да будете верни. Да чувате реч: дату родитељима, пријатељима, учитељима, али и реч коју у тишини дајете сами себи — завирите, дакле, у своја срца и одлучите какви људи желите да будете. Јер човек не пропада онда када погреши, него онда када престане да осећа одговорност за своју реч.
Свети Сава нас упозорава и на опасност немара. Он је у једноме од својих списа забележио: „Не будимо немарни према ономе што смо примили, јер немар рађа заборав, а заборав одступање.“ Најпре се не изгуби вера, него се изгуби памћење. Заборави се завет. Заборави се коме припадамо и зашто живимо. Зато је светосавље пре свега култура једног обећања, култура једног завета, као и култура памћења тога обећања, тога завета.
Погледајте како је Свети Сава у свом спису Житије Светог Симеона Мироточивог описао свога оца: „Што обећа Господу, то и испуни, не жалећи ни труд, ни имање, ни себе.“ Видите, драга децо, то није опис савршеног, него поузданог човека - који увек стоји иза своје речи. Управо такви људи граде породице, Цркву и народ, поуздани људи. Не безгрешни, него одговорни.
Зато Свети Сава, обраћајући се и будућим нараштајима, изговара једну дубоку молитвену мисао: „Не оставимо потомцима богатство које пропада, него пример који остаје.“Ово је реч посебно за све нас, родитеље. Деца не живе од онога што им оставимо у руке, него од онога што им усадимо у срце. Од примера. Од доследности. Од тога да виде да реч има тежину, а обећање смисао.
Зато вас вечерас овде не позивам на спектакуларна обећања,него на верност малим, али стварним заветима: да се реч не гази, да се образ чува, да се истина не мења према користи. Јер човек који сачува реч – сачувао је себе. А народ који сачува завет – сачувао је будућност. Зато нека нас Свети Сава и данас препозна као онекоји су достојни обећања које су примили, који су према том обећању, према томе Завету, испунили сопствена обећања, и тако се показали достојним одговорности коју су наследили.
Бијељина, 26. јануар 2026.
Јереј проф. др Владан Таталовић
СВЕТОСАВСКИ ДАНИ У ДЕРВЕНТИ
Празник Светог Саве, првог српског Архиепископа и Просветитеља, и ове године је свечано и достојанствено прослављен у Дервенти. Са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија, централна прослава започела је свечаном академијом на којој су учествовале све основне и средње школе са подручја Града Дервенте.
Традиционално, након свечане академије и обреда резања славског колача, уприличена је трпеза љубави и дружење за све просвјетне раднике са овог подручја. Ова традиција саборовања око имена Светог Саве негује се већ шеснаесту годину заредом. Сваке године домаћин трпезе је друга школа, чиме се пружа прилика просвјетним радницима да размијене искуства и утврде се у свом одговорном позиву.
Овогодишњој свечаности присуствовали су министар Боривоје Голубовић и директорка Републичког педагошког завода Републике Српске, госпођа Слађана Танасић.
У својој бесједи пред просвјетним радницима, архијерејски намјесник дервентски, протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, истакао је важност Светосавља као духовног пута којим српски народ треба да ходи. Такође, присутнима се обратио и градоначелник Дервенте, господин Игор Жунић, који је о Светом Сави говорио као о узору скромности, просветитељства и државотворности, чији лик треба да надахњује све који образују нашу дјецу.
На сам дан празника, Света Литургија је служена у Саборном храму у Дервенти. Након богослужења, обављено је резање славског колача са дјецом, која су рецитовала светосавске пјесме, након чега су малишанима подијељени дарови. Прослава је настављена у Основној школи „Никола Тесла“, гдје је такође обављен славски обред и приређена ученичка академија.
Посебну радост овогодишњим празницима донијели су чланови хуманитарне организације „Сви за Космет“. Уз благослов Митрополита Фотија, они су даровали ученике у Центру за дјецу и омладину са сметњама у развоју „Будућност“ у Дервенти. Овим путем Епархија изражава срдачну захвалност овој организацији, као и предузећима „Ђурић“ д.о.о. и „Амика“ д.о.о. која су даривала дјецу у Саборном храму.
Светосавске свечаности у Дервенти биће крунисане Светосавским балом, који је заказан за 1. фебруар. Бал ће бити хуманитарног карактера, са циљем прикупљања помоћи за оне којима је она најпотребнија.
СВЕТОСАВСКИ ДАНИ У ТЕСЛИЋУ – свједочанство живог светосавског опредјељења
Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, у периоду од 22. јануара до 6. фебруара у Теслићу је одржана манифестација „Светосавски дани“, посвећена сјећању на лик и дјело Светог Саве, али и свједочењу светосавског опредјељења које представља темељ духовног и националног идентитета српског народа. То је исто оно опредјељење које је слиједио Свети кнез Лазар и којег смо и ми данас позвани да се држимо.
Манифестацију су организовале теслићке парохије у сарадњи са СПКД „Просвјета“, Културним центром, Туристичком организацијом, Народном библиотеком „Данило Киш“, Борачком организацијом и КУД-ом „Душан Станковић“, а програм је обухватио низ духовних, културних и образовних садржаја.
Светосавски дани започели су 22. јануара промоцијом књиге „Споменица“ у галерији „Просвјете“, гдје је, уз документарну изложбу и филм, представљена споменица „Добојски логор 1915–1916“, као снажно свједочанство културе сјећања на страдање српског народа у XX вијеку.
Дух празника настављен је 24. јануара у Спортском центру „Радолинка“, гдје су наступили фолклорни ансамбл КУД-а „Душан Станковић“ и музичка група „Фенечки бисери“, подсјетивши да се очување идентитета нераскидиво везује за његовање фолклора, традиције и народне културе.
Врхунац манифестације била је свечана Светосавска академија, одржана 25. јануара у Дому „Просвјете“ под називом „У Сави смо једно“. Посебан нагласак стављен је на задужбинарску дјелатност Светог Саве, али и свих српских задужбинара кроз историју до данас. Значајан допринос програму дала је универзитетски професор Биљана Ђуровић са глумачком екипом, као и хор „Ризница“ из Београда. Тога дана су литургијски прослављени и Влајићки мученици.
Наредног дана, 26. јануара, у Дому „Просвјете“ одржана је Светосавска приредба на којој су учествовали најмлађи, уз богат културни програм и додјелу награда за најбоље радове на тему „Ускликнимо с љубављу“.
Празник Светог Саве литургијски је прослављен 27. јануара, након чега су услиједиле рецитације дјеце и подјела пригодних поклона, у радосној и празничној атмосфери.
У наставку манифестације, 5. фебруара у галерији „Просвјете“ одржана је промоција књиге „Вековања“ аутора протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, која говори о историјском статусу Срба у Хрватској и њиховом вјековном присуству на тим просторима. Аутор је истакао да књига носи важну поруку млађим нараштајима о значају очувања идентитета.
Светосавски дани завршени су 6. фебруара вечери Светосавске поезије у Народној библиотеци „Данило Киш“, гдје је лик и дјело Светог Саве представљено кроз поетски израз, чиме је ова духовно-културна манифестација заокружена на достојанствен начин.
Одржавањем „Светосавских дана“ у Теслићу већ се назире јасан континуитет, што потврђује и велика посјећеност свих догађаја. Циљ манифестације остаје очување светосавског завјета и духовних вриједности које нам је Свети Сава оставио, уз посебно наглашену успјешну сарадњу теслићких парохија и локалних установа и организација.
Том приликом митрополит је благословио славске дарове, а на Светој литургији прочитана је Посланица митрополита Фотија, упућена свештенству, монаштву и верницима Епархије зворничко-тузланске.
Митрополит је у својој Посланици, између осталог, нагласио да, да није било Светог Саве, ми Срби данас не бисмо били ни Срби ни православни. Из тог разлога Свети Сава треба да буде, и јесте, свесрпска слава.
Светосавска посланица митрополита Фотија данас је прочитана у свим храмовима и манастирима Епархије зворничко-тузланске.
Митрополит Фотије
СВЕТИ САВА - СВЕТОГОРСКИ ПОДВИЖНИК
Налазећи се у светосавској недељи, која је посвећена нашем највећем учитељу и просветитељу Светом оцу Сави.
Свети Сава је био син великог жупана Стефана Немање, потоњег Симеона Мироточивог, који је средњовековну Србију силном и моћном учинио, постављајући је на темеље вере наде и љубави, на темеље Православља, на Христа. Због тога је средњовековна Србија била постојана јер није била утемељена на земаљском већ првенствено на духовном и Небеском. Отуда не треба да нас чуди што ми Срби певамо о Небеској Србији коју настањују сви Срби, који су спасени, јер је већ и Свети Симеон и земаљску Србију Небеском сматрао, јер је била устројена да тежи првенствено Небеским вредностима које су увек и довека, а не земаљским, смртним и пролазним.
У тој духовној атмосфери одрастао је Растко Немањић, син Стефана Немање, кога је од ране младости привлачило управо то Небеско и Божанско, чему је он свим срцем тежио. Не каже се случајно да постоје на земљи људи који су рођени од Бога, као што су били свети Пророци, Апостоли и свети Оци, међу њима свакако има места за Светог Саву, нашег српског Мојсија. Из житија Светог Саве, знамо да је он врло рано, са петнаест, шеснаест година, отишао на Свету Гору и да се замонашио у руском манастиру Русику и добио монашко име Сава, по великом светитељу Сави Освећеном, који је живео у Светој Земљи у V веку.
Чим се замонашио, Свети Сава је почео обилазити светогорске келије и пустиње тражећи поуку од богоносних и опитних стараца Свете Горе, чиме се јасно види да је Свети Сава дошао на Свету Гору не да угађа себи, већ је одмах почео са подвигом уподобљења Богу и Светима Његовим. Такав типик и подвиг Свети Сава је држао читавог живота, будући према себи строг, а према другима благ, што јесте једно од правила светих Отаца. Свети Сава је босоног по Светој Гори ходио, сакупљајући бисере и поуке светогорских Стараца од којих су неки стекли висок степен духовног живота и имали дарове прозорљивости, умне молитве и исцељења. Њиховим се идеалом Свети Сава надахњивао и тежио да их следује у подвизима. Поред подвижништва, Свети Сава је боравећи у Карејској испосници и келији Патерици, почео да пише своја богословска дела, на првом месту поуке светогорских Отаца, које су темељ духовног живота православних хришћана да би уредио стање у светогорским братствима, у манастирима и келијама широм Свете Горе. Свети Сава је почео да пише типике за њихове свете обитељи. Најпре је написао Карејски типик, а потом Велики типик за манастир Хиландар, што ће учинити и за манастир Студеницу, када се буде са моштима Светог Симеона вратио у Србију. Поред тога, Свети Сава је писао агиолошка дела, посебно је значајно Житије Светог Симеона Мироточивог, које је веома дирљиво по садржају, али препуно доксологијског и светоотачког богословља. Писањем житија свога оца Светог Симеона Мироточивог, Свети Сава је поставио темеље писања агиолошке литературе код Срба уопште, што ће потврдити Доментијан и Теодосије, писци Житија Светог оца нашег Саве, најзначајнијег средњовековног дела из ове области.
Прошавши све степене свештенослужења, Свети Сава је постао игуман и архимандрит манастира Хиландара. Тада ће се у многоме умножити братство манастира Хиландара, и све келије хиландарске по Светој Гори имаће своја мала братства. По упокојењу Светог Симеона Мироточивог 1200. године, Свети Сава је наставио да управља манастиром Хиландар, и да води рачуна о држави Србији, у којој су већ тада почели немири и сукоби између његове рођене браће Стефана и Вукана. То ће бити разлог да ће Свети Сава са мироточивим моштима Светог Симеона отићи у Србију да мири браћу и да устројава црквени поредак и живот Цркве у тадашњој средњовековној Србији. Када се добро упознао са ситуацијом и стањем Цркве у његовој отаџбини, Свети Сава је визионарски просудио да мора ићи код цариградског патријарха и византијског цара, који су тада били у Никеји, и да од њих затражи самосталност Српске Цркве. Дошавши код цара и патријарха, Свети Сава је тако позитиван утисак на њих оставио да су радо прихватили тај његов предлог, наглашавајући да он сам мора бити Архиепископ самосталне Српске Цркве. Тај благослов је Свети Сава прихватио, а потом је хиротонисан за првог Архиепископа самосталне Српске Цркве. Добијање аутокефалности Српске Цркве је дело Божије и дело Светог Саве. Овај догађај ће умногоме променити живот српског народа и српске државе. Дошавши као Архиепископ у Србију, Свети Сава је изабрао манастир Жичу за своје седиште и одмах је почео да организује црквене институције, заводи црквену администрацију и да грчке јерархе полако замењује Србима свештенослужитељима. Тада је Свети Сава формирао девет (једанаест) Епархија Српске Православне Цркве на чија чела је поставио Србе епископе. То ће донети нови замах у деловању и мисији Српске Православне Цркве што ће српски народ свесрдно поздравити.
Поред свега до сада поменутог, Свети Сава је био велики градитељ, што цркава и манастира, али и школа, болница и сиротишта, јер је Свети Сава сматрао да Српска Црква и њена јерархија морају водити рачуна о свим животним потребама свога народа, а по животу јерархија је позвана да буде на пример и углед српском народу.
СВЕТИ САВА - СВЕТОГОРСКИ ПОДВИЖНИК
Налазећи се у светосавској недељи, која је посвећена нашем највећем учитељу и просветитељу Светом оцу Сави.
Свети Сава је био син великог жупана Стефана Немање, потоњег Симеона Мироточивог, који је средњовековну Србију силном и моћном учинио, постављајући је на темеље вере наде и љубави, на темеље Православља, на Христа. Због тога је средњовековна Србија била постојана јер није била утемељена на земаљском већ првенствено на духовном и Небеском. Отуда не треба да нас чуди што ми Срби певамо о Небеској Србији коју настањују сви Срби, који су спасени, јер је већ и Свети Симеон и земаљску Србију Небеском сматрао, јер је била устројена да тежи првенствено Небеским вредностима које су увек и довека, а не земаљским, смртним и пролазним.
У тој духовној атмосфери одрастао је Растко Немањић, син Стефана Немање, кога је од ране младости привлачило управо то Небеско и Божанско, чему је он свим срцем тежио. Не каже се случајно да постоје на земљи људи који су рођени од Бога, као што су били свети Пророци, Апостоли и свети Оци, међу њима свакако има места за Светог Саву, нашег српског Мојсија. Из житија Светог Саве, знамо да је он врло рано, са петнаест, шеснаест година, отишао на Свету Гору и да се замонашио у руском манастиру Русику и добио монашко име Сава, по великом светитељу Сави Освећеном, који је живео у Светој Земљи у V веку.
Чим се замонашио, Свети Сава је почео обилазити светогорске келије и пустиње тражећи поуку од богоносних и опитних стараца Свете Горе, чиме се јасно види да је Свети Сава дошао на Свету Гору не да угађа себи, већ је одмах почео са подвигом уподобљења Богу и Светима Његовим. Такав типик и подвиг Свети Сава је држао читавог живота, будући према себи строг, а према другима благ, што јесте једно од правила светих Отаца. Свети Сава је босоног по Светој Гори ходио, сакупљајући бисере и поуке светогорских Стараца од којих су неки стекли висок степен духовног живота и имали дарове прозорљивости, умне молитве и исцељења. Њиховим се идеалом Свети Сава надахњивао и тежио да их следује у подвизима. Поред подвижништва, Свети Сава је боравећи у Карејској испосници и келији Патерици, почео да пише своја богословска дела, на првом месту поуке светогорских Отаца, које су темељ духовног живота православних хришћана да би уредио стање у светогорским братствима, у манастирима и келијама широм Свете Горе. Свети Сава је почео да пише типике за њихове свете обитељи. Најпре је написао Карејски типик, а потом Велики типик за манастир Хиландар, што ће учинити и за манастир Студеницу, када се буде са моштима Светог Симеона вратио у Србију. Поред тога, Свети Сава је писао агиолошка дела, посебно је значајно Житије Светог Симеона Мироточивог, које је веома дирљиво по садржају, али препуно доксологијског и светоотачког богословља. Писањем житија свога оца Светог Симеона Мироточивог, Свети Сава је поставио темеље писања агиолошке литературе код Срба уопште, што ће потврдити Доментијан и Теодосије, писци Житија Светог оца нашег Саве, најзначајнијег средњовековног дела из ове области.
Прошавши све степене свештенослужења, Свети Сава је постао игуман и архимандрит манастира Хиландара. Тада ће се у многоме умножити братство манастира Хиландара, и све келије хиландарске по Светој Гори имаће своја мала братства. По упокојењу Светог Симеона Мироточивог 1200. године, Свети Сава је наставио да управља манастиром Хиландар, и да води рачуна о држави Србији, у којој су већ тада почели немири и сукоби између његове рођене браће Стефана и Вукана. То ће бити разлог да ће Свети Сава са мироточивим моштима Светог Симеона отићи у Србију да мири браћу и да устројава црквени поредак и живот Цркве у тадашњој средњовековној Србији. Када се добро упознао са ситуацијом и стањем Цркве у његовој отаџбини, Свети Сава је визионарски просудио да мора ићи код цариградског патријарха и византијског цара, који су тада били у Никеји, и да од њих затражи самосталност Српске Цркве. Дошавши код цара и патријарха, Свети Сава је тако позитиван утисак на њих оставио да су радо прихватили тај његов предлог, наглашавајући да он сам мора бити Архиепископ самосталне Српске Цркве. Тај благослов је Свети Сава прихватио, а потом је хиротонисан за првог Архиепископа самосталне Српске Цркве. Добијање аутокефалности Српске Цркве је дело Божије и дело Светог Саве. Овај догађај ће умногоме променити живот српског народа и српске државе. Дошавши као Архиепископ у Србију, Свети Сава је изабрао манастир Жичу за своје седиште и одмах је почео да организује црквене институције, заводи црквену администрацију и да грчке јерархе полако замењује Србима свештенослужитељима. Тада је Свети Сава формирао девет (једанаест) Епархија Српске Православне Цркве на чија чела је поставио Србе епископе. То ће донети нови замах у деловању и мисији Српске Православне Цркве што ће српски народ свесрдно поздравити.
Поред свега до сада поменутог, Свети Сава је био велики градитељ, што цркава и манастира, али и школа, болница и сиротишта, јер је Свети Сава сматрао да Српска Црква и њена јерархија морају водити рачуна о свим животним потребама свога народа, а по животу јерархија је позвана да буде на пример и углед српском народу.
СВЕТОСАВСКА АКАДЕМИЈА У БИЈЕЉИНИ
ТАТАЛОВИЋ: КО САЧУВА ЗАВЕТ, САЧУВАО ЈЕ БУДУЋНОСТ
БИЈЕЉИНА, 26. ЈАНУАРА /СРНА/ - На свечаној академији у Бијељини у част првог српског архиепископс и просвјетитеља - Светог Саве бесједник Владан Таталовић истакао је да се човјек не мјери оним што је освојио, него оним што није издао, не обећањима које даје, већ оним које одржава.
"Чувајте реч. човек не пропада када греши, него када престане да осећа одговорност за своју реч. Ко сачува завет, сачувао је будућност", поручио је Таталовић, који је редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду.
Он је у светосавској бесједи навео да се слобода мјери способношћу човјека да држи ријеч и да нико није без одговорности, ни пред Богом, ни пред људима, ни пред сопственом савјешћу.
Таталовић је за Светог Саву рекао да је библијски завјетни човјек који је животом потврдио завјет Божији, спреман да понесе одговорност за себе и за друге, који је обећао Господу вјерност, народу пут, цркви поредак, а поколењима смисао.
"Српски народ живи завет са Господом и када је народ све губио, чувао је своју реч дату Господу", подсјетио је Таталовић и истакао да је завјет чин и да ријеч Божија обавезује.
Архијерејски намјесник бијељински Љубо Богдановић пренио је благослов Његовог Високогпреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија окупљенима, посебно дјеци и истакао да живот и дјело Светог Саве није само историјско насљеђе, него истински пут и позив православним Србима да живе у вјери, слози и у љубави са ближњима.
Светосавска академија одржана је у Епархијском културном центру у организацији Епархије зворничко-тузланске, Црквене општине Бијељина и Гимназије "Филип Вишњић", чији су ученици и професори били учесници свечаног програма.
У програму су учествовали и ученици Музичке школе "Стеван Стојановић Мокрањац".
СВЕТОСАВСКА БЕСЕДА проф. др Владана Таталовића
Ваше Високопреосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, поштовани професори и уважене званице, драга браћо и сестре, драга децо гимназијалци, ученици музичке школе, и ви, њихови родитељи,
Велика ми је част што сам данас овде са вама. На томе најпре благодарим домаћинима, на позиву њиховом, а потом и свима вама који сте ми указали привилегију да вам се, у ових неколико минута, обратим у форми светосавске беседе.
Долазим из престоног српског града који је кроз нашу историју, молитвама и трудом светих Божјих људи и светих угодника — међу којима посебно место заузима деспот Стефан Лазаревић — био и остао заветован Господу Богу. То је град који је одолевао многим налетима бурне историје; град у којем су просијали ликови многих светих; град који, заједно са другим српским градовима, и са овим овде, стреми ка томе да буде учесник једнога великог и вечног Града — новога Града Божјег, Јерусалима, који, како нам открива свети Јован Богослов у својој књизи Откривења, у последњој, новозаветној књизи, силази с небеса.
У том граду, Београду, браћо и сестре, постоји, као што знате, једна богословска школа, висока школа, која поучава студенте православној теологији. Мој удео у животу тога града и те школе — скроман и мали, колико ми Бог даје снаге — јесте да предајем предмет Свето Писмо Новога Завета. Заправо, ја сам професор Новога завета, и своја предавања заснивам на свим академским методама у предавању тог предмета. И управо, живећи у том граду, и предајући Нови Завет, открио сам да је жила куцавица мога бића и мога целоживотног опредељења бављење једном темом: темом завета. Зато бих управо о томе вечерас желео да говорим.
Нема тога Србина који је тајну завета дубље схватио од Светога Саве. Ми се вечерас нисмо сабрали само пред једном историјском личношћу, нити само пред црквеним великодостојником, дипломатом, просветитељем, учитељем, духовником, бившим принцем — чак ни само пред светитељем, чак иако је Свети Сава све то у свом животу био. Ми смо се сабрали пред једним заветним човеком, истински, библијски заветним човеком, који нас је једном за свагда увео у простор обећања и одговорности, потврдивши својим животом завет Божји.
Зашто је, браћо и сестре, ова тема данас толико важна? У савременим тумачењима често ћемо пронаћи да древна јеврејска реч берит означава договор, савез, па чак и једну карику у ланцу: док траје договор, траје и савез; када престане договор, престаје и савез — и обрнуто. Али Свето Писмо нас учи нечему много дубљем: та карика између Бога и Његовог народа није попустљива. Она је нераскидива. Посебно је то откривено у личности Господа Исуса Христа, у коме је потврђен Нови Савез — или, боље речено, Нови Завет, у крви Његовој.
Бог се у Светом Писму увек открива као Онај који човеку обећава, али и као Онај који остаје веран Своме обећању, чак и онда када човек посустане. Зато обећање у библијском смислу није сентимент, него чин. Божја реч обавезује — и даје живот. Одатле гледано, човек, у библијском хоризонту, није одређен само оним што јесте у садашњости, нити само оним чему тежи у будућности. Он се налази у пресеку онога што му је Бог обећао и онога чему је човек остао веран. Заправо, људска слобода мери се способношћу човека да држи реч.
Такав је био Свети Сава. Он није био теоретичар завета, иако му је теоретско разумевање завета било познато у мери која је приличила човеку 13. века. Истина јесте да је он склапао договоре и савезе, учествовао у њима мудро и дипломатски, разговарао са византијским престолом, са представницима Римокатоличке цркве, са папом, са бројним владарима и велможама свога времена. Али, пре свега тога — он је од младости заветовао себе Богу.Озбиљност његове личности види се у томе што је као младић осетио колико је стварност завета реална и опипљива. Осетио ју је кроз мирисе и укусе, кроз зидине, иконе и фреске, кроз ликове светих у манастирима Свете Горе. Осетио је да у овом свету мора да надвлада пролазност и изабере нешто више — завет са Богом.
У том смислу, чак и када је напустио двор, он није одбацио свет. Напротив: он је свету обећао нешто више него што је свет могао њему да понуди. Зато је он свет волео као човек завета. И када се у отаџбину вратио са Свете Горе, он се није вратио као бивши принц нити као светогорац који је напустио свој манастир, него као човек завета, спреман да понесе одговорност — и за себе и за друге.
Свети Сава је Богу обећао верност, народу пут, Цркви поредак, а будућим поколењима смисао. И то своје заветно обећање није испунио једним делом свога живота, него га је испунио читавим својим животом.
Од Светога Саве, па кроз векове, српски народ себе није разумео као случајну историјску појаву, него као народ који живи Завет са Господом. И управо у том живљењу Завета он се увек изнова враћа Светоме Сави, као најлепшем српском детету, које је завет живело стварно и до краја.Завет је дубљи од државе, он је стабилнији од граница, јачи од свих пролазних победа и пораза. Када није имао земаљску слободу, народ је чувао духовну. Када није имао институције, чувао је образ. Када је губио све — чувао је реч.
Зато се, драги гимназијалци, у нашем предању човек никада није мерио успехом, изгледом, платом или положајем, него верношћу. Не оним што је освојио, него оним што није издао. Ово нарочито наглашавам јер ви живите у времену у којем је завладала велика површност, у којем је реч постала лака, у којем је површност постала правило, у којем се договори и привремене обавезе представљају као највиша вредност. Ви ћете у тој стварности морати да живите. Просто, уколико будете хтели да понесете крст брачног живота и подизања деце, мораћете да делите судбину овога света. Али, ако желите да будете људи завета, такође ћете морати да научите оно што је Свети Сава одавно знао: да се човек не одржава обећањима која даје, него обећањима која испуњава.
Знајте да сте ви већ у простору обећања. Самим тим што учите, одрастате, примате жртву својих родитеља и труд својих наставника, ви већ нешто обећавате.Обећавате да знање неће бити површно.
Обећавате да слобода неће бити безобзирна и да ћете увек бирати исправан пут.
Обећавате да живот неће бити без смисла, јер бирати исправан пут без смисла значи живети као робот. А изнад свега –ви сте обећани Господу и Светом Сави.
Истовремено, данас вам се непрестано траже обећања.Савремене технологије и друштвене мреже траже да им обећате своју пажњу, своје време, своју младост, своју лепоту, своју способност да волите. Све вам то обећава трајање, видљивост, значај – као да је довољно да будете присутни, па да постојите.Али будите опрезни шта том свету обећавате. Јер ви нисте створени да оно што је у вама најдрагоценије дајете ономе што не уме да узврати верношћу.Ви сте бића обећања, тиме одређена за тајну завета, не заборавите. И пре него што ишта обећате свету, ви сте позвани да испуните она примарна обећања која сте већ дали својим родитељима, учитељима и пријатељима. То су обећања истини, труду, знању, карактеру, и људима који у вас имају поверење. И зато не расипајте своје благо пре него што се изгради оно што треба да траје.Јер, све што је вредно – ичовек, и љубав, и вера – тражи време, верност и стрпљење, да би се на прави начин изградило. Стога се не трудите да будете безгрешни, него да будете одговорни. Немојте бити велики, него будите верни. Не стремите да увек успете, него да никада не изневерите.
Светосавски празник није дан великих речи, него дан тихих одлука. И да се не плашимо, јер нас Господ учи у Светом Писму, и Свети Сава пише то у свом Студеничком типику: „Свакоме је поверено по мери његове снаге, и за то ће дати одговор.“ Дакле, нису свима поверене исте ствари. Неко има дар знања, неко дар стрпљења, неко има дар верности, неко способности да води, неко да служи. Али нико није без одговорности. И нико није ослобођен одговора — ни пред Богом, ни пред људима, ни пред сопственом савешћу.
Свети Сава вам не говори да одмах будете велики, него да будете верни. Да чувате реч: дату родитељима, пријатељима, учитељима, али и реч коју у тишини дајете сами себи — завирите, дакле, у своја срца и одлучите какви људи желите да будете. Јер човек не пропада онда када погреши, него онда када престане да осећа одговорност за своју реч.
Свети Сава нас упозорава и на опасност немара. Он је у једноме од својих списа забележио: „Не будимо немарни према ономе што смо примили, јер немар рађа заборав, а заборав одступање.“ Најпре се не изгуби вера, него се изгуби памћење. Заборави се завет. Заборави се коме припадамо и зашто живимо. Зато је светосавље пре свега култура једног обећања, култура једног завета, као и култура памћења тога обећања, тога завета.
Погледајте како је Свети Сава у свом спису Житије Светог Симеона Мироточивог описао свога оца: „Што обећа Господу, то и испуни, не жалећи ни труд, ни имање, ни себе.“ Видите, драга децо, то није опис савршеног, него поузданог човека - који увек стоји иза своје речи. Управо такви људи граде породице, Цркву и народ, поуздани људи. Не безгрешни, него одговорни.
Зато Свети Сава, обраћајући се и будућим нараштајима, изговара једну дубоку молитвену мисао: „Не оставимо потомцима богатство које пропада, него пример који остаје.“Ово је реч посебно за све нас, родитеље. Деца не живе од онога што им оставимо у руке, него од онога што им усадимо у срце. Од примера. Од доследности. Од тога да виде да реч има тежину, а обећање смисао.
Зато вас вечерас овде не позивам на спектакуларна обећања,него на верност малим, али стварним заветима: да се реч не гази, да се образ чува, да се истина не мења према користи. Јер човек који сачува реч – сачувао је себе. А народ који сачува завет – сачувао је будућност. Зато нека нас Свети Сава и данас препозна као онекоји су достојни обећања које су примили, који су према том обећању, према томе Завету, испунили сопствена обећања, и тако се показали достојним одговорности коју су наследили.
Бијељина, 26. јануар 2026.
Јереј проф. др Владан Таталовић
СВЕТОСАВСКИ ДАНИ У ДЕРВЕНТИ
Празник Светог Саве, првог српског Архиепископа и Просветитеља, и ове године је свечано и достојанствено прослављен у Дервенти. Са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија, централна прослава започела је свечаном академијом на којој су учествовале све основне и средње школе са подручја Града Дервенте.
Традиционално, након свечане академије и обреда резања славског колача, уприличена је трпеза љубави и дружење за све просвјетне раднике са овог подручја. Ова традиција саборовања око имена Светог Саве негује се већ шеснаесту годину заредом. Сваке године домаћин трпезе је друга школа, чиме се пружа прилика просвјетним радницима да размијене искуства и утврде се у свом одговорном позиву.
Овогодишњој свечаности присуствовали су министар Боривоје Голубовић и директорка Републичког педагошког завода Републике Српске, госпођа Слађана Танасић.
У својој бесједи пред просвјетним радницима, архијерејски намјесник дервентски, протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, истакао је важност Светосавља као духовног пута којим српски народ треба да ходи. Такође, присутнима се обратио и градоначелник Дервенте, господин Игор Жунић, који је о Светом Сави говорио као о узору скромности, просветитељства и државотворности, чији лик треба да надахњује све који образују нашу дјецу.
На сам дан празника, Света Литургија је служена у Саборном храму у Дервенти. Након богослужења, обављено је резање славског колача са дјецом, која су рецитовала светосавске пјесме, након чега су малишанима подијељени дарови. Прослава је настављена у Основној школи „Никола Тесла“, гдје је такође обављен славски обред и приређена ученичка академија.
Посебну радост овогодишњим празницима донијели су чланови хуманитарне организације „Сви за Космет“. Уз благослов Митрополита Фотија, они су даровали ученике у Центру за дјецу и омладину са сметњама у развоју „Будућност“ у Дервенти. Овим путем Епархија изражава срдачну захвалност овој организацији, као и предузећима „Ђурић“ д.о.о. и „Амика“ д.о.о. која су даривала дјецу у Саборном храму.
Светосавске свечаности у Дервенти биће крунисане Светосавским балом, који је заказан за 1. фебруар. Бал ће бити хуманитарног карактера, са циљем прикупљања помоћи за оне којима је она најпотребнија.
СВЕТОСАВСКИ ДАНИ У ТЕСЛИЋУ – свједочанство живог светосавског опредјељења
Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, у периоду од 22. јануара до 6. фебруара у Теслићу је одржана манифестација „Светосавски дани“, посвећена сјећању на лик и дјело Светог Саве, али и свједочењу светосавског опредјељења које представља темељ духовног и националног идентитета српског народа. То је исто оно опредјељење које је слиједио Свети кнез Лазар и којег смо и ми данас позвани да се држимо.
Манифестацију су организовале теслићке парохије у сарадњи са СПКД „Просвјета“, Културним центром, Туристичком организацијом, Народном библиотеком „Данило Киш“, Борачком организацијом и КУД-ом „Душан Станковић“, а програм је обухватио низ духовних, културних и образовних садржаја.
Светосавски дани започели су 22. јануара промоцијом књиге „Споменица“ у галерији „Просвјете“, гдје је, уз документарну изложбу и филм, представљена споменица „Добојски логор 1915–1916“, као снажно свједочанство културе сјећања на страдање српског народа у XX вијеку.
Дух празника настављен је 24. јануара у Спортском центру „Радолинка“, гдје су наступили фолклорни ансамбл КУД-а „Душан Станковић“ и музичка група „Фенечки бисери“, подсјетивши да се очување идентитета нераскидиво везује за његовање фолклора, традиције и народне културе.
Врхунац манифестације била је свечана Светосавска академија, одржана 25. јануара у Дому „Просвјете“ под називом „У Сави смо једно“. Посебан нагласак стављен је на задужбинарску дјелатност Светог Саве, али и свих српских задужбинара кроз историју до данас. Значајан допринос програму дала је универзитетски професор Биљана Ђуровић са глумачком екипом, као и хор „Ризница“ из Београда. Тога дана су литургијски прослављени и Влајићки мученици.
Наредног дана, 26. јануара, у Дому „Просвјете“ одржана је Светосавска приредба на којој су учествовали најмлађи, уз богат културни програм и додјелу награда за најбоље радове на тему „Ускликнимо с љубављу“.
Празник Светог Саве литургијски је прослављен 27. јануара, након чега су услиједиле рецитације дјеце и подјела пригодних поклона, у радосној и празничној атмосфери.
У наставку манифестације, 5. фебруара у галерији „Просвјете“ одржана је промоција књиге „Вековања“ аутора протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, која говори о историјском статусу Срба у Хрватској и њиховом вјековном присуству на тим просторима. Аутор је истакао да књига носи важну поруку млађим нараштајима о значају очувања идентитета.
Светосавски дани завршени су 6. фебруара вечери Светосавске поезије у Народној библиотеци „Данило Киш“, гдје је лик и дјело Светог Саве представљено кроз поетски израз, чиме је ова духовно-културна манифестација заокружена на достојанствен начин.
Одржавањем „Светосавских дана“ у Теслићу већ се назире јасан континуитет, што потврђује и велика посјећеност свих догађаја. Циљ манифестације остаје очување светосавског завјета и духовних вриједности које нам је Свети Сава оставио, уз посебно наглашену успјешну сарадњу теслићких парохија и локалних установа и организација.
СВЕТИ САВА БИЈЕЉИНА МАНАСТИР СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ АКАДЕМИЈА ВЛАДАН ТАТАЛОВИЋ ПРЕДАВАЊЕ ЗАПИСИ
